Пише: Милан Милаковић, Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске
Свједоци смо да су дешавања на релацији колективни Запад – Русија након фебруара 2022. године изазвала тектонске промјене у евроатлантском и евроазијском пространству, са израженим потенцијалом да редефинишу свјетски поредак и расподјелу свјетске моћи. Имајући у виду да се ради о процесима од историјског значаја, далекосежним и свеобухватним, њихово правилно разумијевање од егзистенцијалног је значаја за Републику Српску. Широк дијапазон мјера које је колективни Запад примијенио кроз политику санкција ка Русији све израженије остварују свој негативан ефекат, али на оне који су их иницирали, примарно на европске економије, чиме се уздрмавају темељи њихове снаге, значаја и утицаја. Додатни фактор мултипликације отежавајућих околности узрокован је грчевитим покушајима Запада да обузда раст Кине. Парадоксално је да су се европске економије својим избором, да ли самосталним или под притиском Вашингтона, саме довеле у ситуацију ускраћености приступа јефтиној сировинској бази и енергентима, али и пласману роба на глобално значајном кинеском тржишту. Такво поступање за посљедицу има озбиљне економске изазове, пад индустријске производње и животног стандарда, те све израженије отежано функционисање држава, превасходно најразвијеније од њих – Њемачке – али због високог степена међузависности, и свих других.
Упркос томе, преовладало је опредјељење европских НАТО чланица за развој нових способности у погледу извођења војних операција широког спектра. Анализирајући испољене амбиције, може се са пуним правом рећи да се ради о фундаменталним промјенама у приступу, с обзиром на то да су европске државе више од три деценије запостављале своје војне капацитете. Не треба губити из вида да су у постхладноратовском периоду спроведене значајне редукције бројности војног састава и борбене технике. Истовремено су запостављена улагања у кључне војне капацитете и обезбјеђивање да европска технолошко-индустријска база одбране буде прикладна својој сврси. Кључна разлика се огледа у томе да је фокус војних активности у европским чланицама НАТО-а у том периоду премјештен са хипотетичког сукоба против СССР-а на операције управљања кризама или тзв. мировне мисије и борбу против тероризма. Опстајање таквог концепта кроз претходне године било је искључиво могуће због потпуног ослањања Европе на војне капацитете Сједињених Држава. Европске земље, због изостанка адекватног сопственог идентитета у погледу одбране, учиниле су се зависним од Америке. Захваљујући преусмјереним финансијским средствима, стекле су компаративну предност олакшаног економског развоја и предуслове за креирање препознатљиве социјалне политике, с обзиром на то да су европска буџетска издвајања за потребе одбране била занемарљива. Прихватањем неолибералног приступа у економији истовремено је било плаћено губитком осјећаја националне припадности и традиционалних вриједности народа Европе.
Међутим, околности се неповратно мијењају и дојучерашња за живот примамљива Европа то престаје бити у данашњици. Узимајући у обзир природу прилика и глобалних тенденција, несумњиво је да ће дати процеси испољити утицај на Републику Српску. Нова стратешка и доктринарна опредјељења НАТО-а, праћена све израженијом милитаризацијом Европске уније, јесу њихов саставни дио. За очекивати је да ће се притисак западних земаља појачавати са циљем интеграције српског простора у западну сферу кроз НАТО или пак његове изолације како би се онемогућила дестабилизација стратешке дубине колективног Запада.
Приликом анализе низа релевантних фактора који детерминишу актуелне процесе, све израженија је потреба узимања у обзир повећаних финансијских издвајања држава чланица за одбрану, не само НАТО-а, већ и Европске уније. У постхладноратовском периоду НАТО се промовисао као елитистички престижни клуб који пружа неупоредиве могућности за сарадњу и економски развој. У ту сврху су често публиковани афирмативни текстови који су потврђивали корелацију између чланства и економског просперитета. У стању релативног мира и опште еуфорије која је преовлађивала у свијету након завршетка Хладног рата, сликовито илустроване кроз Фукујамин „Крај историјеˮ, привлачност чланства је довела до проширења НАТО-а на земље Источног блока, али су данашње измијењене околности показале његово право лице. Наиме, уочи недавно одржаног самита НАТО-а у Вашингтону, достизање циљаних 2% БДП издвајања за одбрану од стране 23 чланице представљено је као велики успјех, за разлику од прије десет година и самита у Велсу 2014. године, када су то испуниле само три чланице (САД, Грчка и Велика Британија). Међутим, иако је 2% сматрано крајњим циљем, све су присутнији ставови који предвиђена издвајања третирају само као основу, а никако максимум. Важно је напоменути да у актуелно вријеме пет чланица НАТО-а издваја и више од тих 2%: Пољска 4,12%, Естонија 3,43%, САД 3,38%, Летонија 3,15% и Грчка 3,08%. Иако још увек није постигнут формални консензус о увећању издвајања за одбрану, чланицама НАТО-а се ипак намећу нови захтјеви за унапређење војних способности, што за собом повлачи и значајно увећана издвајања за одбрану. И поред чињенице да државе чланице и самостално планирају развој својих одбрамбених капацитета, циљеве ипак примарно условљавају приоритети Савеза. У том смислу актуелан је примјер Естоније која је у постхладноратовском периоду била препозната као прогресивна економија међу државама из састава некадашњег социјалистичког блока и коју су управо због тога и назвали „Балтичким тигромˮ. Брзи напредак и прихватање вриједности је крунисано чланством у ЕУ и НАТО-у 2004. године. Међутим, почетком септембра текуће године изјаве естонских званичника о тешкоћама финансирања одбране привукле су медијску пажњу. Иако већ сада издваја скоро 3,5% БДП-а за одбрану, значајно више од већине чланица, да би у потпуности остварила нове циљеве додијељене од стране НАТО-а, Естонија ће за достизање пуне способности сопствених војних снага бити приморана да трошкове одбране увећа на чак 5% БДП-а. Естонска економија, која предњачи изразито високом стопом инфлације у Еврозони, већ дужи временски период трпи посљедице повећаних издвајања за одбрану. Суочавање са новим обавезама доводи у питање стабилност функционисања државе. Као посљедица неминовности потребе за средствима већ се разматра увођење пореза за одбрану, укидање многих социјалних давања, увођење школарина за претходно бесплатно школовање и сл.
Истовремено су све израженије амбиције Европске уније у погледу развоја сопствених војних капацитета. С обзиром на то да су чланице ЕУ уједно и чланице НАТО-а, управо та околност представља ограничавајући фактор аутономног дјеловања европских војних снага. Наиме, чланом 8 Уговора прецизирано је поступање чланица НАТО-а у погледу форми удруживања и дјеловања. У конкретном случају, војне снаге ЕУ су обавезане да спроводе активности које нису у супротности са НАТО-ом, односно могу да се ангажују једино као његова испомоћ. Иако се европске снаге ангажују као продужена рука НАТО-а, издвајања за ту сврху су ипак одвојена, што додатно оптерећује ионако посустале европске економије и њихове пореске обвезнике. За разлику од НАТО-а, Европска унија нема усаглашене обавезе у виду процентуалних износа од БДП-а. Ипак, према подацима Европске одбрамбене агенције из 2022. године, ЕУ је колективно уложила 1,5% свог укупног БДП-а у одбрану. Да ће се расходи ЕУ у домену одбране увећавати указује и формално усвајање стратешког документа под називом „Стратешки компасˮ за безбједност и одбрану, који је прошао процедуру одобравања свега неколико недјеља након почетка војног конфликта у Украјини. План активности Европске уније до 2030. године је саставни дио документа, који је као такав и комплементаран стратешком концепту НАТО-а, управо због наглашене преузете обавезе за усклађено дјеловање и примарно се односи на почетак спровођења преузетих обавеза о финансијским издвајањима за војну намјену.
Актуелна опредјељења у развоју нових војних способности како НАТО-а тако и Европске уније из темеља мијењају амбијент дојучерашњег прокламованог поимања чланства и обавеза које из њега произилазе. Као поука за Републику Српску може послужити и то да је глобални развој догађаја усложио статус држава које своје економије из социјално-развојних престројавају на ратне. У епохи трансформације међународног поретка, постепено се актуелизује упитност промовисаног привилегованог статуса држава чланица НАТО-а и предности које произилазе из њега, при чему је декларативно право на избор праћено све већим финансијским издвајањима на путу ка неизвјесној будућности.
Fuente: НАТО и новац који (ни)је проблем – Центар за друштвено-политичка истраживања (cdpirs.org)
Насловна фотографија: www.forsvaret.dk
15. септембар 2024.
