Пише: професор Слободан Самарџић
Два актуелна феномена политичког живота Србије у најужој су вези. Политика предаје јужне покрајине не би била могућа без аутократије, као што владајућа аутократија не би имала свој простор без политике предаје. Многи данас не виде да је данашња Србија двоструки губитник, а још мање да ће такав губитник остати још задуго.
Грдно се варају они који мисле да ће се Србија, ратосиљајући се Косова и Метохије, демократизовати, па у данашњој аутократији виде само најпогодније средство за општи опоравак. Први део њихове проевропске калкулације је специфично рационалан: Косово је највећа препрека на путу Србије у Европску унију и ко је спреман да је уклони добро је дошао какав год био. Али, недостаје им други део објективне рачунице: пошто је чланство у ЕУ недостижан циљ независно од предаје јужне покрајине, ЕУ као прави гарант аутократије нема суштинског разлога да мења свој став према данашњем поретку у Србији. Он се у стварности показао најефикаснијим у реал-политичкој динамици европског пута Србије који ће, како видимо, још потрајати. Осим тога, предаја Косова није једини услов подршке запада аутократском режиму. Признање Косова не тражи се из неког сингуларног разлога, већ се то чини из стратешког разлога. У том оквиру, Србија западу дугује још доста тога, а жељено испоручење услуга није могуће у поретку где се системски поштују демократска правила игре и кроз то – већинска воља народа.
Ово се емпиријски може показати на примеру доследног ћутања иначе осетљивог запада на велики број показатеља актуелне политике личне власти у Србији. Први такав показатељ јесте увођење праксе по којој је (апсолутна) власт тамо где се формално налази дата личност – до сада у својствима првог подпредседника владе, премијера и шефа државе. Све то под истим уставним правилима, дакле обавезујућим одредбама које се нису мењале. Та личност је и председник општенародне, свепрожимајуће странке, која чини механизам управљања државом и друштвом – свим државним институцијама, свим јавним службама и предузећима, готово свим локалним самоуправама, јавним и приватним медијима. Једино још дели, са једном иностраном фирмом (ММФ), управљање привредом и јавним финансијама. Тај механизам није бирократски већ дилетантски, као последица система привилегија, а не стручности, којима је обасута бројна страначка клијентела. И поред апсолутне власти, избори у Србији су готово једногодишњи и поред велике извесности победника, будући да се изборне победе ређају у једном понављаном тријумфалистичком ритуалу. И тако даље.
Чињеница да је оваква власт решила да преда Косово и Метохију није случајна. Наиме, само оваква власт то може да учини. За такве радње она је богомдана, онако неформална, ефикасна, безобзирна и горда. Изнад свега – дисциплинована, као војска на маневрима. Она је зато укинула праксу робовања уставу, законима и међународним нормама, правило јавности рада, извештавања о току и исходима преговора, праксу скупштинских расправа, дијалога са опозицијом. Радије се држи сурогата ових демократских процедура у виду свакодневних солирања култне личности и секундирања нижих рангова, манифествујући незапамћено јединство државне политике. Слободну јавну расправу замењује организованим „друштвеним дијалогом“, па када овде примети шароликост мишљења, одбаци га (и све њих који су учествовали, а било их је на десетине, можда и стотине) као бубу са ревера.
Да ли су западни чиниоци могли да замисле бољу власт у Србији од овакве. И бољи остатак политичке класе, онај формално опозициони, и културне елите, који калкулишу са Вучићевим зарђалим мачем којим треба да пресече косметски чвор. Нису могли ни да сањају да ће експеримент промене свести, бар у овим слојевима, уродити плодом. Па како да их не чувају као мало воде на длану, јер није само Косово у питању, већ и пројекат потпуне зависности тзв. српског фактора на Балкану. Шта сте рекли – демократија, владавина права, слобода медија? – све је то у реду, само се зна ред потеза. Прво поглавље тридесет и пет па све остало, а тридесет и пет све време док напорно радимо на свему осталом.
Право говорећи, у Србији су демократија, владавина права, слобода медија, па и привредни развој, почели да падају онда када је прва влада плански ушла у авантуру предаје Косова и Метохије у корацима. То је било средином 2008. године, а коинцидирало је са потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Крајем априла те године начињен је први уставни и законски прекршај, када је неовлашћени део поступајуће владе потписао овај међународни споразум у време техничког мандата владе. У том тренутку потписивање споразума послужило је изборној кампањи која је породила прву владу, прекршиоца правних и демократских процедура. Потом је председник државе узео у своје руке већину уставних полуга владе и отворио противуставни преседан који је усавршен неколико година касније. Све што се потом догађало, било је исход планираног тока догађаја, када су процес предаје покрајине и суноврат демократије ишли руку под руку. Али, за разлику од данашњег времена, тада је запад стекао своју резервну клијентелу власти као коректив могуће колебљивости текуће у погледу зацртаних задатака. За западне политичаре разлика између скрупулозне и бескрупулозне демонтаже демократије била је од суштинског значаја. Ова друга чинила им се као најбоље средство за остварење њихових циљева. Српска демократија пала је на косметском питању.
Ако је данас тешко замисливо враћање Косова и Метохије у правни систем Србије, још је теже замисливо враћање демократије у њен политички систем. Али, потребно је, премда не и довољно, разумети ову међуусловљеност и са њом у памети живети и преживети овај вакуум реалног времена.
10. новембар 2018.