Пише: Драгош Вучковић, председник одбора за економију Центра за геостратешке студије
Задњи мој текст у децембру прошле године на овом сајту, под називом ШТА НАС ЧЕКА У 2025 ГОД.? ( Драгош Вучковић: Шта нас чека у 2025. години? – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE) умногоме је наговестио актуелне светске тектонске промене у овој години, означавајући је као једну од прекретница у светској историји. Од почетка ове године смо заиста просто запљуснути скоро па свакодневним великим турбуленцијама и догађањима у свету, као и код нас, да једноставно не стижемо да их све пропратимо и анализирамо. Овај текст ће зато покушати да их сажме у што мању форму и максимално вас заинтригира на размишљање и наравно коментаре. Посебан део биће свакако посвећен Балкану и текућим нашим унутрашњим превирањима и турбуленцијама, са предлозима могућих решења изласка из ове несумљиво највеће политичке кризе у новијој историји. Сви су изгледи да ће ова година, како за свет, тако и за нас бити судбоносна.
Први велики талас земљотреса је кренуо, сасвим очекивано и одавно најављено, из Америке, где је свакако већински део управљача „дубоке државе“, оличене у индустријско-војно-банкарској елити или како их ја називам самопроглашених западних владара света (СЗВС), доста чврсто изгледа одлучио да преко Трампа покуша да спасе Америку од економског и политичког слома у задњем моменту. Отуда нимало не чуди најава „нове Јалте“ или „новог Рејкјавика“ преко кога ће Америка покушати да, преко прекида суровог рата у Украјини, смекша Русију, па и по цену укидања већег дела санкција и наравно почетка поделе интересних сфера. Поента ће се пребацити на још жешћи трговински рат са Кином, путем царинског рата, који је већ увелико у току. За отворени ратни сукоб, преко Тајвана, средства, како новчана, тако и војна, су већ поодавно потрошена. Америка, овим, бар за сада, настоји само да направи више него неопходан предах, како би поново покушала да се врати на своје старо доминантно место, глумећи да прихвата реалност мултиполарног света. На жалост, дубоко сам уверен, Америка се суштински никада неће помирити са сигурним губитком трона, са изгубљеним ратовима у свету, а поготово са овим у Украјини, који болно одзвања, као ни са, сада већ евидентним, губитка економског и технолошког рата са Кином. Као што иначе ни ЕУ никада фактички није опростила Русији поразе Наполеона и Хитлера!
Врло су ретки аутори данас који у тектонским економским ломовима виде главног иницијатора и покретача ове серије земљотреса која је задесила цео свет. Основну премису од које је све заправо почело помињем у скоро сваком раду, а то је, сада већ увелико видљив, крах доминатног неолибералног западног економског концепта, који силази са историјске сцене праћен мирисом лажи и непоштења, како то лепо оцењује Бранко Милановић. Истовремено закључује да се тиме прави хаос у коме није јасно коју врсту економских политика треба сугерисати или наметати остатку света, са чиме се, међутим, апсолутно не слажем, а одговор сам јасно дао у ранијим својим текстовима на овом сајту. Западни, а посебно, амерички неолиберални концепт, са својим истрошеним социјалним и моралним ресурсима, који више није способан да живи на бесомучној експлоатацији остатка света, требало је дакле хитно спасавати и реанимирати, те је зато већина западних „светских луткара“ одлучила да то спроведе преко Трампа и његовог тима. Енормни државни дуг Америке од преко 120% БДП-а, који се за последњу деценију више него удвостручио (уз то што је даље задуживање све скупље и скупље, више него дупло од прогнозиране, иначе бледе, стопе раста у овој години од једва 2%), а при чему се само за камате издваја више него за кључне ставке федералног буџета, укључујићи и одбрану, требало је нагло пресећи и спасити економију од суноврата. Али на жалост алати који су дозвољени Трампу и његовом тиму су више козметичке природе, не дозвољавајући никакве жешће структурне промене у економији, јер би оне директно задрле у неупитни статус „луткара“. Отуда за сваког иоле озбиљног економисту економске мере које управо повлачи Трамп и његов тим делују поприлично провизорно и илузорно. Узмимо само стварање стратешке резерве криптовалута, пошто тобоже не могу да утврде тачно стање својих златних резерви, па је чак многим земљама ускраћен повраћај њихових златних резерви из Америке. Важно је непоменути да је тај процес узео маха поготову након замрзавања руских златних и девизних резерви од стране Запада. Све то почиње да личи на једну велику финансијску превару у којој ће амерички долар наставити да губи своју глобалну финасијску моћ. Још видљивији су чисто хазардерски потези Америке у великом царинском рату, не само против Кине, него и најближих партнера, ЕУ, Канаде и Мексика, који ће им се жестоко вратити, не само кроз увећану инфлацију, већ неминован пад долара и повећање камата, како би се надокнадили губици прихода услед његовог пада. С обзиром да ће очување долара као централне резервне светске валуте бити њен приоритет над приоритетима, Америка ће ускоро ући у „смртоносну спиралу“ из које излаза нема, осим наравно нових великих регионалних ратова за која су ресурси углавном празни. Отуда и не чуди што је Индекс неизвесности америчке економије на максималном нивоу од пандемије Ковида, а његов глобални еквивалент на историјском максимуму, док су водеће америчке берзе од краја фебруара ове године дефакто у перманентном паду.
Из ЕУ је поодавно покренут други велики талас светских земљотреса, који се интензивирао недавном, „изненадном“ променом политике старијег прекоокеанског брата, који им је окренуо леђа у приоритетној намери да најпре спашава себе. Отуда је и ЕУ од тада почела да невешто глуми „Алису у земљи чуда“. Несумљива подршка „светских луткара“, већински прегласаних у Америци, значајне снаге Сорошевих ешалона, те на крају још увек утицајних Давоских кругова, неће озбиљније успети да помогну ЕУ у превазилажењу жестоке системске, економске и политичке кризе. Тим више што већ полако, али сигурно, добијају, одлуком старијег брата, старатељство над Украјином, која ће их докусурити, при чему њихови лидери истрајавају на својој погрешној политици, утемељеној на заблудама. Један од најновијих је да ће ЕУ помоћи Украјини новим задуживањем у износу од стотина нових милијарде евра, у ситуацији када су економије земаља ЕУ већ оптерећене огромним јавним дуговима, неке одавно преко 100% БДП-а. Цунами економске кризе, која већ увелико запљускује обале ЕУ, већ се увелико осећа, те је за ову годину предвиђен раст од свега 1%, нешто мало виши за Енглеску. Важно је истаћи да је БДП највеће економије ЕУ, Немачке, већ забележио пад прошле године за око 0,2%, те да је индустријски сектор у њихове три најмоћније економије (Немачка, Француска и Италија) већ у рецесији, уз алармантан вишегодишњи готово безначајан раст продуктивности. Узмимо само за пример безумну политику хиљада санкција према Русији, при чему се уместо јефтиног руског гаса, плаћа четири до пет пута скупљи онај из Америке! Оваква ЕУ иде путем сигурног суноврата, подела и жестоких разилажења, чему Мађарска и Словачка, за сада, дају посебан тон. Илузорно је очекивати да ће тренутно владајуће елите у ЕУ бар покушати да спроведу неке значајније структурне промене у смислу обнове сопствене аутономије, првенствено кроз поновно зближавање са Русијом и оживљавање оригиналне европске тројке – Немачка, Француска и Италија, јер ће то првенствено зависити од старијег брата и његових водећих европских „јатака“, на челу са Енглеском. Уместо тога бриселска олигархија поново открива свог старог, добро познатог непријатеља – Русију, коју треба хитно превентивно напасти, чиме би се спречио заправо „њен напад“ на ЕУ, а сам украјински рат што дуже одржо, јер је то једини гарант заправо опстанка у животу те „бриселске дубоке државе“, потпомогнуте засада пораженом страном светске западне олигархије.
Трећи тектонски талас долази са Истока, под покровитељством Кине, Русије и Индије, које су на добром путу да уз себе вежу скоро сав незападни свет. Са својим економским показатељима, а посебно стопом привредног раста, која вишеструко превазилази ону у западном свету, са заједничким стубом у БРИКС-у и ШОС-у, овај блок већ озбиљно угрожава, до скора недодирљиви, западни свет. Пошто сам о овоме више пута писао на овом сајту, овом приликом ћу само навести насвежији пример овога из јануара ове године, када је кинеска компанија за вештачку интелигенцију ДипСик успела да тектонски заљуља ово тржиште, изазвавши губитке на Њурошкој берзи од билион долара. Ово показује још једном да Америка губи научно-технолошки рат са Кином, те да је мултиполарност коју живимо, заиста реална и опипљива. Својим сасвим независним системима плаћања Кина и Русија су значајно допринеле даљем паду употребе долара у међународној трговини за готово четвртину, чиме су изазвале велики Трампов гнев и отворене претње. Постепено, овим и многим другим мерама, Кина и Русија само граде свој одбрамбени бедем од удара нове велике економске кризе са Запада, која постаје све реалнија.
Утицај ових великих светских земљотреса итекако се осећају на Балкану, који је већ доста пута у историји и био онај „лакмус папир“ будућих светских промена. Већ сада легендарне литије у Црној Гори од пре неколико година, те потом промена власти, биле су и остале недовршени посао започињања истинских промена и својеврсне „рециклаже“ Балкана. Садашња својеврсна „студенска револуција“ у Србији, по обиму захвата и популарности, има велику прилику да се прошири на већину „балканских деспотија“, посебно оних „најтврђих“ и доведе до истинског и реалног преображаја ових друштава, а што је и било крајње неопходно. У консталацији већ свега поменутог, вероватно је за то добар моменат, мада је тешко поверовати да ће се, без обзира на све проблеме, Немачка и Енглеска на пример одрећи својих геополитичких константи и циљева на Балкану, поготову што ће се, евидентно, Америка одавде полако извлачити. Било како било Балкан ће морати да пронађе излаз из ове безперспективности, да се што више ослободи страних стега и своју будућност крене да гради на сасвим новом и хуманијем економском моделу. При свему овоме једино стварна, на реалним основама заснована, економска унија балканских исцепканих државица може постати прави мост економске сарадње између Истока и Запада, с тим да га нико са стране не гази, као до сада. Само тако Балкан може, колико-толико спреман дочекати ове земљотресе са свих страна.
Огроман успех ових чистих студенских протеста у Србији је умногоме изненадио све нас, па и сам Запад, који је сада у ситуацији да више вероватно неће моћи да подржава елиту на власти, коју су ови протести у потпуности оголили. С друге стране, сама руска декларативна подршка режиму у Србији као да бледи, док истовремено почиње постепено да преовладава реално посматрање тренутне ситуације. Без обзира на велики утицај спољних фактора, у нашем случају, биће опредељујући ипак они унутрашњи, односно спремност већинске Србије да истраје, заједно са студентима и оним делом искрене и некорумпиране, али чврсто уједињене опозиционе групе странака, у борби за променом елита на власти, а за један нормалан, правичан и демократски поредак. Биће то мукотрпан пут, са којим, с једне стране, не треба журити, јер време ради против елите на власти, али не треба ни превише отезати, с обзиром на опасно нагомилавање економских проблема, које ћемо дуго и врло болно морати да решавамо након промене власти. Ту првенствено мислим на стихијско и неконтролисано задуживање, интензивирано у задњих неколико месеци, а праћено неефикасном употребом тих средстава, чиме полако стежемо себи дужничку омчу.
Извор: Центар за геостратешке студије
Упутнице:
Драгош Вучковић: Шта нас чека у 2025. години? – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
Драгош Вучковић: ПЕТ СВЕТСКИХ ПРОЦЕСА КОЈИ ЋЕ ОБЕЛЕЖИТИ ОВУ ГОДИНУ – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
Драгош Вучковић: Трансформација светске економије – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
Економски експерт Центра за геостратешке студије: Шта нас чека? – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
СРБИЈА НА РАСКРШЋУ ИДЕОЛОГИЈА И ЕКОНОМСКИХ КОНЦЕПАТА – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
СРЕЋНА НАМ ТЕШКА И СУМОРНА 2023. ГОДИНА – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE
22. март 2025.
