Пише: Павле Јеремић
“Од економије до Косова, све сами порази!”, рекао је Зоран Ђинђић на седници парламента 25.1.2001. године која је означила смену комунистичке власти након 56 година беспрекидне владавине. Тренд развлашћивања и смањивања ингеренција српске администрације на простору Косова и Метохије присутан је још од краја Другог светског рата. Ретроспективни приказ механизама који су коришћени у унутрашњој политици према простору наше јужне покрајине доказује постепено планско урушавање српске државности на КиМ.
Период комунистичке Југославије
Други светски рат означио је почетак константног страдања српског народа које траје до данас. Злочиначке акције паравојне формације “Бали комбетар”, у марионетској фашистичкој Албанији којој је поверено управљање већим делом Косова и Метохије су подразумевале свакодневно пљачкање, силовање, убијање и прогон Срба. Ослобађање Косова и Метохије од албанске окупације пробудило је наду код Срба да ће поново моћи да живе у миру на својим вековним огњиштима. Међутим, политика КПЈ према Косову на самим почецима њене власти врло брзо је распршила ове наде. Одлуком НКОЈ-а забрањен је повратак Србима у места у којима су живели раније, што је била јасна порука Србима о будућности Косова. Комунистички идеолог Милован Ђилас је најбоље објаснио размишљање управљачке структуре КПЈ о Косову следећим речима: “ Мој став, као и став осталих чланова ЦК, као и став ЦК Албаније био је да ћемо се ујединити са Албанијом и самим уједињењем да ће Косово припасти Албанији” .
Нелегално проглашење ФНР Југославије, и доношење њеног првог устава довеле су до коначног решавања питања унутрашњег уређења државе. Распарчавање српског народа у више вештачких федералних јединица, издвајање црногорске и македонске нације из српског националног корпуса, као и стварање НР Србије са Аутономном покрајином Косово и Метохија, охрабрили су Албанце да поново крену у спровођење својих иредентистичких тежњи. Насилне демонстрације Албанаца 1968. Године које су за циљ имале да покрајина добије статус републике наишле су на подршку државе шест година касније. Доношењем устава из 1974. године држава је правно легализовала захтеве албанских сепаратиста, и битан део републичких ингеренција пребацила на покрајину угрозивши на тај начин државно-правни поредак СР Србије на простору покрајине. Албанци, охрабрени новим овлашћењима, спровели су током осамдесетих још неколико таласа агресивних демонстрација, најчешће под паролом “Косово република”. Период власти СКЈ може се сматрати периодом у коме је постављен темељ за проглашење једностране сецесије косовских Албанаца.
Косово и Метохија у СРЈ и СЦГ
Распад СФРЈ, и дубока криза изазвана ратовима на простору Хрватске и Босне који су ставили српски народ у незавидан положај, као и санкције СРЈ које су значајно смањиле животни стандард и малтене разориле функционалност привреде додатно су погоршали положај Срба на Косову и Метохији. Унутрашња нестабилност државе подстакла је Албанце да формирају оружане терористичке јединице под окриљем организације коју су назвали Ослободилачка војска Косова. Активности ове организације постају учестале 1996. године, што је означило нови почетак страховања голоруког српског народа за своју безбедност. Албанци нису вршили само нападе на припаднике и објекте војске и полиције СРЈ, већ и на цивиле који су неретко киднаповани, мучени и убијани само због тога што су Срби. Борбе између терориста и српских оружаних снага добиле су веће размере током 1998. И 1999. Године. Неки од најстрашнијих злочина ОВК обухватају масакре у Клечки, Радоњићком језеру и Старом Грацком где су на зверски начин убијени недужни српски цивили. Нелегална НАТО агресија ставила је Србију у веома незгодан положај, међутим оружане снаге Војске Југославије бориле су се храбро и нису поражене на терену. Интервенција НАТО-а без дозволе Савета безбедности Уједињених нација значила је преседан у модерном политичком окружењу и званичну подршку терористима.
Потписивањем Техничког споразума у Куманову, као и резолуцијом СБ УН 1244 завршен је рат, и призната је територијална целовитост СРЈ, односно Републике Србије која укључује простор КиМ на коме ће привремено власт вршити УНМИК. Након што је српска војска напустила Косово и Метохију, српски народ је масовно прогоњен, док је материјално наслеђе Срба присвајано или уништавано. Промена власти петог октобра пробудила је наду у нову косовску политику, коју је најавио први демократски премијер Ђинђић, а који је пред сам крај живота тражио повратак српских оружаних снага на Косово и подршку међународне заједнице у решавању косовског питања чврсто одбивши могућност стварања друге независне албанске државе у 21. веку. Међутим, убиство премијера Ђинђића и затегнути унутардржавни односи између Србије и Црне Горе означили су стагнацију у решавању косовског питања. Косовски албанци су још једном демонстрирали своју силу и бахатост извршивши Мартовски погром 2004. у току ког је протеран велики број Срба, а учињена је и велика материјлна штета на религијским, културним, али и цивилним објектима српског народа. За време периода СРЈ и СЦГ дефинитивно је пропуштена шанса за покретање акција већег обима у циљу реинтеграције Косова и Метохије након распуштања једнопартијског комунистичког система.
Српска политика према јужној покрајини од обнове самосталности 2006. године
Након отцепљења Црне Горе, самостална српска држава је могла да се фокусира само на решавање проблема сепаратизма Албанаца. Доношењем Устава 2006. године држава се обавезала да донесе Закон о Косову и Метохији којим би се законски уредило питање уставно-правног поретка Републике Србије на простору Аутономне покрајине Косово и Метохија. Међутим Закон о КиМ није донет до данашњег дана, а већина прилика за побољшање положаја српске државе и стицање већег преговарачког капацитета су у периоду од 2006. до данас веома лоше искоришћене. Проглашење једностране независности косовских Албанаца 2008. означило је врхунац политичке кризе у Србији. Уместо јединства свих политичких субјеката по питању очувања територијалне целовитости, дошло је до распуштања владе и скупштине због непостојања политичког консенсуза око ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању. Након избора 2008. У власт се вратио СПС, чији су се кадрови за више од 50 година власти и креирања политика према Косову и Метохији показали више него погубни за српске интересе. Велики број држава је у овом периоду брутално прекршио међународно право и признао једнострану сецесију тзв. Косова. Наредне 4 године прошле су у знаку вођења политике “ И Косово, и Европа”, док у пракси није било већих резултата ни на пољу косовске, ни на пољу европске политике.
Смена власти ДС-а и њихових коалиционих партнера 2012. Године након које су власт преузели СНС и њихови коалициони партнери представља отварање једног новог листа у вођењу косовске политике, који сигурно неће бити запамћен по добром. Нове владајуће структуре, које су се представљале као патриоте, за претходних 12 година успеле су да развласте скоро сваки аспект српске државности који је постојао на Косову и Метохији. Разграђивање државно-правног поретка Србије на простору наше јужне покрајине превасходно је учињено кроз Бриселски, Охридски и Вашингтонски споразум. Споразуми који су у основи представљени као оквир за нормализацију односа између Београда и Приштине су само погоршали позицију Србије, и ојачали међународну позицију сепаратиста, док је српски народ на простору КиМ највећа жртва ове погубне политике.
Срби на Косову нису осетили бољитак након потписивања ових споразума, а присуство Србије је све мање и слабије. Албанцима су испод радара предате многе ингеренције и учињени многи уступци до којих није смело да дође, попут давања позивног броја, признавања косовских таблица, изласка Срба из институција у које су били приморани да уђу. На Косову данас постоји комплетна парадржавна структура. Оно што је најнесхватљивије је пристанак државе на обавезу да не омета улазак тзв. Косова у међународне институције, што де факто значи тихо одобравање стицања коначне независности. Једна од централних активности српских власти, без обзира на идеолошку припадност креатора политика, треба да буде спречавање уласка Косова у међународне токове на свим нивоима. Тзв. Косово је аплицирало за улазак у Савет Европе и нажалост има подршку већину чланица. Улазак тзв. Косова у Савет Европе, али и друге међународне органе представља комплетан пораз преговарачког процеса и наше унутрашње политике. Ако постоји једна тема око које мора да постоји национални консензус, то треба да буде питање Косова, и борба за очување система међународног права и система Уједињених Нација који нам гарантују суверенитет и територијалну целовитост. Реченица Зорана Ђинђића: “Од економије до Косова све сами порази!”, нажалост је политичка реалност данашњице.
Данас је српска позиција на Косову и Метохији јако тешка, а српски народ на том подручју је најугроженији европски народ западно од украјинског фронта. Чињеница је да су сепаратистичке тежње Албанаца подржане од значајног дела међународне заједнице, међутим уз ревизију тренутне политике према Косову и успостављање мудрије дипломатске политике кроз сарадњу са свим међународним факторима водећи искључиво рачуна о српским, а нипошто о западним или источним интересима могуће је да ојачамо нашу позицију на Косову и Метохији. Срби никада у души нису, и неће издати Косово. Одрицање од дела територија никада неће бити опција. Међутим, решавање косовског питања никако не сме да се тражи у екстремним солуцијама, неопходно је да мирним путем, уз сва дипломатска и економска средства које поседујемо покажемо да смо најважнији фактор стабилности на Балкану. Примарно је прављење дугорочне државне стратегије о заштити српског народа и културног наслеђа на Косову и Метохији, јер обичан човек највише испашта у целокупној политичкој кризи на КиМ. Економско јачање и осамостаљивање Србије могло би да буде кључ у односима Београда и Приштине.
Српски народ опстаје на Косову и Метохији већ 15 векова. На нама је да будемо довољно мудри да обезбедимо српском народу опстанак на Косову и у наредних 15 векова, уз миран суживот и реинтеграцију Албанаца у државно-правни поредак Србије. Основ за напредак ће бити долазак на власт људи нових људи. Косово остаје испит зрелости српског народа и државе, за које чврсто верујем да имају капацитета да као модерна европска држава и народ успеју да ситуацију мирним путем преокрену у своју корист и испишу златни лист дипломатске историје и неконфликтног решавања сукоба. Без обзира на антисрпску политику комуниста, нелегалну агресију НАТО снага, убиство Зорана Ђинђића, кризе кроз које је Србија прошла, недостатак политичког консензуса власти до 2012. године , али и несврсисходну политику власти од 2012. године, Косово и Метохија су били и остаће српски!
22. април 2024.