Dragana Trifkovic, Director General del Centro de estudios geoestratégicos
Читава светска јавност фокусирана је на америчке председничке изборе чије резултате са стрепњом ишчекује. Да ли ће Камала Харис или Доналд Трамп добити четворогодишњи мандат, биће познато након затварања бирачких мета 5. новембра. На основу испитивања америчког јавног мњења, јасно је да су разлике у подршци коју имају кандидати, минималне. Због тога је тешко предвидети резултате. По последњим анкетама блага предност се давала Камали Харис у односу на републиканског кандидата. Ипак, треба поћи од тога са су избори у западним државама постали само механизам који служи да се верификују већ раније донета решења неформалних центара моћи.
Демократска и републиканска партија су две стране истог новчића, иако постоје различитости између њих које су везане за унутрашњу политику. Демократска партија је препознатљива по либералним вредностима, док Републиканска партија све више промовише традиционалне вредности. Тако у сукобу мишљења између припадника две партије, постоји низ тема као што су LGBT-идеологија, абортуси, прилив миграната, око којих они имају различита мишљења. Када је реч о економским питањима, Трамп се залаже са протекционизам, а парола његове кампање остала је иста као и на претходним изборима: Make America Great Again. Међутим ни Харис ни Трамп не нуде стратешка решења за америчку економију са огромним државним дугом који је по први пут премашио 35 билиона долара. Ова процена објављена је на сајту Министарства финансија САД. Уколико томе додамо и светски тренд дедоларизације у трговини односно избацивања долара као резервне валуте, што усвајају чланице БРИКС, можемо да закључимо да би спашавање америчке економије требало да буде тема број један. Међутим амерички политичари као да игноришу ове чињенице и уздају се у то да ће неко чаробним штапићем решити ове проблеме уместо њих.
Спољно-политички курс САД ће остати исти
Што се тиче спољне политике, победа демократа или републиканаца неће имати утуцаја на спољно-политички курс САД који је одређен доктрином Вулфовица где се приоритет даје унапређењу америчких интереса у спољној политици кроз ратове. Доналд Трамп је у предизборној кампањи говорио да се залаже за обуздавање Кине и решавање украјинске кризе. Он је више пута обећавао да ће окончати сукоб у Украјини за неколико дана, међутим то је нерално очекивати. Харис се такође залаже за обуздавање Кине, док према украјинском конфликту има исти однос као Џо Бајден који се огледа у подршци украјинском режиму. С обзиром на то да је доктрина Вулфовица и даље на снази, где је вођење ратова за остваривање америчких интереса приоритет спољне политке, могуће је очекивати нове сукобе. Међутим остаје нејасно како политички, војно и економски ослабљене САД планирају даље да воде ове ратове. Делује да су толико занесени својом виртуелном моћи, да просто не могу да прихвате реалност. Последњих деценија су се САД уживеле у улогу свемогуће државе, потенцирајући сопствену „посебност“. Иако САД заиста јесу успешне у маркетингу, те не значи да је маркетинг заснован на аргументованим основама. Он се у принципу своди на улепшавење „производа“ и обмањивање у циљу тога да се производ лакше прода корисницима. Највише захваљујући добром маркетингу, САД су последњих деценија пројектовале слику о сопственој моћи и снази.
Фото: Предизборна дебата у САД (vedomosti.ru)
Међутим питање је како се економска моћ државе која има рекордну задуженост и чије руководство не контролише до краја основне економске полуге, може позитивно оценити. Иста ситуација је и када говоримо о војној снази. НАТО Алијанса којом се командује из САД и која служи као полуга за остваривање америчке доминације, створена је да води ратове против држава које су десетоструко слабије, и то са безбедне удаљености (из ваздуха). Америчка војска као ни НАТО, немају реалну снагу да учествују у конвенционалним борбама и то је разлог због чега примењују ваздушне нападе или сада све више електронску борбу, уз све остале методе хибридног ратовања.
Русија са друге стране има војну моћ и једино она може војно да се супротстави агресији Запада, међутим ствар је у томе да Русији, као ни Кини, Ирану и другим земљама, не одговара да ратују. Економски развој и сарадња незападних држава кроз БРИКС уз максимално суздржавање од конфликта, предуслов су слабљења економске моћи Запада. Међутим проблем је у томе да САД руску суздржаност виде као слабост и настављају са провокацијама. Иако је Русија изменила стратегију примене нуклеарног наоружања, Американци су уверени да је то „блефирање“ и да се Путин не би одлучио на такве потезе. Као познавалац политике коју води председник РФ сигурна сам да САД имају погрешне процене. Али то је већ њихов проблем.
Шта дакле можемо да очекујемо у наредник четири године од САД на челу са Харис или Трампом?
Потпуно је наивно очекивање да победа једног или другог кандидата може да донесе промене, уколико није промењена спољнополитичка доктрина или да ће донети преко потребна економска решења, када она и не постоје. За очекивати је да ће САД наставити истим путем којим су ишле и до сада и који ће довести до још већег слабљења ове државе и узроковати већу унутрашњу кризу. Исто тако амерички утицај ће наставити да слаби на глобалном нивоу. За Русију је, као и за Србију, боље да победи кандидат са којим се зна на чему смо (Харис), него кандидат који улива лажну наду (Трамп). За америчке грађане је избор између Харис и Трампа, избор између две труле јабуке. Док у САД не дође до промена политичких елита и док се не појаве нови људи са новим идејама, ништа се неће променити на боље. Шта заправо Американци бирају гласајући за Харис или Трмпа ако смо рекли да су политичке разлике занемарљиве. Сукоб између демократа и републиканаца не води се због разлика у политичким концептима, већ искључиво због власти. Да ли ће власт остати у рукама америчких глобалистичких елита (демократе) или америчких националистичких елита (републиканци), неће утицати на наставак агресивне спољне политике. Уколико дође до промене власти и победи Трамп, агресија може да буде још већег интензитета с обзиром на јак војни лоби који га подржава, као и на његове везе са ултранационалистичким милитаристичким снагама у Израелу (ционистима). Оно шта је добро, то је да све више долази до изражаја чињеница да је Америка заробљена држава чије полуге власти се налазе у наднационалним глобалистичким центрима моћи (Вашингтон-Лондон-Тел Авив) и да сами Американци не одлучују ни о чему. Јединствена перспектива огледа се у томе да ће криза политичког система у САД довести у први план нове елите које ће бити у стању да се ухвате у коштац са многобројним проблемима.
Fuente: Centro de estudios geoestratégicos
4. новембар 2024.
