Пише: Срђан Шкоро, новинар
Више од 12 година влада најгора власт у историји Србије. Све време некажњено краду и отимају, понижавају и прете, раде буквално шта хоће, на челу са Александром Вучићем. Последњи догађаји са гажењем и пребијањем студената који само траже правду то најбоље потврђују. Тешко је објаснити, а још теже разумети како смо као друштво и народ дозволили да владају најгори. Зашто смо тако олако прихватили да нас један обичан нерадник и лажов убеђује шта је рад и истина.
Због чега смо једном искомплексираном, проблематичном послушнику, допустили да се свакодневно иживљава над нама. Његова суманута обраћања преко свих могућих канала из којих се јасно види колико истински мрзи Србију и свој народ најбоље говоре у каквом паклу живимо. Ово што се тренутно догађа на улицама Београда је стварни хорор у режији СНС. Ваљда је то свима коначно постало јасно. Колико још надстрешница или хеликоптера би требало да падне како би ставили прст на чело и запитали се где ми ово живимо. Колико је недужних жртава још потребно како би коначно подвукли црту и рекли даље овако више не може. Председник државе је инспиратор за насиље које се догађа буквално свуда. Његове претње некаквим Кобрама, или исказивање разумевања за возаче аутомобила који ударају и газе недужне студенте додатно подстичу безакоње и угрожавају живот сваког ко другачије мисли од председника.
Зато је крајње време за побуну. Општу. Без устезања и непотребних калкулација. Доста је било ћутања и испразне логике нас се ово не тиче, други нека се боре. Време је да станемо, усправимо се и кажемо, Вучићу твоја прича је завршена. Нећемо више да живимо у држави где се ти и твоји криминалци питате за све. И нећемо због тога да напустимо ову земљу. Борићемо се. До краја. Не плашимо те се. Ниси надлежан. Али си зато одговоран. Онај ко се за све пита у држави најодговорнији је за све што се дешава. На саветодавни референдум који нудиш изађи сам са својим чаушима.
Студенти су упалили светло и указали на правац кретања. Сада морамо сви да се прикључимо, да подржимо, јер уколико сад не устанемо, питање је да ли ћемо више икада поново имати прилике за тако нешто.
Кад режим угрози природна права грађана право на побуну је једина легитимна одбрана. Револт и спремност на непристајање по цену свега је, такође, нераскидиви део тога, као и свест да нам слободу нико неће поклонити, ако се сами не изборимо за њу. Без достојанства нема ни постојанства. А нама је Вучићева власт угрозила и једно и друго.
То што они сада, са купљеним дипломама, седе у вилама са базенима и луксузним становима и возе баснословно скупе аутомобиле, које су стекли пљачком и смеју нам се у лице, измишљајући најболесније приче о томе како су они и њихова деца заправо угрожени, једном ће морати да престане. Једном ће морати за све то да се одговара. Али, док тужилаштво и судови не почну да раде свој посао, а медији коначно постану слободни, крик побуне са улица Србије мора да се чује све више и јаче.
Сваки град, свака општина, свака улица, сваки прозор, сваки човек… Кад ако не сад.
Време је за акцију. Доста је било приче, јалових петиција, бескорисних лајкова, твитовања и ретвитовања, постова без правог значаја, оговарања и жалопојки по ћошковима…
О Вучићевом режиму практично је написано и речено све. Својом бахатошћу труде се да нам то појасне сваки дан како би боље упамтили. Сад је тренутак да видимо ко смо „ми“. Студенти и ђаци колико год били упорни то не могу извести сами. Србија да би устала мора најпре да стане. Да би стала морамо сви да се покренемо. Допринос сваког од нас мора да буде видљив и препознатљив.
Без побуне нема промена. Страх колико год да је велики и реалан, не сме да паралише већ да мотивише. Опстанак овог народа на овим просторима је доведен у питање. На нама је да покажемо и докажемо да ли смо достојни својих предака, свог имена и презимена, или ћемо наставити да таворимо са својим страховима и ћутањима у овом напредњачком ништавилу. Као да се све ово неком другом дешава, а не нама.
Ако нисмо кадри да гомилу ништарија најуримо са власти, онда више не би требало да постојимо и још мање да се зовемо народом толико поносним на своју историју и традицију.
Дани који су пред нама откриће нам врло брзо и ко смо и шта смо и зашта смо способни. До тада, покушајмо да се бар побунимо!
Fuente: Ko smo mi? – Bez Cenzure
19. јануар 2025.
