Пише: проф. др Владислав Сотировић
Један од најплодоноснијих писаца рановизантијске историографије је био Прокопије из Цезареје у Палестини који је уједно био и највећи историчар епохе византијског цара Јустинијана I (527.−565. г.). Поред свог главног историографског дела о историји Јустинијанових ратова (Историја ратова) са Персијанцима, Вандалима и Готима у 8 књига (551.−553. г.) у којима је глорификовао улогу цара Јустинијана по службеној дужности, Прокопије је написао и чувену Тајну историју (Historia arcana) у виду памфлета у коме износи најтеже оптужбе на рачун цара Јустинијана и царских власти у то време – другим речима, износи праву истину о цару и његовим неделима. Прокопије у својој Тајној историји даје одушка свом незадовољству и неслагању са политиком цара Јустинијана I и поступцима царице Теодоре дајући праву слику Византијског царства свога доба.
До сада, права слика историјата НАТО пакта није написана на једном месту већ само у фрагментима који се могу ређати у виду слагалице како би се добила Historia arcana ове западне алијансе. Овај кратак текст је допринос историографији ове слагалице.
Широј јавности вероватно није познато да су доста дуго бивши нацисти и немачки ратни злочинци након 1945. г. служили у највишим структурама НАТО пакта. Већина њих су били високо одликовани официри Вермахта, који су након рата служили на највишим положајима прво у војсци Западне Немачке, а касније су били унапређени у команданте и начелнике НАТО структура у Европи. Овај феномен је био чест у западној Европи након рата али посебно у Западној Немачкој. Многим нацистима и уопште особама које су подржавале и помагале нацистички режим у Немачкој и нацистичким сателитским творевинама у Европи у спровођењу холокауста и других ратних злочина, злочина геноцида и злочина против човечности никада није суђено за ратне злочине над Јеврејима, Пољацима, Грцима, Русима и другим европским народима већ су уместо задовољења правде постављани на челне положаје у НАТО пакту, западнонемачкој влади, војсци, индустрији и западнонемачком друштву уопште.
Од свих дотичних нациста у горњем контексту засигурно је најкрупнија зверка Адолф Хојзингер који је за време рата био Хитлеров начелник Оперативног одељења (Operationsabteilung), тј. Генералштаба, од 1940. г. до 1944. г. А. Хојзингер је активно учествовао у планирањима Хитлерових инвазија на Пољску, Норвешку, Данску и Француску. Био је унапређен у пуковника 1. августа 1940. г. а начелник Оперативног одељења је постао октобра исте године. Тако је уједно постао и трећи човек у нацистичкој хијерархији по питању планирања Вермахта. Међутим, након рата, А. Хојзингеру, ратном злочинцу који је планирао немачке инвазије на неколико европских земаља које су довеле до смрти милиона људи, није чак ни суђено за ратне злочине већ је напротив преузео војску Западне Немачке – Бундесвер, да би 1961. г. био именован за Председавајућег Војног комитета НАТО пакта, тј. фактички начелника НАТО Генералштаба. На овом положају је остао до 1964. г.
На жалост, А. Хојзингер није био једини немачки нациста и ратни злочинац који је након рата наставио војну каријеру у Западној Немачкој и/или у НАТО пакту. Такав је случај био и са генералом Хансом Шпајделом који је за време рата био начелник штаба у војсци Ервина Ромела („Пустињске лисице“). Након 1945. г., био је један од кључних војних команданата у Бундесверу за време раног периода Хладног рата да би од 1957. г. до 1963. г. служио као главнокомандујући копнене војске НАТО пакта у Централној Европи (Mitteleuropa).
Следећи нациста на високом положају у НАТО пакту је био Јоханес Штајнхоф – ратни пилот Герингове Луфтвафе и носилац гвозденог Витешког крста – највреднијег одликовања у нацистичком Вермахту. Након рата је постао Председавајући Војног комитета НАТО пакта (начелник Генералштаба) од 1971. до 1974. а имао је и друге функције у овој војној алијанси.
Гроф Јохан Адолф Граф фон Киелмансег је у Другом светском рату био официр Генералштаба Врховне команде Вермахта од 1942. г. до 1944. г. да би касније у оквирима НАТО структура постао Главни командант алијансе за Централну Европу 1967. г. и 1968. г.
Мајор Вермахта Ернст Фербер и шеф групе организационог одељења Врховне команде Вермахта 1943.−1945. г., носилац вермахтовог Гвозденог крста Првог реда, је у НАТО структурама био исто као и Гроф Јохан Адолф Граф фон Киелмансег – Главни командант алијансе за Централну Европу али у годинама 1973.−1975. На овом истом командном месту у НАТО пакту Ернста Фербера су наследили и бивши немачки нацисти Вермахта Карл Шнел 1975.−1977. г. (носилац Гвозденог крста Другог реда, командант батерије на Западном фронту 1940. г. и начелник штаба 74. Панцер корпуса 1944. г.), Франц Јозеф Шулце 1977.−1979. г. (носилац гвозденог Витешког крста 1944. г.) и Фердинанд фон Зенгер и Етерлин 1979.−1983. г. (поручник 24. Панцер дивизије немачке 6. армије, учесник Стаљинградске битке, ађутант Врховне команде Вермахта и носилац златног Немачког крста).
Неко ће вероватно приметити да су сви горе споменути нацистички официри за време рата само вршили своје професионалне војничке дужности и да се стога не могу сматрати ратним злочинцима. Међутим, нацистичка армија – Вермахт, није била никаква стандардна професионална војска већ саставни део организоване злочиначке машинерије Трећег Рајха одговорне за систематске ратне злочине и злочине геноцида широм окупиране Европе. Уместо да се високи официри Вермахта након рата нађу на оптуженичким клупама међународног суда правде многи су нашли уточиште у високим и највишим положајима НАТО алијансе чији амблем подсећа на два спојена нацистичка крста (das Hakenkreuz) а нова зграда Главног штаба у Бриселу на два нацистичка SS симбола (Schutzstaffel) као што су их и носили есесовци на крагнама својих униформи.
28. април 2022.