Пише: Срђан Шкоро
Два пута сам у животу био на разговору с психологом. Једном кад је требало да кренем у школу раније, са шест година, и други пут кад сам озбиљно пострадао због јавно изнетог става. Оба пута сам отишао на препоруку пријатеља, углавном стручњака за ову област или оних којима је управо разговор с психологом помогао да превазиђу проблем.
Кад је требало да кренем у школу постојале су две школе мишљења, једна да је за мушко дете боље да крене раније у школу како му не би пропала једна година због обавезног одласка на одслужење војног рока, и друга да мушка деца ионако спорије сазревају, па је паметније да крену у школу што је касније могуће.
Колегинице моје мајке Надежде која је читаву своју каријеру провела учећи странце српскохрватском језику у Институту за стране језике, су је наговарале да ме, ипак, да раније у школу. Углавном су то били логопеди који су хвалили моју зрелост у комуникацији и начин изражавања. Мишљење психолога је тада било кључно у одлуци да ли дете може раније да крене у први разред. Родитељи су заказали тестирање и разговор код психолога почетком јуна 1969. године. Само две недеље пре тога сам у мају напунио 6 година. По каснијој причи мојих родитеља, жена психолог, данас би то била језички рогобатно, али родно равноправно – психолошкиња, их је одмах с врата напала шта су навалили да дете шаљу раније у школу, да се то не ради, да то није добро, итд.
Али, кад смо већ заказали и дошли, ајде да ме мало пропита. Повела ме је са собом у једну пространу канцеларију. Лично се не сећам детаља тог тестирања осим осећаја да ми је било ужасно досадно. Моји су, с друге стране, били у паници чекајући у ходнику да се тестирање заврши, повремено провирујући знатижељно, кад год би се врата канцеларије отварала, да виде шта се дешава. Казали су ми да сам подбочен једном руком готово лежао у равни са столом одајући утисак да ћу заспати.
Како и не би кад је разговор са психологом трајао дуже од сат и по. Психолог је изашла озарена, мојима одмах сручила да је требало још са четири године да ме дају у школу, да овакво дете, толико интелигентно, никад није видела, да сам малтене геније, да ме је питала градиво не само за мој узраст већ и за децу која имају десет година и све сам без грешке решавао… Да ће неке моје одговоре кандидовати за књигу „Оловка пише срцем“, где су годинама сакупљани и бирани одговори деце на оваквим и сличним разговорима. Одушевљена једним мојим одговором цитирала је то мојим родитељима на ходнику. На питање шта је то граница, ваш син је одговорио – то је табла на којој пише Југославија. Зар није генијално?
Ја сам се све време некако тискао уз родитеље чекајући шта ће даље бити. Добио сам препоруку да могу у први разред. Моји су били затечени њеним похвалама, исто онако ко и кад их је критиковала што журе да ме пошаљу у школу. У повратку кући, у жељи да сазнају шта се дешавало иза затворених врата канцеларије психолога читавих сат и по, родитељи су почели да ме испитују. Знам да сам рекао ништа, све саме глупости, жена је луда, питала ме је да ли брод лети и све тако нешто.
Епопеја са психологом је прошла успешно, лето пред школу је прошло брже него што сам очекивао и ја сам у септембру кренуо у први разред који сам на једвите јаде завршио. Торбу сам сваки други дан заборављао у школи, једноставно само сам гледао како то што пре да отаљам и одем да се играм. Никада ништа нисам имао за домаћи. Било какве школске обавезе за мене нису постојале, нити сам желео да их региструјем. Лопта и играње фудбала су били апсолутни приоритет. Тада је у васпитању деце било модерно пустити децу да се осамостале. Моји ме затворе у собу да самостално пишем домаћи, али кад год уђу, затекну ме на прозору где гледам децу како се слободно играју у дворишту. Муке. За мене и за моје родитеље. Било ми је важније да постанем центафор школског тима и да дам гол него да добијем петицу из српског.
Психолог је тотално омашила. Практично сам читаво своје школовање каскао. Интелигенција је сасвим нешто друго и она се у школи никад није вредновала, ни оцењивала. Школу сам доживљавао као најстрашније морање које ме одваја од другова и игре. Тек сам на факултету успео да успоставим некакву равнотежу између зрелости, жеље за знањем и наравно потребе да се играм, која никад није престала ни у студентским данима.
Своју генијалност у школи сам доказивао на најглупљи могући начин. Како нисам знао сва слова, а самим тим нисам ни знао да прочитам написано, ја сам слушао другу децу шта и како читају. Кад год је на мене дошао ред ја бих то поновио без грешке, иако нисам знао ни разумео шта пише на страни коју ми је учитељица дала да прочитам. Било ми је лакше да научим напамет текст него сама слова. Имао сам пет из читања све док ме мајка није једном провалила и ухватила како заправо и даље не знам сва слова и отишла у школу и направила лом. Оцена ми је смањена брзометно, а ја сам се после тога потрудио да убрзано савладам сва слова, јер су ме сваки час проверавали да ли читам написано или причам из главе научено.
Моји родитељи од тада више никада нису отишли у школу. Рекли су ми ако хоћеш да учиш ми ћемо ти то омогућити. Ако нећеш, увек те чека папучица показујући ми ђубретаре како висе на камиону за смеће на тзв. папучици. Ја сам се смејао, али та папучица и могућност да на њој завршим је утицала много на моје васпитање. Мада са ове дистанце, ко зна, можда би боље прошао у животу да сам се на време попео на ту чувену и застрашујућу папучицу.
Био сам увек довољно лењ, а наметнуте обавезе гледао максимално да одложим. Радне навике практично никада нисам стекао. Моја утврђена „генијалност“ и исказана „интелигенција“ остале су заувек некако заробљене у мом свету схватања живота, тако да ме је увек забављало кад негде у јавности „заблистам“, како људи реагују са великим усхићењем и одобравањем, као ономад психолог кад ме је проверавала да ли сам за школу или не.
Ваљда захваљујући тој и таквој интелигенцији кроз живот сам пролазио и тешко и лако, у зависности од околности, али у сваком случају несвакидашње. Тако сам једног јутра гостујући на јутарњем програму РТС дозволио себи да критикујем нову владу и процењујем њене могућности. Уследио је бруталан одговор власти у виду сталног прогона и деградације. Мој живот се изокренуо наопачке, професионална каријера ми је потпуно уништена. Једино што сам постао познат широј јавности захваљујући томе што сам узнапредовао у „случај“. Е, због тог „случаја Шкоро“ и систематски уништеног живота, по савету пријатеља, отишао сам на разговор код психолога. Најпре да не испаднем затуцани кромањонац, а све у нади да ћу чути нешто што ће ми касније помоћи да превазиђем постојеће прилично нагомилане проблеме.
Уз неколико официјелних питања кренуо сам да износим све оно са чим се суочавам и борим. После пет минута психолог, опет жена, ме је замолила да застанем и ако се не љутим да позове још једну своју колегиницу. Дошла је колегиница, ја сам наставио са својом причом и после неколико минута опет су ме прекинули и питали да ли ми смета да позову и социјалног радника.
Рекао сам да нисам знао да је мој случај толико тежак, а у себи сам помислио уколико овако наставим ови ће ме комисијски послати право у лудницу. Једноставно сам у глави пребирао шта је то тако страшно причам кад им толико привлачим пажњу. А причао сам искључиво о ономе шта ме је задесило кад сам јавно на РТС изнео свој став.
Они су се само насмејали и рекли у глас ма не, управо ово што причате и ми доживљавамо на свом радном месту. И онда су кренули да дуже од сат износе своје проблеме тражећи од мене некакав савет. Улоге су се у трену замениле. Пажљиво сам их саслушао. Објаснио са им како видим начин да се из тога изађе, али им то нисам препоручио, јер је много тешко и болно. И ко није спреман кроз то да прође неће издржати. Ни сам не знам како сам досад издржао држећи се углавном зубима за небо. Једино што сам им рекао да сам убеђен како је мој пут исправан и да ће једном сигурно дати резултата, али да нисам више сигуран колико је то добар начин за мене. У крајњем случају шта је то стварни крај мојих мука, која би то могла сатисфакција да буде, да ли ћу то уопште бити у стању здраве памети да дочекам…
Тако се завршио мој разговор у канцеларији психолога где су ми се захвалили на спремности да их саслушам и предлозима које сам им дао. Више нисам ишао. Надам се да су успели да се изборе са својим проблемима. Ја нисам. Очигледно терапија за званично интелигентне особе још није смишљена. А постојећа не даје резултате. Страдање се наставља. Помоћи ниоткуда.
Source: Neobični razgovori s psihologom – Bez Cenzure
2. јануар 2025.
