Écrit Par: Draga Ivić
Савремени историчари данашњицу обично зову ”кров историје”. Звучи необично, јер изазива непријатну асоцијацију и питање – шта даље и да ли је кров историје и крај историје?
Погледајмо шта се испод тог крова налази.
Историја људског рода, одавно је то речено, јесте непрекинута прича о ратовима.
Какве је трагове историја оставила за собом?
У књизи ”Седам светских чуда”, аутор Миодраг Б. Шијатовић цитира Петера Андреаса и Каспара Килијана: ”Човек се не рађа ништа паметнији него пре десет хиљада година! Оно што нас разликује од нашег рођака од пре десет миленијума јесте искуство, а добро знамо како цивилизација уме према њему да се бахато и непромишљено понаша.
Само у двадесетом веку догодила су се два ужасна светска рата која никога ничему нису научила, осим овладавањем нових, још страшнијих оружја и стварањем нових подела. Бројке су непоткупљиве, као и чињенице.
Ако је процена да је Земља настала пре пет милијарди година, узмимо старост Земље као једну годину, ради лакшег поређења:
Минут ове замишљене године траје 40.000 година, а једној секунди припада 700 година.
Живот се појавио четвртог децембра те замишљене, ”компресоване” године.
Алге и морски организми настали су 19. децембра, први кичмењаци 22. децембра.
Сисари су се појавили 27. децембра.
Неандреталац се појавио 31. децембра у 23.55. сати.
По овом прорачуну нова ера би почела 31. децембра у 23 сата, 59 минута и 55 секунди!
Ни у Новој ери нису сви догађаји били од пресудног значаја. Било је много раскрсница, а ми наведимо најважније, оне после којих се историја другачије глобално развијала него што би то било уобичајено и очекивано. Реч је о капиталним појавама.
Неолитска револуција (10.000-2.000 година пре нове ере).
У том периоду човек је овладао ловом, риболовом, удруживањем у групе, док се припитомљавање животиња догађало у различита времена.
Најранији центар Неолитске револуције сматра се Блиски исток где су припитомљавање и човеколике форме понашања почеле да се исказују не касније од 10.000 година пре нове ере.
Стварање средоземне цивилизације (око 4.000 година пре наше ере)
У Месопотамији се појављује сумерска цивилизација, а у долини Нила фараонске династије.
Фото: Плодни полумесец
Њихова цивилизација се брзо шири кроз ”Плодни полумесец” (област која повезује Египат, источно приобаље Средоземља и Левант, до подручја које излази на Персијски залив).
Стога се Египат, Сирија и Либан сматрају једном од колевки цивилизације.
Велика сеоба народа (од IV-VII века)
Сматра се преломном етапом људске историје јер је људима омогућила прелазак из античког периода у средњи век. О узроцима сеобе научници се споре до данас, али сви се слажу да је реч о интерконтиненталној појави.
Најпре су Хуни 375. године прошли кроз Врата народа (између Урала и Каспијског мора). На територију све слабије Римске империје преселила су се бројна германска и сарматска племена; Словени су дошли до приобаља Средоземног мора и Балтика, заузели су део Пелопонеза и Мале Азије.
Фото: Велика сеоба народа
Турци су стигли на врата Средње Европе, док су Арапи почели освајачке походе током којих су заузели цео Блиски Исток до Инда, Северне Африке и Шпаније.
Пад римског царства
Најпре Визиготи (410. године), а затим и Германи (476. године) нанели су поражавајући ударац наоко вечној Римској империји. Њен пад угрозио је достигнућа античке цивилизације. Пад није дошао изненада јер је Империја дуго трулила изнутра, разједана војничким пучевима, похлепом, неслогом, сујетом, а највише општом декаденцијом друштва.
Моћ је била таква да ништа више није могло измамити из људи жељу за стварним напретком. Тај пад је почео још у трећем веку јер владари више нису могли да контролишу многонационално царство, а правог наследника Диоклецијана и Константина није било.
На смену античком свету дошла је феудална Европа с новим центром – ”Светом римском империјом” о којој смо већ писали. Европа је неколико векова живела у понору метежа и раздора.
Раскол или Велика шизма
Године 1054. догодио се раскол који до данас, хтели ми то да признамо или не, лежи у већини светских сукоба и покрета, ратова и претензија. Те године хришћанска црква поделила се на Западну и Источну.
Непосредни разлог лежи у жељама папе Лава ИX да освоји територије над којима је контролу имао патријарх Михаил Први Керуларије (Πατριάρχης Μιχαήλ Α’ Κηρουλάριος). Резултат спора била је обострана анатема и јавне оптужбе за јерес.
Фото: Патријарх цариградски михаил кируларије озваничио раскол цркава
Западне црква названа је римско-католичком (римска васељенска црква), а источна – православна (ортодоксна). Пут до раскола трајао је дуго, готово шест векова, а почео је с такозваном Акакијевском шизмом (Schisma Acacianum) 484. године коју је прогласио константинопољски патријарх Акакије у време друге владавине императора Зенона.
Мало ледено доба
Нису само људи сами себи загорчавали живот. Ту су биле и космичке силе пред којима је и Земљина кугла немоћна. Мало ледено доба трајало је од 1312. до 1791. године, изазвавши глобалну еколошку катастрофу.
Почетком периода који се назива Велика глад (1315-1317) умрла је готово четвртина људи у Европи. Глад је била стални сапутник све до краја овог периода. У периоду од 1371. до 1791. године само у Француској било је 111 гладних година. Године 1601. у Русији је од глади умрло пола милиона људи, услед лоше летине.
Међутим, мало ледено доба довело је и до друштвених промена, када је главни извор енергије постао угаљ. Проналазак угља и уочавање његових вредности били су предзнак научно-техничке револуције и рођење капитализма.
Неки етнографи сматрају да је Мало ледено доба утицало на брже освајање северноамеричког континета, када су људи тражили нове просторе, бежећи из Европе, ”напуштене од Бога”.
Епоха великих географских открића ( период XV-XVII века)
Оно чиме се географи поносе, социолози се тога стиде.
Велика открића су отворила и неограничену могућност водећих европских држава да максимално искористе своју колонизаторску моћ и извлаче из неразвијених држава људске и природне ресурсе, долазећи до баснословне добити.
Тако су мале земље ранга Белгије, Холандије, Португалије и других стале у ред најбогатијих земаља света, немилосрдно исисавајући туђа богаства.
Реформација (период XVI-XVII века)
Коначно је и црква, најмоћнији владар из сенке, дошла на ред да се нађе поново на раскршћу. Доктор богословије на универзитету у Витенбергу (Лутхерстадт Wиттенберг, Саксонија – Анхалт), Мартин Лутер, закуцао је на врата витенбершке цркве својих 95 теза.
Сместа је постао претња поткупљиве католичке цркве јер се борио против индулгенција – откупа греха. Ова етичка расправа настављена је протестантским ратовима у више држава који су значајно уздрмали Европу тог времена.
Лутер је екскомунициран 1521. године након што је спалио папску булу, а тек Вестфалским миром 1648. године дошло је до привидног помирења.
Велика француска револуција (1789-1799)
После недодирљиве католичке цркве на ред је дошло и племство свих врста (цареви, краљеви,деспоти, дуждеви, војводе, кнежеви, итд, итд). Француска грађанска револуција ставила је тачку на стари европски поредак крилатицом ”Слобода, једнакост, братство”.
Борба за демократију имала је своју цену – у току борби које су често имале облик терора, страдало је око два милиона људи.
Ни од слободе, једнакости и братства није било ништа (углавном), али је привид демократичности остварен, а негде и наметнут.
Наполеонови ратови (1799 – 1815)
О Наполеону Бонапарти написано је много књига. Израз бонапартизам у оружаним снагама се користи да означи команданте који су снагу субординације претворили у моћ личне диктатуре.
Фото: Повлачење Наполеона из Русије
Авантуристичке амбиције Наполеона су за 15 година бациле Европу у хаос. Почело је с упадом у Италију, а завршило се катастрофом у Русији, када се вратио само десети део војске коју је он повео у својим мегаломанским плановима да надмаши Александра Македонског.
У време његових ратова појавиле су се краљевина Италија, Велико пољско војводство, као и низ других мањих држава. Европа се поделила између Наполеона и Александра Првог, при том игноришући Британију.
Низ војничких пораза одвео је Наполеона у заробљеништво где је и умро, а Француску је вратио у границе из 1792. године.
Индустријска револуција (XVII-XIX)
За само три до пет поколења свет је од аграрног постао индустријски. Најпре је парна машина омогућила изум низа справа које су мануфактуру претвориле у индустрију, а затим су средства транспорта доживели наглу експанзију.
Са њима је ишло и све остало – серијска производња, телеграф, нова средства везе. Највећи корак у индустријској револуцији представљало је премрежавање огромних територија железницом и крај ере бродова-једрењака.
Фото: Индустријска револуција
О еколошким проблемима тада се није ни мислило ни говорило. Зато се говори сада.
Први светски рат (1914-1918)
Овај рат, изазван колонијалним размирицама, определио је развој и пут неколико држава. Русија и Немачка су укинуле монархистички облик владавине, распала се Аустроугарска, на Балтику су се појавиле нове државе, као и на Балкану.
Оно најгоре што је овај рат изродио, не рачунајући жртве и масовна разарања, јесте немачки реваншизам. На тај начин Први светски рат је био увод у Други.
Други светски рат (1939-1945)
Овај рат почео је као израз немачког незадовољства, лакомислености и авантуризма њених политичара. Вођен је на територији 40 држава, а у њему су учествовале 72 државе. Погинуло је око 65 милиона људи.
Неке државе су добиле независност (Етиопија, Исланд, Сирија, Либан, Вијетнам, Индонезија), а велики број се сврстао у две наднационалне групације – НАТО и Варшавски уговор.
Једна од последица Другог св. рата је и оснивање Организације уједињених нација, која је била побољшана копија Лиге народа, али без великог утицаја на стварна светска збивања.
Фото: Медији објављују да је почео Други светски рат
Мир после овог рата трајао је свега три недеље, да би се наставило с десетинама локалних ратова.
Научно-техничка револуција
Све оно што је човечанству поклонила ова револуција (аутоматизација производње, електроника, систем комуникација, информатичка револуција и компјутер, ракетно-свемирска технологија, достигнућа медицине и хемије, итд) људима се на овај или онај начин враћа – и позитивно и негативно.
Добар пример за то је интернет који је као и ватра – добар слуга, зао господар. Исто то важи и за компјутер, мобилни телефон, банковне картице, итд. Ако се користе како треба и у мери, онда њихово постојање има смисла.
Како у овом светлу посматрати, разумети и протумачити Специјалну војну операцију?
Као што можемо видети, без обзира на бурну историју, правих, капиталних раскрсница није било много. Чега је, ипак, много, чак превише? Ни из једне од њих човечанство није извело праве закључке.
Када би стигли на једну од раскрсница, људи би застали, погледали и, по правилу, одабрали погрешан пут. Данас је највећи непријатељ човечанства управо људска врста. Дневно-политички гледајући, криза у Украјини почела је такорећи јуче; анимозитет је тињао од раније (”Како је Украјина од национализма стигла до нацизма? ”) да би 2014. године прерастао у отворени сукоб.
Историјски посматрано, корени СВО, односно узроци због којих је покренута, сежу у дубину векова, чак до Велике шизме. Погледајте, уосталом, какви су односи конфесија у Украјини. Поред тога што је то датум (1054) када се хришћанство генерално поделило, границе конфесија остале су до данас, најчешће, узрок, повод и мета сукоба.
Крсташки ратови против Словена, Велика римска империја, Наполеонов поход на Русију, страна интервенција током Грађанског рата и Октобарске револуције, Рат СССР и Пољске, јапанске претензије, као и стална подршка непријатељима Русије (без обзира да ли је Русија била царевина, империја, комунистичко друштво или ово данас) јесу константа која се провлачи вековима.
Много пута је у неопрезним (?) изјавама западних политичара изречено оно што они стварно мисле – да Русија треба да с другима подели богатства које има.
Када су колонијалне силе овладавале светом немилосрдно га пљачкајући, тада такву поделу нису спомињали, нити нудили. Можда ће и тај рачун стићи на наплату, о чему је већ писао наш портал (”Време је да британски колонијализам плати”).
Да ли је СВО једно од пресудних, историјских раскрсница какве смо већ навели, или је то само (историјски гледано) кошкање до следеће, веће и одлучније прилике? Сигурно је да су све маске збачене и да се свет, који и није био склон уједињавању, додатно поделио. И они који би да остану неутрални на тај начин су се у извесној мери сврстали. Одавно двоструки аршини нису тако снажно деловали као сада.
Фото: Почетак СВО, распоред снага
Нико се не усуђује да прогнозира шта ће бити после СВО, јер историјска и социолошка наука нису спортске кладионице. Шта је, међутим, извесно што може да нам наговести како ће се догађаји, начелно, одвијати?
Чињеница је да људи нису склони томе да мењају обрасце својих понашања. Ако су кроз ове набројане раскрснице државе и народи прошли и наставили скупљим путем, сва је прилика да ни сада то неће бити другачије. Чак и ако би тај пут којим случајем био исправан (као што су ослободилачки ратови или истраживање космоса), људи би увек одабрали тежи и компликованији начин.
Поражени ће увек имати потребу да нешто објашњавају и спремају се за освету, а победнике је кроз историју најчешће побеђивало спавање на ловорикама. И у то смо се уверили много пута; подсетимо се Француске, војне велесиле и победнице Првог светског рата, како је и колико брзо била поражена. И није једина која је доживела такву судбину.
Да ли ће после СВО бити ловорика и победничког славља? Она ће се кад-тад завршити, победом једне или друге стране, компромисом или привидним миром. Свакако ће се неко радовати, али ће ловорике бити само симболичне, док се ратници буду припремали за нови сукоб. Оно што сви желимо јесте то да венци победе не буду радиоактивни. За почетак.
Source: Na raskršćima istorije: Da li je ruska Specijalna operacija u Ukrajini još jedna prekretnica?
4. новембар 2024.