Саопштење Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
Петиција албанских националиста за променом назива самопроглашене републике Косово у Дарданију одражава у пуној мери дугогодишње настојање албанске квазинауке да порекло Албанаца веже за старе народе не би ли тиме показали да су они најстарији становници на Балкану што им онда даје за право да нису дошљаци већ аутохтони народ и да је добар део овог балкансог простора њихов.
Ова настојања крећу још од седамдесетих година прошлог века у једној жестокој националној еуфорији где се ишло дотле да се покаже да су Албанци од Бога изабрани народ. Сетимо се само испитивања крвних група фалсификовањем научних резултата све са жељом да се покаже да су Албанци на простору Косова и Метохије исконски народ. Стога, како је на подручју данашње јужне српске покрајине још у римско време живело илирско племе Дардани квазинаучна јавност у Приштини покушава себе да веже за то племе. И не само за то племе него уопште за то да су они потомци Илира. У том националом романтизму доста често код Албанаца постоји име Илир, а бројна су имена илирских краљева и принцеза као што су рецимо Агрон и Теута. Име илирског краља Сербона нема код Албанаца ваљда зато што подсећа на Србе.
Историјски гледано нема никаквих доказа да су Албанци потомци Илира. Нема доказа ни обичајних, ни језичких ни било којих других. Као етничка групација по први пут се јављају са подручја висоравни Рабан стога је и доста уобичајени термин за ову етничку групацију Арбанаси. Са ове висоравни ширили су се и северно и јужно.
У новије време археогенетским истраживањем ДНК структуре народа који су живели на простору Балкана доминантна је у овиру ДНК хапло група И2а. Та хапло група је доминантна код Срба у 42%, код Хрвата 45%, Бошњака иде и до 50%. Ову хапло групу називају илирска или динарска. Њено присуство на тлу Европе као групе И је старо више од 25 хиљада година. Негде 3 хиљаде година пре нове ере народ са овом хапло групом због доласка агресивних дошљака са подручја источне Европе и Сибира доживео је прави масакр познат под именом „период разбијених лобања“. Део припадника овог народа сачуван је на подручју Балкана у неприступачним балканским горама као и на подручју Скандинавије. Ови на подручју Скандинавије имају хапло групу И1 а ови са Балкана И2. Чак и кад је нађена лобања из Лепенског Вира констатовано је да се ДНК не разликује много од данашњих становника овог подручја. Долазили су и пролазили народи, мењали су се језици али је аутохтоност овог простора остала у бити непромењена.
За стварање албанске нације у пуној мери је заслужна пре свега Аустроугарска монархија све са циљем да се утицај Срба на Балкану што више подрије. Бугарска историчарка Теодора Толеве је то најбоље описала у својој књизи под именом Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације.
У том фабриковању квазинаучних резлтата, искривљивањем историје, занемаривањем аргумената и чињеница типичан пример је тзв. Скендербег ондосно Ђурађ Кастриотић. Нема места на подручју КиМ а такође Албаније где није било споменика Скендербегу као великом Албанцу а скоро и свако насеље је имало улицу са његовим именом. Међутим, последњи историјски факти говоре нешто сасвим друго. А то друго почели су чак да признају и албански историчари па је и стога утихнула егзалтираност овим јунаком из времена турског освајања Балкана. А чињенице су јако сурове и истините. Отац Иван и брат Репоша сахрањени су у култном манастиру Хиландару где и дан-данас постоје њихове надгробне плоче. Сва коресподенција Ђурађа Кастриотића-Браниловића је вођена на старословенском језику о чему сведочи дубровачки архив. На његовом двору се говорило искључиво српски. А од његових деветоро деце петоро носе словенска а само четворо хришћанска имена. Његов главни војсковођа звао се војвода Петар Големи. Када је умро сахрањен је у православној цркви Светог Николе у Љешу. Каду су Турци освојили овај град откопали су гробницу и његове кости разбацали да их пси глођу. Због његовог отпора толики је био бес Турака. Потомци ове породице кроз много векова били су присутни у Италији и Шпанији под именом Бранило.
Оно што је чудно и небично јесте званично ћутање српске историографије на овај албански покушај фалсификовања и присвајања српске историје. И дан-данас српска деца у школама уче да је Скендербег велики албански јунак а да су Албанци потомци Илира без иједног, иједног конкретног доказа. Тиме се само иде на руку албанској или боље рећи арбанашкој експанзији на тлу Балкана а на штету српског народа и његовог исконског простора. Српска историографија заглављена у оквире бечко-берлинске теорије о доласку Словена на Балкан избегава да суштински продре у историју балканског простора. Индикативно је споменути да у генетској структури Срба тзв. руски или словенски ген Р1а присутан је у проценту од 15 до 17%. У историји није непознато да народи који су освајали просторе тамошњем становништву су наметнули свој језик. То су урадили и Словени на Балкану а и Турци у Анадолији. Уосталом, доласком Римљана један део становништва је романизован а онај који није претпоставља се прихватио је словенски-српски језик.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ очекује да ће српска научна мисао у будућем много више и дубље да се посвети овом питању и да историју неће тумачити на начин који је штетан по интересе српског народа а нити на начин да фаворизује српски народ. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ очекује да ће то урадити на истинит и ваљан начин јер истина је та која ће кад-тад да изађе на видело и да победи.
Насловна фотографија: Споменик Скендербегу у Албанији
30. децембар 2024.
