Рат као најупорнији човеков сапутник
Никад не покушавај да победиш силом тамо где можеш победити обманом
Сун Цу (544-496 пне)
Једина људска активност која се несметано развијала и, штавише, била стално подстицана на нове изуме и решења јесте рат, хтели ми то да признамо или не. Ако је за утеху, највећи број проналазака који су везани за рат и војску, одмах је потом коришћен и у грађанске, мирнодопске сврхе (између осталих, и овај наш омиљени медиј – интернет).
Фото: Еуромајдан колаж
Општа подела ратова своди се на конвенционалне и неконвенционалне. Мора се признати да су сви конвенционални ратови одувек били и хибридни, па и када се нису тако звали, користећи све могуће методе (поред оружаних) да надвладају противника. О томе је писао Клаузевиц, наводећи четири основна принципа ратовања:
У рат укључити све расположиве снаге у најповољнијем тренутку.
Усредсредити снаге на решавајући део бојишта.
Не губити време ни у једној ситуацији.
С најмањим могућим напрезањем експлоатисати постигнути успех.
Ово је разуме се, азбука. Она развија и сегменте рата који се до данас нису променили:
Циљ: победити противника.
Мотив: похлепа (за територијом, материјалним ресурсима, а у робовласничко доба и према људима).
Метод: Овде ћемо се зауставити да бисмо одговорили на суштинска питања овог текста. Шта све може бити корисно употребљено и какав све може бити рат док се не претвори у конвенционални, односно, док не проговоре топови?
Фото: Наранџаста револуција у Украјини
Савремени ратови се називају, с правом, хибридним ратовима. То су ратови новог покољења (New Generation Warfare). Они у себи подразумевају PsiOps (о чему је писао Б.Б. Богдановић). Могу бити: заменски или сурогат рат, економски рат, биолошко-хемијски, рат знања, медијски рат, а ту су и обојене револуције као уникатна међуврста. У будућности нас очекују и ратови нелеталног оружја, али до тога ћемо се начекати.
Медијском рату, као културолошком феномену који у себи комбинује комуникацијско-информатичке и информационе моделе, обавештајни рад и још много тога, посветићемо посебан текст. Кренимо стога од наоко безазлених појава пријемчивих, па и поетизованих наслова.
Обојене револуције
Када до њих дође, онда је ђаво у једној држави одавно однео шалу. То је најпоузданији знак да је покретач тих револуција био убеђен да је наступио прави тренутак за промену система или, бар, дестабилизацију неке државе. Стога се у теорији савременог ратовања паралелно споре две струје научника: једни тврде да обојене револуције најстају спонтано, а други су супротног мишљења. Наравно, та мишљења и аспекти мењају се у зависности од тога да ли дотичној страни таква револуција доноси корист или штету. У принципу, оне најчешће носе доброћудан наслов (плишана, ружичаста, револуција лала, различка, каранфила, пролећна) с јасним циљем да унапред омекша оштрицу реакције јавности и ослаби отпор противника. Да се од тога не одступа, довољно је да се сетимо назива акције ”Милосрдни анђео”.
Појам обојена револуција нема своју тачну дефиницију; тачније, постоји неколико десетина дефиниција, па се не може прецизно одговорити и усвојити само једна као генерална, без обзира што све користе сличан или исти речник. Међутим, шта је за све њих заједничко? Доказано је и зна се да су у све ове обојене револуције биле укључене директно или индиректно Сједињене Америчке Државе! При том оне то и не крију превише, напротив. Када нека од таквих револуција успе, ето разлога да се на сва звона то огласи – и обратно. Без изузетка, Вашингтон је увек имао одређену геополитичку корист. Теоретичари геополитичких збивања и процеса обично у те процесе у најужем смислу речи сврставају: масовне протесте и промену власти у Савезној Републици Југославији 2000. године, 2003. године у Грузији, 2004. и 2013/2014. у Украјини. У Киргистану први весници таквих промена појавили су се 2005. године, да би од децембра 2010. до децембра 2012. године на делу било ”Арапско пролеће”. Дуж Блиског Истока и Северне Африке, од децембра 2010. до данас, практично, кренуо је талас ”спонтаних” протеста и промена. Све је почело у Тунису, четири месеца након Обаминог председничког меморандума ”Политичка реформа на Блиском Истоку и у Северној Адрици”. Само месец дана после тога пао је режим Зине Ел Абидине Бен Алија, а затим у фебруару 2011. године на ред су стигли Египат и Хосни Мубарак. У истом тренутку, синхронизовано, почињу протести против Моамера ел Гадафија. Они доводе до убиства Гадафија и анархије која траје до данас. Тај талас је у већој или мањој мери захватио Бахреин, Јемен, Алжир, Јордан, Оман, Џибути и Ирак, а нису биле поштеђене ни владе у Саудијској Арабији, Кувајту и Мароку. Покретачима ових ”револуција” било је лако да оправдају своју доктрину и поступке јер се полазило од традиционалне предрасуде да властодршци у земљама Блиског Истока не одступају с трона само због уличних протеста. При том се прећуткује драматичан утицај интернета и режије, односно манипулације, од стране заинтересованих служби. Као најупечатљивији пример такве манипулације наводи се извештај једног америчког држављанина из Велике Британије који је на свом блогу приказивао угњетавање сиријске лезбејке…само што је за ту улогу користио слике једне хрватске држављанке. Примера има много, а један од најпознатијих је непотврђен случај да су у Катару направили сценографију једног од градских тргова Триполија где су потом, као на сваком филмском сету, режирали слике какве већ одговарају у датом тренутку.
Фото: Лисабон 1974.
У ”обојене револуције” спадају и манифестације социјалних протеста у земљама некадашњег Источног блока које нису успеле: у Јерменији 2008. године, затим 2010. и у периоду од 2011. до 2013. у Русији, протести у Белорусији 2020. године, као и покушај ”Степске револуције” у Казахстану ове године. Све у свему, најжешћи спорови теоретичара у вези с класификацијом овог феномена воде се око тога да ли ”обојене револуције” треба уопште сматрати револуцијама или делом хибридног рата. Разлика је више него јасна и с правом наведена. За револуције се одавно зна да је реч о радикалним променама друштвених односа или друштвеног уређења где учествује већина неке социјалне групације или целог народа, ређе мале групе револуционара. У сваком случају, класичне револуције се од ”обојених” разликују у најбитнијем сегменту: како се ствара критична маса за њихово покретање. Многе класичне револуције свакако су биле под утицајем глобалних светских збивања, али ”обојене револуције” карактерише управо та разлика – да су по правилу подстицане (па и финансиране) од неке друге, спољне силе.
Као доказ да су ”обојене револуције” уствари деструктивни геополитички потези који често имају и рушилачке димензије, а свакако представљају дугорочан поремећај нормалног живота у ”препорођеним државама са увезеном демократијом”, узимамо и сведочанство самих Американаца. ”Глас Америке” (Voice of America) тврди, у светлу нових немира на Блиском истоку, да је покрет Арапско пролеће дао лажну наду за будућност. После само две и по године, расположење становништва драстично се променило: од тријумфа до очаја, насиља и крвопролића. Почетком 2011. године Египћани су славили крај тридесетогодишње владавине Хоснија Мубарака. Широм региона диктатори (тако декларисани од стране покретача обојене револуције) збацивани су с власти, а расположење је било еуфорично. Велики део Блиског истока, међутим, брзо је увучен у хаос. На примеру Египта можемо да се уверимо како је то изгледало: египатска војска после ”Египатског пролећа” збацила је првог председника изабраног на слободним изборима, а затим пустила Мубарака из затвора и сместила га у далеко конфорнији кућни притвор. О примеру Либије, чија трагедија још увек траје, требало би написати посебну књигу.
Историјске чињенице о ”обојеним револуцијама”
Фото: Праг 1989. Плишана револуција
Данас се као типични представници ”обојених револуција” сматрају:
Евромајдан у Украјини (Євромайдан) од 21. новембра 2013. до 22. фебруара 2014. године;
Наранџаста револуција (Помаранчева революція) у Украјини од 22. новембра 2004. године до 23. јануара 2005. године.
Револуција ружа (груз. ვარდების რევოლუცია ”вардебис революция”) у Грузији новембра 2003. године.
Револуција лала (Жоогазын революциясы), у марту 2005. године у Киргистану.
Различкова револуција (”Джинсовая” – џинс револуција, или ”Васильковая революция”, Белорусија од 19. до 25. марта 2010. године).
Степска револуција (Степная революция у Казахстану 2022. године).
Булдожер револуција (петооктобарска превирања 2000. године у Југославији, теоретичари недвосмислено сврставају у ”обојене”, односно инсцениране, изрежиране револуције документујући то и званичним изјавама учесника).
Фото: Симболи обојених револуција
Не треба заборавити ни њихове претходнике:”Каранфилску револуцију” (Revolução dos Cravos ) у Португалији 1974. године, ”Жуту револуцију” (Филипинска револуција 1986. године – Révolution philippine), ”Плишану или нежну револуцију” (чеш.“саметовá револуце”; слов.“нежнá револúциа”) у Чехословачкој, али и неке друге, мање, широм света.
Амерички стручњак за унапређење демократије у бившем СССР (сиц!), некадашњи амбасадор САД у СССР Мајкл Мекфол (Michael Anthony McFaul) сматра да је оно што се догодило у Киргистану није било ”обојена револуција”. Узевши у обзир атрибут којим је представљен (”стручњак за унапређење демократије” у другој земљи), његово мишљење је примљено к знању, али не може се посматрати другачије него као подстицај управо тој ”Степској обојеној револуцији”, односно правдању њеног неуспеха. У САД тим поводом не влада потпуно једноумље, па је забележен и глас новинара и публицисте Вејна Медсена (Wayne Madsen, рођен 28. априла 1954. године), познатог теоретичара завера који држи популарни блог Wayne Madsen Report); он сматра да је на шест десетина случајева ”обојених револуција” утицао интерес САД и њених савезника. Међутим, према мишљењу руског политиколога Владимира Жарихина (Владимир Леонидович Жарихин), заменика директора Института Заједнице независних држава, очигледно је да САД и друге земље под мање-више нескривеним притиском, користе двоструке стандарде процењујући ”револуције у боји” и пратећи како се развијају догађаји. Некада подржавају актуелне власти и режиме, док у другим случајевима подржавају активно и пасивно (низом познатих мера) демонстранте. У Русији такву политику одавно зову ”политика туђим рукама” (заменски или сурогат рат), када метафорично говорећи, САД проспу бензин, а пре тога релативно лако нађу руке у које ће гурнути кутију шибица.
Шта кажу политиколози и социолози о оваквим револуцијама?
Фото: Револуција каранфила у Португалији
Научни сарадници Института за светску привреду и међународне односе Руске академије наука (РАН) ”Е.М. Примаков” сматрају да САД користе ”обојене револуције” ради промене режима или корекције курса периферних земаља. Према спроведеним истраживањима, дошло се и до творца овог необичног, али ефикасног начина ратовања. Необичног, јер га обавезно прати медијска бука и ентропија, чега се сви обавештајци света клоне. Реч је о Џину Шарпу (Gene Sharp, рођен 21. фебруара 1928. године). Он је оснивач америчког ”Albert Einstein Institution” који је формално непрофитабилна грађанска организација. Међутим, његови надимци довољно говоре: научни свет из ове области сматра га Макијавелијем (Niccolò Machiavelli) ненасиља и Клаузевицом ненасилног рата. Одакле та тврдња? Његова методологија први пут је коришћена приликом јуриша на телевизијски торањ у Вилнусу, главном граду Литваније. Мало ко памти или зна да је тај тренутак био формални почетак распада СССР! Галина Сапожњикова, специјални дописник ”Комсомолске истине” (”Комсомолская правда”) наводи да јој је Шарп у свом интервјуу признао да је почетком деведесетих летео у Москву да држи предавања у Академији наука ”где су долазили представници балтичких земаља. И научио их је како да упропасте државу”.
Фото: Револуција лала у Киргизији
Други социолози сматрају да су ове револуције природан (не и неопходан) резултат развоја друштва у индустријском друштву). Разлоге тога виде у ограничавању грађанских слобода. На тај начин искључују сељачке револуције индустријског друштва са колосалним последицама (Француска револуција, Руска револуција). Према њиховим речима, у постиндустријском друштву таквих, ”обојених револуција” нема јер се политички проблеми решавају демократским путем, посебно на изборима. Тако посматрано, долазимо до необичног закључка да је револуција ирационална (тиме и нежељена) појава, спонтана реакција друштва на друштвене противречности које воде у ћорсокак, па су те реакције начин да се у њега и не уђе, да се тај поступак предупреди.
У том случају, и ова теорија пада у воду јер је контрадикторна сама себи; неко мора да уочи тај ћорсокак и да скрене ту критичну масу у смеру какав му одговара.
Како се борити против ”обојених револуција”?
Фото: Револуција ружа у Грузији
Различите државе се различито бране од таквих револуција, сходно свом знању, економској и војној моћи, унутрашњим приликама (или неприликама), итд. Највише нападан простор је део Блиског и Средњег истока, али и некадашњег Совјетског Савеза. Видимо на примеру Белорусије да се од тога ни сада не одустаје. Према речима директора Института за цитологију и генетику Сибирског огранка РАН (Институт Цитологии и Генетики), професора Н.А. Колчанова (Колчанов Николай Александрович), научници Новосибирска (трећег града по величини у РФ) добиле су налог да створе технологију која би требало да спречи ”обојене револуције”. Како, то је наравно, за сада, врхунска научна, политичка па и војна тајна, не можемо знати до каквих су ефеката дошли, али видимо на терену да се успешно супротстављају таквим покушајима. У сваком случају, у Русији су убеђени да су ”обојене револуције” још један од облика рата коме треба посветити исто тако велику пажњу као и развоју свих других врста оружја, комбинујући их с оружјима која се користе или ће се тек користити у ”ратовима знања”.
Фото: Степска револуција у Казахстану
Кинези се на свој начин бране од таквих утицаја. Памтећи искуства са ”Трга небеског мира” (天安门广场, Tiānānmén guăngchăng) они су 2005. године одустали од намере да дозволе штампање страних гласила у земљи јер су проценили моћ медија и могућу лавину коју она могу да изазову. ”Наранџасте револуције су нас подсетиле да саботерима не треба дозволити да уђу у кућу и да врата треба да буду затворена, па смо их привремено затворили”. Тако је одлуку објаснио Ши Зонгјуан, шеф генералне управе за штампу и издаваштво, дајући интервју за Фајнешенел тајмс (Financial Times).
Фото: Тјенамен 1989.
У име главних осумњичених огласио се и већ спомињани, некадашњи амерички амбасадор у Русији Мајкл Мекфол. Он је тврдио да представници америчког председника Барака Обаме (у чије време је и покренут највећи број тих револуција) нису спонзорисали ”обојене револуције”. Међутим, признаје да су то радиле друге америчке владе, напомињући да је у Србији ”директан новац дат опозицији да дестабилизује ситуацију и то је успело”. Исто тако, успело је и свргавање премијера Мосадика у Ирану. Мохамед Мосадик ( مُحَمَد مُصَدِق) збачен је с власти 1953. године у пучу који су организовали ЦИА и МИ 6. Никарагва је такође била добар пример за то када су ”контраши” (contrarrevolucionarios), користећи подршку Регана, Аргентине, Гватемале и Хондураса крајем осамдесетих водили оружану борбу против Ортеге. Примера на микроплану има још више, но и они би били само добра илустрација свега овога што је већ наведено.
Source: Obojene revolucije
10. март 2025.