Écrit Par Paul Craig Roberts
Дуран је 17. октобра представио одличну дискусију између Џона Хелмера и Гилберта Доктороуа коју је модерирао Александар Меркурис о томе како се доносе руске војне и цивилне одлуке. Знање које сам стекао омогућава ми да ажурирам своје виђење ситуације, што ћу сада и учинити.
Украјинска инвазија на Курск, која је поражена, променила је игру и вероватно ће резултирати укидањем Украјине као независне земље. Разлог је тај што је инвазија уверила руску јавност, Генералштаб руске војске и поткрепила случај руских политичара да је независна Украјина у супротности са руском безбедношћу.
Путин и даље каже да је отворен за преговоре, али само ако друга страна призна реалност на терену, што „план победе“ Зеленског не чини. Зеленски каже да само нуклеарна бомба или НАТО могу спасити Украјину. Руси то неће дозволити.
Ако се руска армија заустави на реци Дњепар, то оставља западну Украјину као ракетну платформу САД/НАТО. Заустављање на реци Дњепар не оставља Путину начин да демилитаризује и денацификује Украјину. То би ограничило његове декларисане циљеве само на спречавање да руско становништво које су совјетски лидери припојили Украјини, буде убијено од стране антируских украјинских снага.
Изгледа да је Путин превидео да расељавање украјинских војних снага из Донбаса не демилитаризује Украјину нити спречава Украјину да буде чланица НАТО-а. Путин ће поново укључити бившу руску територију назад у Русију, али западна Украјина би и даље била тамо као платформа за америчке нуклеарне бомбе и са које би се размењивали ракетни удари са Русијом као што то раде Израел и Иран.
Питање је да ли ће Путин, који жели мир, бити задовољан ослобађањем источних и јужних руских територија Украјине, и, ако хоће, да ли ће му руска јавност и Генералштаб дозволити да напусти украјинску државу или ће видети договор као само бацање лименке низ пут.
Поставља се и питање са ким Путин може да преговара. Зеленском је истекао мандат председника. На којим овлашћењима је Зеленски још увек надлежан? Путин не може да зна да ли ће споразум који склопи са Зеленским касније бити проглашен нелегитимним. Човек би помислио да је Путин из Минског споразума, који је коришћен да га превари и остави неспремног за војну акцију, и свих руских споразума са Вашингтоном – попут обећања да се НАТО неће померити ни педаљ ка истоку – научио да било какав споразум са потписом Вашингтона на њему је безвредан. Па, како то да Путин говори о преговорима? Да ли је Путин у заблуди и не може да учи из искуства?
Путина видим као успешног лидера. Спасао је Русију од деморализације од совјетског колапса, што је довело до тога да су некада моћну државу раскомадали, опљачкали и осрамотили јеврејски олигарси и Вашингтон.
Путин је обновио руску економију, упркос санкцијама Вашингтона и Путиновом некомпетентном директору централне банке.
Путин је вратио руски понос, руску породицу и грађански морал.
Он је ретко успешан лидер.
Али као ратни вођа он је био Путин Неспремни, затечен грузијском инвазијом на Јужну Осетију коју је организовао Вашингтон, збацивањем украјинске владе од стране Вашингтона и одговором Запада на његову специјалну војну операцију у Донбасу. Путин је прихватао увреду за увредом, провокацију за провокацијом, чиме је све ширио сукоб и изазивао нове сукобе на другим местима као на Блиском истоку.
Нејасно ми је зашто је Путин прихватио збацивање украјинске владе од стране Вашингтона. Да ли су му једноставно недостајали војни ресурси да то спречи или није могао да разуме шта се дешава? Сукоб који се догодио 8 година касније био је последица Путиновог неуспеха да прочита текст на зиду.
Можда га је спутавала издајничка класа, обожаваоци Запада, издајници које ја називам „атлантистичким интеграционистима“. Ови издајници се сада у Русији називају „петом колоном“. Углавном су нестали, осим директора руске централне банке, који наставља да чини више штете Русији него што то чини Запад.
Мислим да је објашњење Путиновог понашања то што Путин схвата да рат између Вашингтона и Русије значи крај времена, и жели да то избегне по сваку цену. Одатле, његова спремност да прихвата бескрајне увреде и провокације. Али оно што изгледа не разуме Путин је да је Вашингтон неумољив у својим напорима да наметне своју агенду хегемоније Вашингтона, и да су Русија, Кина и Иран препреке на путу ове агенде и да их стога треба елиминисати. Путин би такав план могао сматрати бесмисленим, али то је ипак план. Вашингтон тек треба да објави напуштање Волфовицеве доктрине америчке хегемоније и унилатерализма. Све док је ово дневни ред Вашингтона, никакав споразум потписан са Вашингтоном нема никаквог значаја. Све док Путин настави да прихвата агресију Вашингтона, агресија ће се наставити.
Путиново прихватање провокација је отишло толико далеко да Запад више не верује његовим претњама. И одлазећи и долазећи генерални секретар НАТО-а рекли су да не требамо обраћати пажњу на шта год Путин каже јер он то никада не мисли.
Да ли је Путин схватио да је то цена бесконачног прихватања провокација? Да ли је схватио да руши кредибилитет својих упозорења?
Путин је, покушавајући да избегне рат, поновио исту грешку на Блиском истоку.
Био сам одушевљен када је Путин изненада показао проактивну способност и брзо пребацио руско ваздухопловство у Сирију, спречавајући на тај начин америчког ратног злочинца Обаму да нападне Сирију. Погрешно сам закључио да је Русија одлучила да заустави агресију Вашингтона. Али то је био само једнократни договор.
Путин је, покушавајући да избегне рат остављајући Сирију, Иран и Хезболах без ваздушне заштите, постигао супротно – почетак рата. Сада се, према извештајима, Путин труди да обезбеди ваздушну заштиту Ирана пре него што Израел дигне у ваздух мирољубиве нуклеарне реакторе Ирана, ширећи тако радијацију на широка подручја Русије.
Путин и руски Генералштаб нису успели да схвате шта се дешава у одсуству супротстављене моћи. Резултат није пригушивање рата, већ избијање рата, при чему Путин сада мора да изда оштра упозорења Израелу, упозорења која можда немају кредибилитет у светлу Путиновог неуспеха у прошлости да примени црвене линије.
У Русији се спушта свест да постојање Украјине као независне земље представља егзистенцијалну претњу Русији. Ослобођење Донбаса не демилитаризује и денацификује Украјину нити замењује украјинску марионетску владу независном.
Да ли ће руска јавност и руски Генералштаб дозволити Путину да пристане на окончање рата једноставно на основу ослобођења Донбаса, или ће руска јавност и Генералштаб инсистирати да је постојање Украјине егзистенцијална претња постојању Русије и инсистирати да се рат наставља све док Украјина поново не постане губернија Русије?
Руска пета колона је заузета оспоравањем закључка Збигњева Бжежинског да Русија не може бити велика сила ако Украјина није део руске сфере утицаја. Хоће ли се Генералштаб и руско становништво сложити са петом колоном или са Бжежинским? Ако се сложе са Бжежинским, приговориће Путину само да гурне лименку на друм са мировним споразумом. Биће жалосно ако Путиново инсистирање на миру дестабилизује Русију.
Source: Is Russia Finally Acknowledging Reality? | (paulcraigroberts.org)
Traduction de l'anglais: Centre d'études géostratégiques
22. октобар 2024.
