Escrito Por: Miloš Zdravković
Шах је филозофија живота. Када слаб играч одигра добар потез, пустите га да се разигра и ствари дођу на своје. Аналогно са тим треба посматрати потезе турског председника Ердогана. Турски председник Ердоган је без сумње остварио велику геополитичку победу пред бројним ривалима када су либијске ГНА снаге (формације Муслиманског братства које стоје иза владе у Триполију) уз турску помоћ недавно сломиле 14 месеци дугу опсаду главног града Триполија. Ипак, да ли је овим чином омогућио свом ривалу, руском председнику Владимиру Путину да издејствује за Русију, руске фирме, далеко повољније услове у Северној Африци, а себи, својим ривалима из УАЕ и НАТО “савезнику” Француској, задао завршни ударац на Северу Африке !?
Двадесетак година касније, победници хладног рата покрећу такозвано „Арапско пролеће“ које је неочекивано донело јачање положаја и улоге „безбожних“ Руса и Кинеза у арапском свету какав није забележен од седамдесетих година прошлог века, али овога пута уз вољни пристанак и сагласност арапских држава.
Ствари треба посматрани аналитички и у смислу исходишта политике. Русија је преузела крајње рационални приступ помоћи земљама некадашњег “трећег света” који је у формули – суверенитет плус руски интереси. Више се неће понављати грешке из прошлости, на пример као из Сомалије да СССР страћи ресурсе, да помаже лидера који започиње рат против Етиопије или помагање арапских лидера који ће као Садат да пређу на страну Запада због својих интереса. Сада се лидери тих земаља добрим прорачунима доводе у ситуацију да морају да обезбеде руској армији базе на својој територији плус узајамни интереси против заједничког непријатеља. Економске повластице за руске фирме се подразумевају. И ако је Русија неупоредиво слабија од СССР-а у економском али и војном погледу (наравно сматрам да је овај систем економски и војно супериорнији у односу на совјетски), морамо да кажемо да не срља као СССР у спољној политици који је немилосрдно трошио ресурсе совјетских грађана помажући много шири спектар савезника. Данашња Русија успешно копира Западне моделе “пословања”, где извози бизнис а не идеологију.
Ако погледамо процес „Арапског пролећа“ од 2011. можемо уочити следече. Америка је свуда доводила „муслиманско братство“ и каналисала их у Сирију где су погинули у десетинама хиљада. Када се талас успеха сломио у Сирији, сада имамо повратни процес у коме је муслиманско братсво скоро ликвидирано на рогу Африке. Сломљени су у Египту, где су накратко преузели власт, у Јемену су на ивици пораза, а у заливским монархијама (изузев Катара) су проглашени за терористичку организацију. Русија 2011. је била нигде ако се гледа талас „Арапског пролећа“док данас има базе у Сирији које проширује и управо је успоставила базу у Либији. Нисам на почетку могао да напишем зашто нису завршили са Триполијем када су могли, али сада је ствар много јаснија. Руси добијају базу и корпорација „Тањефт“ добија веће концесије. Наравно и концепт суверенитета који Русија нуди представља у перспективи деколонизацију, само у овом случају за Русију неоптерећујућу у смислу идеолошког притиска јер у Русији не постоји идеолошка платформа која нуди крајње исходиште, месијанску идеологију против које се могу ујединити многи у свету. Ко хоће да буде суверен мораће и сам да се помучи плус наравно руски интерес или кинески. У суштини ми Европљани, лишени русофобије или натофилног погледа на свет, ствари посматрамо емотивно. Гадафија смо сви подржвали, а сада би Саифа (Гадафијевог сина) волели да видимо на власти, али реално политика коју су водили пре рата у смислу поверења Западу отерала их је у гроб а Либију у вишегодишњи грађански рат. У сваком случају геополитички процеси се одвијају позитивно и треба бити стрпљив. Мултиполарни свет куца на врата.
Данас нема ни једне блискоисточне или арапске државе која не настоји да одржи, култивише и унапреди своје односе са некада идеолошки супростављеном Русијом и Кином. На те потезе Пекинга и Москве одговара се афирмативно, тако да се њихови утицаји учвршћују од Сирије ка персијским водама и Црвеном мору и даље се протежу на Рог Африке. Кинески задиру и дубље у „црни“ континент.
Африканци у Кини виде некадашњег губитника коме је у току две генерације успело да се пробије у светски политички врх. Кинези су данас народ који учествује у владању светом и којима чак ни Америка не може ништа. За Африканце је то порука наде и Кинези постају узор.
Ипак, шта се тренутно дешава у Либији ?
Турска је подигла скоро из мртвих Муслиманско братство које је на власти у Триполију (које има И формално признање Савета безбедности УН) јер да није било турске интервенције крајем прошле године готово је сигурно да би данас Калифа Хафтар славио победу у Триполију. Ово је могао бити и крај актуалне битке за Либију, рата који се заправо већ целу деценију води за утицајем над овом огромном медитеранском државом северне Африке? Могао је бити, још прије неколико дана. Чим је пала опсада Триполија, али и околни градови, односно чим су се Хафтарове снаге морале дати у бежанију пред далеко моћнијим турским ескадронима смрти. Несумљиво најистакнутији Хафтаров савезник, Египат, одмах је подигао маслинову грану нудећи прекид сукоба. Али ГНА одбија, односно Турска преко њих. Ердоган је отворено поручио како офензива неће стати, а одмах је позовао и Доналда Трумпа да му се представи као либијски победник знајући да он такве ипак највише цени. Ентузијастично је поручио да има америчку подршку и најавио нову еру односима између Вашингтона и Анкаре.
За Француску је ово значило да губи све концесије добијене од генерала Хафтара, за УАЕ дефинитивни слом офанзиве у арапском свету (после слома сиријске политике, ово би вероватно био крај било каквих претензија Емирата) а за Египат смртоносну опасност за сам опстанак режима и државе какву данас познајемо.
Ако Русија има волје и капацитета да контрира америчком интервенционизму, а показало се да има, Либија се свакако нуди као логичан избор. Руси су у сукоб послали Вагнеровце (плаћеници из приватне војне компаније “Wагнер група”), а када је ситуација око Триполија почела изгледати као тотални Хафтаров пораз наводно и напредне војне авионе (Миг 29 и СУ 24). И исход је сада јасно видљив. Турска офанзива је доживела слом.
Какав ће бити расплет на овом новом фронту америчко-руског сукоба, тешко је предвидети. Већина војних аналитичара, независно о неуспеху офензиве на Триполи, генерала Хафтара виде као најмоћнију војну силу у земљи, док су у политичком смислу генерал и утицајне особе из Бенгазија једина снага која може да уједини земљу и искорени исламски фундаментализам у Либији.
Ко је генерал Хафтар !?
Иако је био Гадафијев човек и оперативац ЦИА, имајући у виду однос снага на терену, генерал Калифа Хафтар је највероватнији кандидат за кормило ратом разорене северно афричке землје. Са друге стране, либијска племена виде млађег Гадафија као јединог легитимног спасиоца землје и спремна су да га подрже као дефакто лидера у било каквом политичком процесу.
Али ко је уствари тај генерал Хафтар, који је на либијској политичкој сцени већ 40 година? Био је Гадафијев лојалиста и затваран је од његових заклетих непријателја. Хафтар је под Гадафијем постао пуковник и командант либијских трупа у грађанском рату у Чаду. Зароблјен је 1987. године, после чега га је Гадафи практично „пустио низ воду“ јер није желео да призна умешаност његових трупа у Чаду. Зароблјеном пуковнику су тада помогле САД, у нади да ће им помоћи у обарању Гадафија. Хафтар се придружио опозиционој групи Национални фронт за спас Либије – коју је војно и финансијски помагала влада у Вашингтону. Под пратњом ЦИА, Хафтар је пребачен у САД, где је живео од почетка 90-их до 2011. године.
Прекретница за Путина
Истине ради, француско – британска интервенција, потпомогнута САД-ом у Либији, била је тачка ескалације након које смо добили све што је уследило, и рат у Сирији, и кризу у Украјини, и тотално захлађење између Москве и Вашингтона, па и бројне теорије да је Русија на овај или онај начин утицала како би на власт у САД-у дошао Доналд Трамп.
Неки сматрају да су те прекретнице биле америчке инвазије на Ирак и Афганистан, али нису. Када занемаримо принципе и осврнемо се на оно што је заиста битно, интереси и интересне рачунице, рат у Ираку је заправо био добар за Русију јер су у завршници профитирали без икаквих губитака, односно добили су врло уносне нафтне послове (као и Кина), на власт су дошли већински Шиити, а Америка је изгубила кредибилитет. У Афганистану је пак постојала и конкретна кооперација између Русије и НАТО-а.
Напад на Либију је био велико кршење никад написаних правила светске равнотеже. И ако злочин у истој мери као и напад на Ирак (и то под лажним поводом непостојећег оружја за масовно уништење), Обамина администрација преправила је правила игре на овај начин: Нама све – вама ништа !
И није то тада била, како се пише, прекретница за Путина, била је то прекретница за Русију која је сада морала, и то против своје волје, да се врати назад на линију одмеравања снага као у време Хладног рата. Може се врло добро аргументовати да је то било контра руске волје јер се Русија, и пре Путина и по његовом доласку, показала као актер који више не нуди никакав идеолошки отпор, штавише, Русија је желела да буде саставни члан прве поставе капиталистичке глобалне економије.
Нечекајући да се прашина од бомбардовања Либије слегне, САД су кренуле , по истом принципу да руше и Сирију. Модел је био идентичан, наоружавање исламистичке опозиције, која се може пронаћи у дословно свакој землји ширег Блиског истока (и код америчких савезника, рецимо у Саудијској Арабији где би се брзо нашле антимонархистичке снаге), да би након њиховог узлета амерички бомбардери одрадили посао до краја. Русија се ту није нашла прозвана већ је по инерцији морала да уђе у Сирију ако је желела да заустави амерички поход и нову, мени све – вама ништа, идеологију.
Две “руске” војне базе већ су изграђене и оперативне у близини приморских градова Тобрук и Бенгази, а води их руска приватна војна компанија Вагнер Груп која већ има своје лјуде тамо. Верује се како су тамо већ и руске „калибар“ противбродске ракете, као и напредни С-300 системи. Кремлј се ставио на страну моћног господара рата, генерала Хафтара, чијим снагама такође доставлјају и тешко наоружање. Хафтар, који води Либијску националну војску је дефакто војни владар источне Либије. Ако Москва заузме либијску обалу могла би мигранте слати преко Медитерана у Европу, уклјучујући мигрантски талас. Извор Сан-а такође наводи да оно што Путин сада ради у Либији је еквивалентно из уџбеника о Сирији и Криму пре тога. Он види простор којим се невлада и користи то како би створио максимални утицај над Западом.
Шта Турска сада жели? Што је брже могуће мир. Упркос најавама појачане потдршке за Триполи циљ им заправо и није слање снага даље према либијском истоку, то би била претешка, али и по Турску крајње непотребна битка. Штавише, исток Либије ће Анкара „драге воље“ препустити сферама утицаја Египта и Русије јер оно што њој треба, оно по што је она „дошла“, не налази се унутар Либије већ пред Либијом. Свакако, говоримо о великим енергетским лежиштима испод Медитеранског мора.
На простору источног Медитерана налазе се велика налазишта гаса која се тек откривају, а желе их сви релевантни актери, Египат, Турска, Израел… На крају ће гас припасти, чини се, оном који ће се водити законом – победнику припада све.
Турска се нада да ће из овога изаћи као победник. Велики губитници су Египат И Израел који су, већ уложили знатна средства у истраживање подморја те су рачунали на развој бизниса. Наравно, ништа још није завршено, ипак ако Турска успе сада да стабилизује ситуацију у Либији, притом ће морати да намири некако и Русију да на то пристане, можда им нудећи део колача, рецимо нафтне интересе на истоку Либије ,имаће чисту ситуацију за ширење утицаја све до Африке.
Зашто Египат није знатно снажније подупро генерала Хафтара? Могли су, на крају крајева, и војно интервенисати у комшијској Либији. То је ипак већ једна сасвим друга тема, но два фактора су битна. Страх од ескалације нестабилности на Синају (узвраћање ударца) и америчко одвраћање од било какве веће акције од које би профитирала Русија али И Кина.
Као таква Либија ће неминовно постати, ако већ и није, полигон за одмеравање снага између великих сила, а дани стабилности и несврстаности нестали су са пуковником Гадафијем, који сигурно није био идеалан лидер, али је своју землју успео дуги низ година да сачува од оних које је похлепно мамило либијско нафтно богатство.
23. Јун 2020.
