Escrito Por: Miloš Zdravković
Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, настави да напада недужне цивиле,
бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски
Курди ће се дићи и избиће грађански рат.
Због свог положаја, Турска са правом важи за кључну земљу између Европе, Русије и Блиског истока. Ипак та земља је пред великим изазовима: Економија слаби, незапосленост расте, верске и етничке тензије су стално присутне. У исту руку за Турску се таква нестабилна унутрашња ситуација истовремено одражава и као спољно-политички проблем.У циљу свргавања Асадовог режима у Дамаску, председник Ердоган је од Турске направио страну у сукобу у сиријском конфликту. Подељена земља, као што је то тренутно Турска, тај изазов не може да превлада. Турски председник је одлучио и да у Сирији, под плаштом борбе против такозване Исламске државе, у ствари удари на сиријске и ирачке Курде како би спречио да Курди, поред Ирака, добију још један аутономни ентитет у самом суседству Турске, овај пут у Сирији. На чекању је и турско суочавање са Исламском државом, која се као опасност после недавних терористичких напада у Анкари и Суруцу више не може игнорисати.
Догађаји који су уследили одмах пошто се на ванредним парламентарним изборима 1. новембра Ердоган опет домогао апсолутне већине, јасно су показали да ће турски лидер постати међународни “фактор мира и стабилности” којем је допуштено да код куће ради шта му се прохте. Иако ће званичне резултате парламентарних избора у Турској комисија
обзнанити тек за недељу дана и без обзира што нова скупштина још није формирана, између телеграма честитки које стижу са свих страна демократског света, председник Реџеп Тајип Ердоган је већ стигао да прикаже неке предности једнопартијске демократије.
У понедељак 2. новембра је бомбардовао Курде на југу Турске, а у уторак похапсио десетине присталица Фетилаха Гулена (верског лидера, великог критичара политике турског председника). Не часећи ни часа у претварању апсолутне скупштинске већине у апсолутну моћ једног човека, у уторак 3. новембра турски режим је демонстрирао силу у Измиру, где је приведено 35 присталица свештеника Фетилаха Гулена, предводника умереног исламског покрета у Турској.
Према наводима агенције Доган, претрес је извршен у зору на различитим адресама широм Измира, у операцији против „паралелне структуре“–што је термин који се користи за Гуленове присталице у државном апарату. Осумњичени су одведени у просторије јединице за бробу против организованог криминала, а представници власти преузели су управљање компанијама и медијима који су повезани са Гуленом. Његова највећа “кривица” састоји у томе што је 2013. године отворио истрагу о корупцији у Ердогановом блиском окружењу. Тужилац тражи затворску казну од 34 године за исламског свештеника, уз наводе да је хтео да обори Ердогана –што је Гулен (који је налази у САД) негирао. Гуленов покрет се на Западу схвата као реформистичка струја у исламу, која се залаже за секуларно образовање и међурелигијски дијалог, што у актуленом политичком тренутку никако не одговара Ердогану, који управо “јаше” на националистичким и религиозним таласима.
Ердоганов АКП је ојачао отарасивши се својих политичких ривала у Турској, али курдски покрет остаје доминантан на југоистоку и наставља да одређује локалну политику. Ниједна од двеју снага не може да изађе на крај са овом другом, те се сви добронамерни надају да ће АКП разумети исход гласања и обновити мировни процес са ПКК (деценијама најача и најутицајнија курдска политичка снага).
Према речима курдских лидера, два пута су пред Турском. Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, ако настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат. А ако нова влада буде одговорна и врати се преговорима са ПКК, Курди ће дати све од себе да тај нови покушај успе.
Сам председник Турске има прилику да одговори на најтеже политичко питање у новијој турској историји – Да ли ће Турска у наредном веку бити део познате и признате Европе, или и после пет векова, опасност на њеним границама?
6. новембар 2015.
