Escrito Por: Miloš Zdravković
Људи широм Европе напокон се буде из Америчког сна. Од Ламанша до Урала, од Балтика до Средоземља све више Европејаца схвата ко из темеља руши сан о Европи без граница. Како то бива у високобуџетним холивудским филмовима, убица је обично неко из блиског окружења, у којег жртва (Европа) има пуно поверење. Тако је и сада. Главна претња Европе није Владимир Владимирович, него онај ко у Путина упире прстом, вичући “држите диктатора”, а да се Власи не сете, Сједињене Америчке Државе.
Боинг је пре „уједињења Европе“ имао 90 процената светског тржишта авиона ( сада је ЕрБас јачи од Боинга), У Детроиту се производило седамдесет процената свих светских аутомобила ( сада је Детроит банкротирао)…
Али Власи се полако дозивају памети. У томе им помажу избеглице из северне Африке и са Блиског истока. Гледајући те џиновске реке унесрећених људи, које од грађана Европе извлаче и оно најбоље и оно најгоре, претећи да Европа одустане од својих кључних вредности које је чине најсоцијалнијим и најпросвјетљенијим континентом, просечан Европљанин мора да се запитати и већ се, на срећу, пита. Чекај, до ђавола, како је све ово почело? Ко је одговоран за ову библијску сеобу народа?
И полуписмени, писмени истражитељи, грађанин Европе, почињу да постављају даља питања. Ко је покренуо рат у Ираку 2003. године, који је довео до погибије милион Ирачана, а све под лажним изговором да ирачки диктатор Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање?
Ко је покренуо рат у Либији 2011. и убио њеног вођу Муамера Гадафија, након чије смрти Либија до дана данашњег тоне у пламену и хаосу десетина локалних вождова, бегова и фундаменталистичких снага?
Ко је те исте 2011. покренуо рат у Сирији против Башара ал-Асада, сукоб који још траје без светла на крају тунела, и који је досад донео 200.000 мртвих те десет милиона избеглица?
Ко је, дакле, срушио секуларне мултиетничке режиме северне Африке и Блиског истока у корист исламских фундаменталиста, пред којима милиони људи данас беже у Европу? Ко је арапској младости лажно обећавао да ће им донети демократију и људска права, а у реалности им је донео само “чемер, смрт и јад”? И ко, на крају крајева, управо дестабилизује Европу?
И пита се тако наш истражитељ, грађанин Европе, и види да сви одговори воде на једно те исто место, које се у данашњем свету зове “Запад”, а притом се најчешће мисли на ударну идеолошку и војну песницу тог Запада, Сједињене Америчке Државе .
Иако је разарањем, према нашим стандардима недовољно демократских, али стабилних, друштава северне Африке и Блиског истока произвела милионе избеглица чији таласи сада стижу у Европу, Америка се ограђује од последица тих друштвених катастрофа. Највиши званичници Сједињених Држава, укључујући и државног секретара Џона Керија, хладнокрвно изјављују да су спремни примити тек неколико хиљада избеглица, а за годину, две, ако Бог да, можда и свих сто хиљада (од почетка рата у Сирији 2011. само је 14000 Сиријаца добило дозволу уласка у САД).
У међувремену, Америка је предузела још један кваран спољнополитички посао чије последице изразито штете нашем континенту. покушала нас је, и прилично у томе успела, завадити са Русијом. Производњом лажне хистерије о тобожњим руским плановима за инвазију Европе (тако сличне хистерији о тобожњем ирачком оружју за масовно уништење), која у пракси служи као изговор за довлачење америчке војне опреме у Европу (НАРАВНО КОЈУ МОРАЈУ ДА ПЛАТЕ ЕВРОПСКИ ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИЦИ), САД је успео да усади страх и русофобију код доброг дела Европљана, што има негативне друштвене, политичке, економске и све друге могуће импликације за наш континент.
Ако је тачно оно што смо учили у школи, мислим оној основној, некадашњој југословенској, да је Европа културолошки пола Америка, а пола Русија, онда значи да су нас Сједињене Државе покушале да одвоје од наше душевније половине. То се зове злостављање. Прави Европљанин никад се неће одрећи Америке, али богами неће ни Руских класика, музике, Ермитажа… Русије. Овде не мислим на припаднике НВО сектора, који су директно финансирани са оне стране Атлантика.
Не можемо са сигурношћу утврдити који су циљеви оваквих америчких поступака, али на својој европској кожи итекако осећамо њихов ефекат: Европа постаје све слабија, рањивија и зависнија од Америке. Ако су геополитички стратези „Унцле Саме“ то хтели, богами раде добар посао. Кварно, али квалитетно, приметио би посматрач са стране.
Деценијама су грађани Европе са смешком и великом захвалношћу гледали преко Атлантика, на свог млађег, али јачег брата. Памтили су Европљани и никада то не смеју заборавити, велику улогу Сједињених Држава у Другом светском рату, њихов драгоцени допринос у сламању фашизма. Истина је да су жртве Совјетског Савеза и Црвене армије у другом рату немерљиве према свима осталима, истина је и да су покрети отпора широм Европе дали изузетно важан допринос победи човечанства, али свеједно се увек мора имати на уму да су Американци часно улетели када је Европи требало. По мом мишљењу председник Рузвелт мора бити постхумно проглашен за почасног грађанина Европе, као оног западног, тако и оног источног дела.
Поред те ратне захвалности, деценијама су грађани Европе гледали на Америку као на успешан културолошки и друштвени експеримент који је пленио својом “отвореношћу за све” а нарочито су амерички филмови и музика за Европљане иза “гвоздене завесе” представљали прозор у један много шаренији свет од онога у којем су живели.
И зато је просечном грађанину Европе данас тешко да гледа како његов млађи, али јачи брат постаје карикатура свега што је некад представљао и значио у слободарском смислу.
Мени лично, да је неко рекао пре десет година, да ћу бити у стању да напишем нешто против Америке, не против владе у Вашингону, рекао бих му да није нормалан. Од покојног оца бих вероватно батине добио. Која то држава има лепшу музику, спорт, науку, филмове, то је била земља мојих снова. Кад би се свирала америчка химна, осећао сам жмарке које сада осећам када чујем… Тешка срца сам схватио да је политика нешто друго од америчких цивилизацијских достигнућа. Није било лако американофилу као мени признати да им је спољна политика антиевропска и експанзионистичка и да ју воде мултинационалне компаније са којима просечан Американац нема ништа.
Задњи ће, чини се, прогледати поједини припадници НВО сектора, вероватно када пресуше извори финансирања, који неуморно расписују потернице за свима који се дрзну јавно да укажу на то да Америка више није оно што је некада била. Ко критикује амерички империјализам, тај је против демократије, а врло вероватно је и Путинов плаћеник.
Заиста, лако је објаснити жељу за бољим животом, себе, својих ближњих, материјалним бенефитом, али треба имати и мало достојанства…У супротном могли би сви да продају дрогу.
Милион мртвих у Ираку, а наша квази елита је задовољна што смо с грбаче скинули Садама. Од земље у коју је у потрази за послом хрлила цела Африка и пола Европе (међу њима и бројни грађани Србије), Либија је постала земља из које људи беже од смрти, а наш НВО сектор је срећан што смо се решили Гадафија. Двесто хиљада мртвих Сиријаца и милиони сиријских избеглица и прогнаника, а наши либерали жале што нисмо на добром путу да макнемо и Асада, без обзира што би тек тада у Сирији и на целом Блиском истоку настала права кланица.
Но, није ни битно да разни НВО прегаоци прогледају. Важно је да су прогледавати почели грађани Европе.
П.С.
Велики допринос трежњењу дао је и актуелни председник САД, иначе добитник Нобелове награде за мир, који је на сахрани краља Саудијске Арабије, истакао да Америка жали за краљем реформатором, великим савезником САД, за чије је владавине онако успут спаљено више стотина вештица, где главни имам даје упутства како тући жену, где је законом забрањено женама да возе аутомобиле, да се школују, иду на улицу без пратње старатеља, где држава нема устав, где су забрањене политичке партије, а краљевска породица броји преко 18000 припадника…
5. октобар 2016.
