Драгана Трифковић за EADaily
У обраћању Квинте Београду и Приштини речено је да „статус кво“ по косовском питању није одржив. Како можемо да тумачимо само ово обраћање и значи ли констатација о неодрживости статуса кво серију нових притисака на Београд?
Преговори о Косову и Метохији у режији Брисела нису донели никаквог успеха. Због тога је потпуно погрешно да земље Запада игноришу ову чињеницу и да настављају у покушају да проблем реше насилним путем. Суштинска ствар је у врло простим чињеницама, а то су да је читав косовски проблем створен насиљем, како албанских сепаратиста и екстремиста, тако и агресијом западних сила 1999. године. Ако говоримо о мировном решењу, оно не може да буде базирано на наставку насиља, што Бриселски преговори по мом мишљењу јесу.
Западне земље су још пре отпочињања интервенције решиле да одвоје територију Косова од Србије, а то и јесте био циљ интервенисања. Данас јасно видимо из ове перспективе да је прича о заштити људских прва само параван под којим Запад остварује своје економске, политичке и војне циљеве, уништавајући све што им се нађе на путу. Дакле, решење о Косову и Метохији је што се Запада тиче донето још пре 1999. године и присуства међународних снага на овој територији. Све што се даље дешавало водило је ка реализацији постављеног циља, путем насиља и насупрот међународном праву.
У саопштењу које су земље квинте објавиле, позивајући Београд и Приштину да поново седну за преговарачки сто, наводи се да Француска, Немачка, Италија Велика Британија и САД желе да грађани Србије и Косова уживају „плодове одрживог мира“. По самој логици ствари, немогуће је постићи мир насиљем и насилним путем. Због тога саопштење земаља квинте звучи као неслана шала.
Насиљем никада није могао да се изгради или постигне мир, па неће моћи ни у случају косовског питања. Позив земаља квинте можемо да тумачимо пре свега кроз ову призму потпуне нереалности и несхватања суштинских ствари.
Иако ове земље и даље настоје да доврше процес одвајања Косова од Србије, мислим да им је јасно да то у садашњим условима није могуће. Европска унија је изгубила кредибилитет да се бави решавањем питања Косова и Метохије, а поред тога она нема данас тај значај у међународним односима, какав је имала некада. Видимо да Брисел није у стању да реши ни сопствене проблеме. Због тога, решавање питања Косова и Метохије мора под хитно да се врати у надлежности СБ УН, где би се овом проблему приступило на одговоран и озбиљан начин.
Ако говоримо о статусу Косова, ова одлука не може бити донета без СБ УН. И ако говоримо о „статусу кво“ онда се он односи пре свега на статусно питање Косова. Сва друга питања треба и морају да буду решавана кроз преговоре са албанском страном у оквиру УН. Међутим да би преговори имали смисла, њих не могу да воде команданти терористичке организације, већ оне структуре са којима може да се разговара о миру. То је још један парадокс да земље квинте свесно предлажу постизање мира са ратним командантима и преступницима, који су оптужени за злочине над Србима.
Што се тиче политичког притиска западних земаља на руководство Србије, ту је највећи проблем обећање које је председник Србије дао, да ће потписати свеобухватни мировни споразум са Приштином. До сада је у том правцу урађено доста, али докле год тај коначни уговор не буде потписан, сви остали уговори немају утицај на коначно решење. Проблем је у томе да председник Србије не предузима никакве контра мере у односу са Албанцима и дозвољава да Србија буде талац спреге Запада и косовских Албанаца. Узмимо пример увођења 100 процентних царина на српску робу које је Приштина увела као меру против Београда. Председник Србије стално истиче тај проблем, али месецима није урадио ништа да тај проблем реши. С обзиром на то да је граница између Косова и остатка Србије имплементирана на основу Бриселског договора из 2013., проглашавање овог договора неоствареним (јер албанска страна није испунила ништа од онога што је договорено), довело би до укидања граничног и царинског прелаза, те би тиме 100 процентне царине изгубиле важност. Или увођење таксе за транзит робе ка Косову, имало би такође ефекта. Да не говоримо о много већем проблему, а то је војска Косова о којој председник Србије не говори, јер се сагласио са њеним формирањем.
У сваком случају мислим да је и председнику Србије који је носилац преговора са косовским Албанцима (иако по Уставу нема таква овлашћења) свестан чињенице да не може да потпише свеобухватни мировни споразум са Албанцима ако се томе противи већина грађана Србије и Српска православна црква.
С друге стране, план разграничења који су договорили Александар Вучић и Хашим Тачи је блокиран од стране Ангеле Меркел која сматра да је промена граница веома опасна по читаву Европу. Мислим да је добро што се то десило, јер је постојала опасност да такав план буде потписан. По њему је Србија требало да поклони преко 10 хиљада квадратних километара своје територије, а да заузврат добије три села и то све прогласи великом победом. Такав план би представљао највећу опасност јер би довео до историјске катастрофе даље дезинтеграције Србије.
У обраћању се помиње да је нерешеност косовског питања препрека за евроатлантске интеграције региона. Да ли је цена коју Србија треба да плати у име тих интеграција сразмерна могућим повластицама које ће при томе добити?
Заправо решавање косовског питања јесте кључно за евроатлантске интеграције Србије. Уколико би био потписан свеобухватни мировни споразум између Београда и Приштине, Косово би одмах постало део НАТО. О томе је више пута говорио Хашим Тачи који је са Западом направио договоре у том правцу. Суштина је у томе да формална војна неутралност Србије остаје неодржива у случају интеграције Косова у НАТО јер Србији не остаје довољно простора за одбрану земље. Тиме би практично НАТО дошао до Копаоника и после тога би улазак Србије у НАТО био једина опција. Ланчано би улазак Србије у НАТО утицао и на Босну и Херцеговину и практично би цео Балкан био интегрисан у НАТО. Ово би за Запад значило потпуно стављање контроле Балкана под НАТО и што је још важније, затварање врата Русији за ширење утицаја на Балкану. Друга ствар је што се преко 80 посто грађана Србије противи сарадњи са НАТО али видели смо како у случају Црне Горе, тако и Северне Македоније да западна демократија не уважава мишљење већине грађана. Због тога је спречавање потписивања договора са Албанцима, којим би се Србија одрекла своје територије, кључно за опстанак Србије.
Ако говоримо о бенефитима, ништа конкретно не бих могла да наведем. Европска унија се налази у дубокој кризи и она не може да понуди у овом тренутку никакве реалне перспективе Србије. Мислим да Србија апсолутно нема никаквог интереса у европским интеграцијама под садашњим околностима и да треба да одустане од њих. Многобројни нерешени проблеми које Србија има, могу само да се умноже наставком европских интеграција. С друге стране, Србија може да уводи европске стандарде и примењује оно што је добро из ЕУ, и без идеје да постане чланица те Уније. Сматрам да је за Србију кључна ствар да се окрене унутрашњим реформама, јачању институција државе, борби против криминала и корупције. Такође за Србију је од кључне важности да промени економску политику и да користи сопствене капацитете. Од кључне важности може да буде Уговор о слободној трговини који постоји између Србије и Русије. Уместо да њега користе европске компаније тиме што купују српска предузећа а затим остварују корист извозом у Русију, Србија би морала да води рачуна о сопственим ресурсима и могућностима, а не да буде подређена финансирању страних инвеститора.
Ако говоримо о користима од НАТО интеграција, у Србији заговорници такве идеје говоре о стабилности тржишта и повећању инвестиција. То су бесмислене речи ако узмемо у обзир чињеницу да је економска криза кренула из САД, а затим погодила европске земље које су чланице НАТО. Дакле чланство у НАТО их није сачувало од економске кризе. Ако говоримо о безбедности, сведоци смо тога да је безбедност европских земаља суочена са озбиљним изазовима. Пре свега као последица неконтролисаног прилива миграната међу којима има и оних који су били укључени у ратна дејства. Последњих година је повећан степен тероризма у Европи и сведоци смо тога да је чак и Брисел као седиште НАТО био на удару тероризма. То је потврдило чињеницу да НАТО нема одговор на тероризам и да није у стању да се са тим огромним проблемом бори. Ово је очигледно и на Блиском Истоку где је америчка борба против тероризма довела до експанзије тероризма свуда у свету. Због тога Србија нема никаквог интереса од европских или НАТО интеграција. Она мора да се одупре таквим тежњама Запада да интегрише Србију у ЕУ и НАТО против воље њених грађана.
На крају крајева грађани не могу да буду таоци договора политичког руководства Србије са Западом, нити се може дозволити да било ко Косовом отплати свој долазак на власт.
19. август 2019.