Écrit Par: Draga Ivić
На случају Крима, али не само њега, на испиту је пало, по ко зна који пут, међународно право. Оно, између осталог, прописује принцип самоопредељења дефинишући га на следећи начин: ”То је право сваког народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини”. Под тим се подразумевају следећа права:
Право на отцепљење и стварање независне националне државе.
Право на уједињење са другим државама.
Право на економско самоопредељење.
Право на избор друштвеног и политичког уређења.
Међутим, пао је, под притиском политичара, и правни поредак СССР! За самоопредељење Крима и његов правни статус јесте кључно Право на самоопредељење. Оно се сматра кардиналним начелом у савременом међународном праву (ius cogens – peremptorna, обавезујућа норма) и њега се придржава Повеља ОУН.
Оно одређује да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања. Такво право први пут је прокламовано у Француској буржоаској револуцији, али се у међународној пракси појављује масовније у XX веку.
Напомена: Овај текст је рађен с ослонцем на позитивно право које је важило или важи када је реч о издвајању територије Крима из састава РСФСР и књижењу под територијални интегритет и суверенитет Украјинске ССР. Реч је искључиво о правном основу статуса Крима и о томе како су Украјинци добили оно што им никада није припадало?
Стога није чудо да се политичка карта (не само нашег континента) више пута мењала стварањем нових или нестајањем старих држава. То се често дешавало после ратова, а понекад је промена граница била мирна, без потреса и жртава.
Овај принцип много више се појављује током Првог светског рата и после њега; подстицали су га најмоћнији људи тог времена – премијер новоствореног СССР Владимир Илич Лењин и председник САД Вудро Вилсон.
Фото: Указ президијума ВС СССР о предаји Крима Украјини
Он је осмог јануара и 14. фебруара 1918. године објавио својих ”Четрнаест тачака” (Fourteen Points) у којима изјављује: ”Националне тежње се морају поштовати; људима се сада може доминирати и управљати само по њиховом сопственом пристанку. ‘Самоопредељење’ није само пука фраза. То је императивни принцип деловања”.
Тако је записано и још није повучено. Штавише, овај принцип је током Другог светског рата укључен у Атланску повељу, коју су 14. августа 1941. године прогласили Франклин Д. Рузвелт и Винстон Черчил, обећавши Повељу од осам главних тачака. Самоопредељење је признато као међународно правно начело након што је изричито наведено као право у Повељи ОУН.
Политика двоструких стандарда
Откуда сада непринципијелност и тврдоглава искључивост када је Крим у питању? Нећемо се сад бавити поклонима руских императора и властодржаца с којима је Украјина, за релативно кратко време постала највећа држава Европе. Овде је реч о свесном и планском издвајању Крма из СФСР (Российская Советская Федеративная Социалистическая Республика), највеће од 15 република СССР.
АР Крим и Руска Федерација су се спојиле (присајединиле) управо користећи ту Повељу, а право становника Крима на самоопредељење потврђено је на чак два референдума (1991. и 2014. године) с истоветним резултатима!! Запамтите тај податак!Крим се на тај начин, после 60 година бесправног положаја у саставу Украјине, вратио у Русију која га је ослободила од Татара и Турака. Колективни Запад овај потез сматра анексијом и не признаје га (одбацио га је чак пре одржаног референдума!), без обзира на то што су се и у новијој међународној пракси, па и код нас, догађале отимачине туђих територија без икаквих референдума, права на самопредељење, итд, итд. Шта стоји иза ове политике двоструких аршина? Стоје, наравно, политичка и војна моћ којима се штите парцијални интереси.
Како је то изгледало на случају Крима са становишта тадашњег позитивног права?
Историја правног статуса Крима веома је интересантна када се говори о његовом отуђењу, а затим и враћању у састав Руске Федерације. Тај статус јасно осликава и његов положај, али и реакцију Руске Федерације.
Историјом Крима бавићемо се само утолико да илуструјемо редослед политичких и правних, узрочно-последичних поступака. Крим је одувек, од античке Грчке, преко Татара, Турака, Руса, Западне коалције XИX века, Сила осовине, а сада и Украјинаца, био предмет и циљ борби због свог положаја и природних богатстава.
Крим је, од грчке Тауридике (Тауриде), преко византијске Теме Херсон и Кримског каната стигао до 1796. године. Године 1783. Руска империја осваја цео Крим, а после краткотрајне Тауридске области, он улази у састав Новоросијске губерније, да би 1802. године постао Тауридска губенија.
Бурна времена Октобарске револуције искористили су, накратко, кримски Татари да прогласе своју републику, да би 1918. године била формирана Совјетска Социјалистичка Република Таурида. Коначно, победом бољшевика, 18. X 1921. године, формира се Кримска Аутономна Социјалистичка Совјетска Република (Крымская Автономная Социалистическая Советская Республика), у саставу РСФР и Совјетског Савеза, све до 1945. године.
Бројна и масовна расељавања обележавају и тај период, што ће касније, посебно у доба ”раздруживања” довести до даљих компликација и нетолерантности у тражењу коначног решења.
Како је Крим преко ноћи постао украјински?
После ослобођења, Крим добија службени назив Кримска област (Крымская область). Тако долазимо до 1954. године, када је Крим пребачен у Украјинску ССР. Сам назив Крим преузет је из кримско-татарског језика (Qırım) јер се највише одомаћио и прилагодио фонетици руског језика.
Свеједно, можемо видети да се на Криму налазе места са именима из антике (Феодосија, Херсон, Пантикапеја, Евпаторија, али и из турског периода – Бахчисарај, Гурзуф), што сведочи о бурној историји овог полуострва. Отуђењем Крима из РСФСР и пребацивањем у састав Украјинске ССР створено је жариште које је отворено букнуло 2014. године.
Како се догодило да Крим, који је више од век и по био у саставу Русије, постане део Украјине? Она га је, сликовито речено, добила ”на политичкој тацни”, користећи тадашње прилике.
Но, пођимо редом:Постоји довољно докумената који то неспорно доказују, без обзира што се међународна јавност труди да их не спомиње, јер не иду у прилог нескривеној русофобији. Неке ствари се јесу догодиле, постале су повод за данашње догађање и не вреди их игнорисати. Једина историјска веза Крима с Кијевом оличена је у чињеници да у X веку источни Крим постаје део кнежевине Тмуткаракан која је била у саставу Кијевске Русије. Руски кнез Владимир Први Кијевски прихвата православно хришћанство у Херсону (Херсонесу) и то је била историјска прекретница у развоју Кијевске Русије…Али то није Кијев какав данас знамо! Треба обратити пажњу на овај топоним – Кијевска Русија. Украјина се не спомиње.
Фото: Стаљинови наследници иду за његовим ковчегом
Први пут се та област појављује у Кијевском летопису 1187. године. Историја тог простора најдиректније је везана за Русе и њихову државотворност. Најстарија Украјина је територијално уобличена половином XVII века (1654. године) око данашњих градова Кропнивицки (Јелисаветград, Зиновјевск, Кировград) и Дњепропетровск, а ктетик Украјинац, раније коришћен неформално, кодификује се тек стварањем СССР.
Правни основ политичке воље
Погледајмо како је тадашње совјетско руководство покушало да нађе правни основ и покриће за издвајање Крима из састава РСФСР и припајање Украјини. Овде није реч о руској халапљивости за територијама какву су исказивали колонијалистичке силе европских земаља, јер Русије има на шестини Земљине кугле.
Црно море је једино топло море на које излази Русија. Сада то и није толико важно, колико је било важно када је сламана Отоманска империја. Реч је о свесном поступку да се једна територија (без обзира што је тада била део јединствене федерације) ојача на рачун друге, а да то има правни основ. При том не треба заборављати да је суштинску моћ у СССР имала Комунистичка партија, а да су државни органи давали само законску форму њеној вољи и одлукама.
Није то учињено преко ноћи. Када је Никита Сергејевич Хрушчов (Никита Сергеeвич Хрущёв, укр. Микита Сергійович Хрущов, пореклом Рус, рођен у Русији) прешао на рад ”по задатку” у Украјину, није знао украјински. После Стаљинове смрти, у борби за власт ликвидирао је Берију. Поштено говорећи, Берија је и раније ”заслужио” да буде ликвидиран, али то је ипак била класична борба за власт. Један од тих потеза је и ”преписивање” Крима Украјини.
Како је то, и чиме, правно образложено?
Подсетимо на специфичност статуса Совјетског Савеза. Устав СССР формално је омогућавао да чланице могу напустити Савез када се за то одлучи њихов народ и руководство, али и да размењују територије. Колико пута су то могли да раде? Право на самоопредељење могло је да се, као свако право злоупотреби; међутим сматрало да никоме неће одговарати да изађе испод тог кишобрана, да се одцепи, или да размени с неким своју територију.
Процес формално-правног издвајања Крима из РСФСР и предаје Украјинској ССР, почео је одмах после Стаљинове смрти. Било је то време када су се дотадашњи беспоговорни стаљинисти прозелитски трудили да некако ”оперу” своје биографије.
Неопходност предаје Крима (како се то тада звало) Украјинској ССР објашњено је најпре у једном Указу који је тај потез образлагао ”економским разлозима, територијаном блискошћу и блиских привредним и културним везама између Кримске области у Украјинске ССР”. Објављивање овог Указа истраживачи савремене историје без двоумљења називају личном иницијативом која је проистекла из блиских веза Украјине с првим секретаром ЦК КПСС Хрушчовом.
Украјински историчари сматрају да је много већа улога у притиску да се Крим припоји Украјини припадала Маљенкову, Ворошилову и Кагановичу, старој гарди Президијума ЦК, које су по удворичкој навици подржавали неки млађи, амбициознији чланови.
Нико, при том, не спори да Крим никада раније није био у саставу Украјине!
Исти истраживачи сматрају да је ова предаја била изнуђена мера, оправдана тешком економском ситуацијом на полуострву, изазваном послератним спорим обнављањем (Крим је био готово у целости сравњен са земљом), и недостатком радне снаге после депортације кримских Татара.
Међутим, њихови опоненти то оспоравају и сматрају да тврдња о ”тешком економском положају” не одговара истини! Управо 1954. године економија Крима достигла је предратни ниво развитка, а привредни развој је надмашио стопу предратног развоја. Дакле, ако је веровати бројкама, економија није била разлог за припајање Крима Украјини.
Фото: Северно кримски канал, један од “повода“ за узимање Крима
Ни спомињање проблема пијаће и техничке слатке воде, за који су Украјинци тврдили да могу то да реше лакше него Руси изградњом чувеног Севернокримског канала, није био тако снажан аргумент пошто је РСФСР већ имала огромно искуство с изменом географије путем градње различитих водених веза. Између осталог, и то је разлог што Москву зову ”Луком пет мора” јер је каналима (од којих је најчувенији Беломорски) повезана с пет мора.
Историчар Марк Крамер (директор пројекта ”Cold War Studies Project”, у склопу Давис Центер), познати кремљолог и истраживач Хладног рата, тврдио је да се Хрушчов припремао да измени етнички састав УССР појачавајући га руским становништвом. На тај начин, сматрао је он, лакше ће подрити моћ украјинског национализма (подсећамо да су до краја педесетих совјетске Оружане снаге водиле борбе с УПА – Украјинском илегалном армијом). Но, није му то био једини циљ.
На тај начин желео је да од стране значајне и моћне украјинске политичке номенклатуре добије подршку у борби за власт с Георгијем Маљенковом (Георгий Максимилианович Маленков, стари енкаведеовац, сива еминценција и практично први човек СССР). Као што је познато, Хрушчов је у томе успео 1955. године; до када је трајало фактичко двовлашће у СССР; планове на путу ка апсолутизму касније му је покварио Брежњев, његов ратни друг, што је посебна прича.
Хрушчов, као искусан политичар који је вешто избегао бројне чистке, није губио време. Као председавајући Президијума ЦК КПСС, 25. јануара 1954. године он износи свој нацрт Уредбе Президијума о премештању Кримске области из састава РСФСР у састав Украјинске ССР. Први секретар Кримског обласног комитета КПСС Павел Титов оштро се успротивио том предлогу који је, неформално гледајући, већ био одлука. Сместа је смењен с те функције и послат на ”утешно” место у Москву, да буде заменик министра пољопривреде РСФСР.
Совјетској бирократији није требало дуго да се, мимо своје пословичне спорости, одлучи на акцију. Петог фебруара 1954. године Савет министара РСФСР доноси резолуцију којом ”сматра сврсисходним” да се Кримска област пребаци у састав Украјинске ССР и формално је затражио од Президијума да размотри то питање.
Предлог је стигао у Президијум. Одржан је и састанак у присуству представника извршних органа Кримске области и Града Севастопоља (који је одувек имао засебан статус), као и представника правосуђа, Врховног суда и Тужилаштва РСФРС. Рекло би се да су сви релевантни чиниоци били ту како би овај акт имао необориво покриће.
Преостало је још неколико формалних корака. У вези с одлуком Президијума Врховног Совјета РСФСР, 12. фебруара Президијум Врховног Совјета Украјинске ССР шаље молбу Президијуму Врховног Совјета СССР да отуђи Кримску област из састава РСФСР и преда је Украјинској ССР.
Није се много журило због реакције јавности, али се није много ни чекало. Врховни Совјет СССР је 26. априла ”Законом о преносу Кримске области из састава РСФСР у Украјинску ССР” одобрио овај декрет и одлучио да изврши одговарајуће измене чланова 22. и 23. Устава СССР.
Истог дана (!) то тело усваја закон ”О одобравању указа Президијума Врховног Совјета СССР” који је, позивајући се на Закон СССР о одобрењу уредбе о преносу Крима, допунио чланове 22. и 23. којима је регулисана административна подела и граница Русије и Украјине у новом стању. Кримска област тако је искључена (избрисана) с уставне листе конститутивних елемената РСФСР (члан 22) и уврштена је у списак административних јединица Украјинске ССР (члан 23).
Указ од 19. фебруара и законе од 26. априла потписао је председник Врховног Совјета СССР К.Е. Ворошилов. У складу с извршеном предајом територије биле су унете измене и у републичке Уставе. Тако је другог јуна Кримска област избрисана из става 14. Устава (Основног закона) РСФСР, а 17. јуна је унесена у члан 18. Устава (Основног закона) Украинске ССР.
Фото: Рад на Севернокримском каналу
Коначан процес одузимања Крима Руској Социјалистичкој Федеративној Републици формално је завршен 26. априла 1954. године, а сви ови други поступци су биле формално-правне последице одлуке Президијума. Правно посматрано, на први поглед, све је урађено у складу с позитивним правом, да није неколико чињеница које су биле и остале предмет тињајућег спора који се завршио 2014. године познатим резултатом.
Ова политичко-правна ујдурма с огромним последицама стигла је на наплату приликом раздруживања СССР. Тако је 21. маја 1992. године Врховни Совјет Руске Федерације донео своју одлуку којом је решење Президијума Врховног Совјета РСФСР од петог фебруара 1954. године ”О превођењу Кримске области из састава РСФСР у састав Украјинске ССР” прогласио правно ништавим! То значи да тај акт није имао нити има правну моћ од тренутка доношења. Појаснимо укратко: често лаици мешају изразе ништав (неважећи) и ништаван (рефлексивни придев који описује неку нижеразредну појаву). Разлог? Одлука је, према мишљењу Врховног Совјета Руске Федерације донета ”уз нарушавање Устава (Основног закона) РСФСР и непоштовање процедуралног поступка”!
Том одлуком ван снаге је стављен и Споразум Украјине с Руском Федерацијом од 19. новембра 1990. године о међусобном одрицању од територијалних претензија, остављајући могућност да се спорна питања реше преговорима.
Суштина је била следећа: решење руководећег врха једине партије у СССР није имало никакаву правну тежину! Није имало никакве последице, јер су руководиоци СССР и република чланица били припадници исте те партије (Коммунистическая партия Советского Союза). Њене одлуке су биле само сугестија за неку акцију, пројекат или решење и нису имале правну снагу.
То што је КПСС била истинска и најмоћнија организација у држави је нешто друго, што право не познаје. Наједноставније речено – одлуке било које партије немају правну, већ само статутарну моћ која је унутрашњег карактера и односи се само на њене чланове! (пријем, обавезе, чланарина, суд части, начин искључења, итд).
Очигледно је да су у врху те партије себе сматрали свемогућима и вечитима. Државне структуре су ”само” спровеле те идеје јер су државни руководиоци инокосни органи с правом депоновања потписа и извршном одлуком. Њихове одлуке, а не партијске, имају правну снагу. Правници су оборили тај фамозни Указ Президијума Врховног Совјета СССР од 19. фебруара 1954. године (утврђен законом од 26. априла), сачињен на основу личне иницијативе Првог секретара КПСС Хрушчова.
Како је оборен Указ?
Руски правници су поступили професионално, држећи се искључиво слова закона. Нису се уздали у инсинуације да је Хрушчов поклонио Крим у својим политичким борбама, већ су се дохватили тада важећих закона.А тамо је недвосмислено писало:
”Измена територија конститутивних чланица, република, није било у пуномоћи Президијума ВС СССР (члан 49 Устава СССР)!”. Сагласно члановима 14. и 31. то питање могао је да реши само Врховни Совјет СССР, а не Президијум!
Још прецизније: на основу члана 18 Устава СССР и чланова 16, 19, 22. и 23. Устава РСФСР из 1937. године територија ове републике није могла да се измени без њене сагласности; ту сагласност могао је да донесе само највиши државни орган републике – Врховни Совјет Републике.
Сходно томе, решење Президијума Врховног Совјета РСФСР (као ужег тела Врховног Совјета) представљало је самовлашће и било је ништаво!
При том се појавила још једна загонетка – Крим је прешао у састав Украјине, али не и Севастопољ, што је тек посебна прича. Историчари права су отишли још даље. Према неким тврдњама које имају основа у временском оквиру, Крим је био предат Украјини у својству ”поклона” поводом тровековног јубилеја Перејаславског споразума (Переяславская рада) који је потписан осмог (18. по старом календару) фебруара 1654. године.
Тада су запарошки козаци на челу са хетманом Боганом Хмељницким, саставши се у Перејаславу (граду у кијевској области), једном од најстаријих градова Кијевске Русије, донели одлуку да се потчине цару Алексеју Михаиловичу (Алексей Михайлович 1629-1676, други цар из династије Романових).
Фото: Хрушчов позира у Украјинској народној кошуљи
Та одлука ојачана је заклетвом на верност, али и уласком војске Запорожја у састав Руског царства, с правом аутономије. Једноставна математика каже да је Русија имала суверенитет (стекавши га на бојном пољу) на Криму 231 годину, пре него што га је Президијум, на предлог Хрушчова, ”преписао” Украјини.
Испоставило се да је 60 година Украјина владала Кримом на основу ништавог правног акта! На тај начин бесправно је експлоатисала економска богатства и ресурсе РСФСР.
Заблуде о кворуму
Остаје још једно питање које у светлу ништавости документа који је донео Президијум и није толико важно, али интригира бројне истраживаче; то је питање кворума код одлучивања. Дуго је била важећа верзија да је на том састанку од 27 било присутно 13 чланова Президијума и да то такође говори о илегалности Хрушчовљеве одлуке.
Међутим, истина је другачија. Од 33 члана, било је присутно 23. За тај податак постоји и доказ. Сагласно тада важећем Уставу СССР и његовој редакцији од осмог августа 1953. године, на основу члана 48, Президијум Врховног Совјета СССР имао је секретара, председника, 16 заменика (по један представник тадашњих савезних република, укључујући и КФССР – Карело-Финская Советская Социалистическая Республика, која је престала да постоји 1956. године).
Поред њих било је и 15 чланова Президијума Врховног Совјета СССР. На гласању је било девет заменика (од 16), а са свим другим члановима укупно је гласало 24 члана (разлика у односу на споменута 23 присутна настала је код председника Президијума Врховног Совјета Летонске ССР који је истовремено био и заменик председника Президијума, а састанку је присуствовао по позиву. Када је реч о члановима Президијума, протокол №41 који је вођен на заседању петог фебруара 1954. године сведочи да их је било њих осам, од укупно 12.
Ови подаци о кворуму правно посматрано не значе ништа јер је иначе цео поступак, како смо већ навели био ништав, али сведочи о томе да су руски правници били веома добро упућени у свој посао.
Тада, 1954. године није их слушао нико. Међутим, шездесет година касније, 2014. године ствари су биле потпуно другачије. Већ пре самог референдума, одржаног 16. марта 2014. године, Бела кућа је прејудицирала да ”референдум о будућности Крима крши украјински устав и међународно право” и да ће бити безвредан (цитирана Celine Lussato: ”Ukraine. Pourquoi le referendum en Crimee est illegitime” www.tempsreel.nouvelobs.com, 10. март 2014). Чињеница да су, као и 1991. године на гласању које су украјинске власти легитимно спровеле, постигнути исти резултати (94,3% гласача определило се за независну републику Крим) за Американце није била ни од каквог значаја.
После првог референдума, међународна заједница на челу са САД ”љубазно” је наговорила Раду да ретроактивно изгласа закон о поништењу кримског референдума! Мишљење и воља становника Крима (за разлику од помпезних декларација из Повеље ОУН) њима није значила ништа! Многи данас, свесно или несвесно, прећуткују тај први референдум, покушавајући да игноришу вољу људи који су тамо живели и живе.
На крају овог текста, подсетимо на неке ноторне чињенице које су и те како утицале да се у Украјини догоди ово што се сада догађа, мада смо о обојеним револуцијама већ писали. Викторија Нуланд (супруга Роберта Кагана, једног од лидера неоконзервативаца и жестоких, утицајних русофоба) у децембру 1993. године оценила је да су САД од 1991. године уложиле више од пет милијарди долара да помогну Украјини да оствари ”будућност какву заслужује”, противећи се Јануковичу, не устежући се да предлаже чланове будуће украјинске владе иако је постојећа још функционисала и демонстрирајући амерички начин схватања демократије.
Правне последице знамо и сумирајмо их: Кримски парламент је 11. марта 2014. године усвојио Декларацију о независности Републике Крим, а на референдуму од 18. марта становници Крима су гласали за припајање Русији.
Дан касније, Врховни совјет Крима усвојио је Резолуцију о независности од Украјине и обратио се Руској Федерацији за пријем у њен састав што је учињено 18. марта исте године. Е, то је било по закону! Град Севастопољ такође је постао сегмент Руске Федерације с федералним статусом. Да заокружимо досадашњу правну судбину Крима:
Само десет дана касније, 28. марта, Скупштина ОУН донела је резолуцију супротну својој Повељи: кримски референдум прогласила је незаконитим и правно ништавим! За резолуцију је гласало 100 држава, 58 је било уздржано, а њих 11 је било против.
Шта ће све писати у завршној одлуци о Специјалној операцији? Хоће ли Руси тражити надоканду штете коју им је Украјина нанела трошећи противправно огромне ресурсе Крима? Много тога још нећемо сазнати о евентуалном споразуму Москве и Кијева.
Source: Krimsko pravo
5. јануар 2024.
