Пише: Горан Раичевић
Одавно је наше новинарство погазило кодекс објективности и изгубило примарну улогу у информисању јавности на начин на који то налажу професионална етика, али и елементарна морална и васпитна начела. Стид и срам не постоје, а интерес налогодавца је примат који се брани до краја, па чак и када се истина у својој супротности оголи у целости. У времену када се лаж финансира и форсира, истина тешко долази до изражаја. Тако смо недавно имали прилику да на баналном примеру као што је резултат фудбалске утакмице, сазнамо да 2 и 2 нису исте вредности, него да је Звезда победила Милан резултатом 2:2?! Међутим, тема на коју желим да се надовежем је много озбиљнија од спортских резултата.
Сензационализам и театралност је нешто на чему се инсистира у медијима данашњице и доказ да циљ не бира средства. Њима се народне масе контролишу и држе под тензијом, али и у стању дубоке уверености сваког појединца да баш он има привилегију да нешто посебно зна од оног што му је сервирано у процесу манипулације. Тако смо у последњих неколико дана пренатрпани насловима о БРУТАЛНОЈ ПРОВОКАЦИЈИ, а ми, који смо се нашли на правом ТВ каналу, интернет страницама и у право време, могли смо да сазнамо шта се крије иза тога. Замислите, Србија је више пута брутално провоцирана од стране шиптарских и албанских политичара, естрадних личности, изјавама у којима једни другима честитају годишњицу једнострано проглашене независности Косова и Метохије, са исказивањем наде за уједињењем јужне српске покрајине и Албаније?! Читајући све те наслове нисам могао да се не запитам, ко кога овде брутално провоцира? Као реакција на ову бруталност, стигао је снажан одговор наших власти, у коме нас, али и целокупну светску јавност, упозоравају готово претећи представницима Косова и Метохије, изјавама да ће пет држава повући признање независности, уколико се они не буду придржавали споразума потписаног у Вашингтону. Ово, ваљда, треба да представља снагу наше политике и још један приказ дипломатске победе у вођењу дијалога с КиМ. Резултат сигурно није 2:2, већ на овом пољу побеђујемо са убедљивом предношћу, само не знам зашто се онда бринемо.
Шта је од свега овога истина?
Покушао бих овако брутално испровоциран да кажем, да је по мојој скромној анализи, идеја политички декларисаних циљева Шиптара и Албанаца о уједињењу њихово апсолутно право. Имају дефинисан свој национални циљ, доследни су у стварању услова за његово остваривање и од тога не одступају ко год да их представља. То што се наши интереси не уклапају у њихове, није њихов, него наш проблем. Зашто би они решавали и бавили се нашим проблемима? Они гледају искључиво себе. Еди Рама нас брутално провоцира?! Зар тај исти Рама није пријатељ с којим смо потписали мини-Шенген по коме имамо могућност да без пасоша прелазимо границу, да конкуришемо за посао у Албанији, а Албанци у Србији, да отварамо фирме и имамо иста права како ми тамо, тако и они код нас? Зар није речено да овако добре односе са Албанијом нисмо имали вековима уназад, без обзира на историјско (не)постојање Албаније? Ето, јавно признајем да имам проблем са собом и здравим разумом, па не могу да се не запитам који су то наши интереси, ако је наш одговор на њихове провокације указивање да се према условима потписаних споразума у Вашингтону, Србија обавезала да ће на годину дана обуставити кампању спречавања и повлачења признања „Републике Косово“, а заузврат, Косову ће бити забрањена пријава за чланство у међународним организацијама у истом периоду? Колико знам, остало је неколико дана више од шест месеци до истека ових обавеза, па ме интересује шта ће бити након тога? Зашто би представници тзв. независног Косова кршили споразум када време ради за њих? Коме, чиме или с киме ми на провокацију узвраћамо „провокацијом“ и кога успевамо да испровоцирамо: сами себе или претимо онима с којима имамо ,,најбоље односе у последњих неколико векова“?
Нажалост, рекао бих да ми немамо, или нам није јасно дефинисан и никада децидно представљен национални интерес иза кога би стала цела држава, без обзира на то која политичка опција је на власти.
Када је то тако, онда је сасвим природно да се услед наше недоследности и недостатка државних постулата којима се дефинишу национални интереси и разара темељ државности, крије потреба за манипулисањем јавношћу лажним претњама и формалним, произвољним тумачењем било које проблематике, без озбиљног сагледавања стања ствари и њиховог називања правим именом. Гушећи се у свеукупној националној лажи, не дозвољавајући истини да дође до изражаја, додатну и скоро одлучујућу улогу и одговорност имају медији у којима више ни 2 није једнако са 2, а победе нижемо без обзира на поразе.
Оно што се потпуно потискује је истина, али она увек нађе свој пут, попут воде која пролази тамо где је нико не очекује. Брутално испровоцирани српски роде!
24. фебруар 2021
