Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил је 24. септембра 2024. године, предводио рад Врховног црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући скуп, Његова Светост се обратио присутнима уводним говором.
Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драге владике, оци, браћо, матушка! Срдачно поздрављам све на редовном састанку Врховног црквеног савета. Дошло је до извесне паузе у нашим састанцима, али за то време, као што знамо, живот није стао, текао је уобичајено, не увек једноставно, али истовремено и даље сведочећи о томе да је, упркос људском греху, Божија Промисао јача од људског безакоња.
Желео бих да кажем неколико речи о мисионарском служењу. Мисија је само пројава суштине Цркве. Црква не може постојати без мисије. Прво што је Спаситељ рекао апостолима било је: „Идите и научите све народе“ (Матеј 28:19). Дакле, мисија није нека врста примењеног задатка – она је уско повезана са Евхаристијом, са служењем Литургије, она је у самом средишту црквеног живота.
Стога, нећу још једном понављати да се мисионарско служење ни у ком случају не може ограничити на дневни ред само једног синодског одељења. На крају крајева, делатност било које црквене институције, па и сваког верника, подређена је сврси сведочења о Христу. Заиста, сваки православни човек, сваки члан Цркве је позван на мисију, позван да сведочи. Нажалост, у нашој Цркви, у Православљу уопште, лаици то не разумеју добро, за разлику од неких секташких група, као што знате, где сваки члан сматра својом дужношћу, својом одговорношћу да изврши мисију. Како се то реализује, посебан је разговор. Понекад хватају за рукаве и нуде да се негде оде, али чињеница је да је многим секташким групама мисија приоритет у служењу сваког њиховог члана.
Код нас то уопште није случај. Чак и неки епископи, посебно свештеници, не сматрају мисију приоритетом. Ово је очигледна чињеница, коју не треба ни доказивати. Зато желим још једном да истакнем да сведочење о Христу, односно мисионарски рад, мора бити укључен у делатност сваке црквене организације – у делатност парохије, деканата, епархије и целе Цркве.
Мисионарска служења у различитим епохама суочавала су се са сопственим проблемима, или, како сада кажемо, сопственим изазовима. Данас живимо у условима преобиља информација и сталног надметања у борби за људску пажњу.
Мисионар нашег времена мора бити спреман да се бори за људска срца, која индустрија забаве и сведозвољеност покушавају да попуне празнином, али најчешће не само празнином, већ садржајем који је веома штетан за душу. Као што знате, у антици је постојаo такав концепт као што је “агора”, односно јавни простор. Данас не постоје јавни простори где би се људи окупљали, размењивали мишљења, информације и покушавали да утичу једни на друге. Али таква агора данас је интернет, а посебно друштвени медији, који су отворени за готово све. Чак су и људи старије генерације последњих година постали активни учесници овог процеса. Такође, многи свештеници су присутни на друштвеним мрежама, а неки су постигли значајне успехе на овом пољу. Мисија на друштвеним мрежама треба да се умножи и постане предмет пажње на свим нивоима црквеног живота и зато што су нове технологије постале оруђе у рукама свих врста опасних људи, попут окултиста, неопагана, езотеричара и просто шарлатана свих видова који настоје да искористе природне духовне потребе, за своје циљеве. А претња завођења људи на овим „агорама“, на овим просторима, сада је изузетно велика.
Хришћанско сведочење у војсци је такође потреба времена. Војном особљу, као ником другом, потребна је реч Божија, подржана пастирским учешћем у њиховом животу. Постоји стара изрека: „У рововима нема атеиста“, и то је тачно. Али такође је тачно да рат оживљава деформисане облике духовности. На пример, неопаганске идеје често добијају терен за развој међу војском, јер у овим неопаганским идејама, као што знате, важно место припада насиљу и сили. А војска је место где се испољава људска моћ, па постоји велики ризик да реторика неопаганских проповедника може да буде привлачна неоцрквењеним војницима који су далеко од Православља.
Иначе, неопаганизам у извесном смислу паразитира на лажној тези да хришћанство, Православље, некако остаје ван теме јунаштва. Ми, наравно, знамо да није тако, да је највеће јунаштво када човек победи самог себе. О нашим светитељима говоримо као о „подвижницима“, то јест, они чине подвиг, духовни подвиг. Али то многима није очигледно, укључујући и оне који су данас заинтересовани за неопаганизам, јер неопаганизам промовише лично херојство, снагу и храброст.
Погрешност овог мита доказују многи свети ратници, на чије подвиге чува сећање наша Црква. Мислим да је дошло време, посебно да наши свештеници који раде у Оружаним снагама, стално скрећу пажњу војницима на подвиге хришћанских светитеља који су служили Отаџбини у војсци, у Оружаним снагама, како би се лажност мита да је јунаштво неспојиво са хришћанством доказала, пре свега, изузетним примерима из живота светих ратника, који се брижљиво чувају у сећању наше Цркве.
У овом контексту, школски простор треба да искључи могућност промовисања неопаганских идеја заснованих на негирању хришћанства и његовог изузетног доприноса стварању руске државности. Да није било Руске Цркве, не би било Русије у оном облику у којем постоји, не би било уједињења словенских народа и стварања велике нације. Негирање овог доприноса значи подривање темеља идентитета нашег народа. Нажалост, у последње време смо постали тужни сведоци оваквих покушаја.
Информационо друштво не искључује могућност да хришћанин буде сведок своје вере, и зато деца наше Цркве треба да упамте да тамо где одбијамо да говоримо реч истине, могу да се изговарају речи лажи. Другим речима, ако не проповедамо, нешто друго попуњава вакуум. Ако не објављујемо Божју истину, он се пуни лажима, а ако проценимо обим лажи које постоје у информационом простору, то је застрашујуће.
Почевши од „смешних“, лажи па све до намерног нуђења људима потпуно лажних идеја, лажних информација, лажних страхова и свега што је данас присутно у информационом простору.
Стога бих желео да изнова и изнова говорим о значају информативног рада који се спроводи у нашој Цркви, а уједно и о посебном значају мисионарства. Још нисам стекао утисак да је мисија приоритет за наше свештенике, за наше епископе.
Штавише, чини се да се иницијативе Патријарха понекад доживљавају отприлике овако: „Добро, али изгледа да се нас то не тиче”. Не може се рећи да се потпуно негира потреба за развојем црквене мисије, али, ипак, мисионарство није приоритет за наше епархијске епископе. То се види чак и из извештаја – пишу о било чему, само не о мисији. Али у ствари, прво треба да разговарамо о томе шта је урађено у области мисије. Да ли се људи обраћају, стварају ли се заједнице од неофита, да ли се привлачи интелигенција – ни речи о томе! Можда грешим, онда ћу замолити владику који управља тим питањима да ми каже шта се дешава у овој сфери. Дошло је време када мисија мора постати наша примарна пастирска брига. Да не би изгубили народ, посебно нашу омладину, коју данас понесу многи, многи од оних који им нуде другачији верски избор.
Дакле, имамо о чему да разговарамо и о чему да размишљамо. И, почевши наш скуп, желео бих да опет и поново кажем да мисија никада не треба да постане споредна ствар, а мисионарска брига никада не сме да постане споредно осећање. Хвала на пажњи.
Fuente: Информативна служба Патријарха московског и све Русије
Превод са руског: Драгана Трифковић
25. септембар 2024.
