Écrit par: Dr Vladislav B. Sotirović
Actuel 2024. M. Marque le 80e anniversaire de la naissance du Dr Ibrahim Rugova, l'un des principaux shptar politiciens qui, en 1990.- après l'éclatement de la république fédérative socialiste de yougoslavie, ils ont travaillé de tout coeur, mais secrètement à briser l'intégrité territoriale de la Serbie et, malheureusement, avec l'aide directe de l'Occident dans le présent, ils ont réussi. Qui a (vraiment) était le Dr Ibrahim Rugova?
Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици која је део ширег Кељменди клана који се, иначе, између осталог, „прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА[i] и ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је имало директну политичку последицу да се престане са слањем Шиптара на одслужење војног рока где су добијали бесплатну обуку у руковању оружјем за касније учковање по КосМету 1995−1999. г. Иначе је сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног рока са чистим картоном иако је учествовао у антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981. г. за стварање Велике Шипније[ii] што одлично дочарава слику већ тада пропале ЈНА и читаве пречанско-партизанске Титославије.[iii]
Ко је стварно био др. Ибрахим Ругова – „Балкански Ганди“? У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и били, и да су стога и стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945. г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашко-удбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.[iv]
У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског сељачког окружења оријентално-патријархалног типа (такозване “балканске вукојебине” из којих су испливавали и Брозови партизани) и, као и многи други из бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала скраћена и осакаћена пречанско-авнојевска Република Србија, тј. “Брозов пашалук”) као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и на политичког лествици (као и многи Брозови саборци и њихови потомци из разних личких, банијских, кордунашких, крајишких и осталих прекодринских дивизија из “балканских вукојебина”).[v]
Овом приликом се нећемо бавити критичком анализом квалитативне “разине” овакве врсте масовне бесплатне “наобразбе” на просторима обећане Брозове „вукојебарске“ државе[vi] поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи 1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за „Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену, године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су основни захтеви били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком као националном државом Шиптара у Југославији, али је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и припоји суседној Шипнији онако како су се још 1945. г. договорили Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа. Године 1976. и 1977. Ругова студира на Париском универзитету. Докторирао је на истом 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности Косова“ била оделита од београдске САНУ.
На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвено-политичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и политичарима. На Западу је остао тако упамћен као један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу косметских Шиптара за своја национално-мањинска права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и немогућа мањинска права, територијално-политичке привилегије и етно-културолошке повластице, то били управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о таквим мањинским правима могли само да сањају).
Формално вођа грађанског националног покрета Шиптара на КосМету, Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и суштину тог покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“ (DLK), основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв. „Републике Косова“. Мора се напоменути да је сваки шиптарски националистичко-сепаратистички покрет био и остао у суштини исламски[vii] па тако и овај предвођен од стране Ибрахима Ругове што се јасно показало управо након окупације КосМета од стране НАТО пакта 1999. г. па све до данас када је изграђено на КосМету више нових џамија и срушено више хришћанских (српских) богомоља него за 457 година отоманске окупације (1455−1912. г.).[viii] Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД, Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“.[ix] Треба напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“ Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време „прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете, потрчка и полтрона (Запада), иначе, прекодринског Сарајлије сумњивог етнонационалног порекла (као и његовог земљака Војислава Шешеља).
Морамо се на овом месту осврнути и на чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.[x] Овде се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г. фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етно-културолошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у 1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр. разноразне мањине у Шипнији, а о Курдима у Турској и да не говоримо обзиром да као такви нису чак ни признати да постоје.[xi] Или другим речима, многе данашње „демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега у Француској, Шведској, Шипнији или Турској. Ова последња је већ пре педесет година поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији а добила статус кандидата 1999. г. као награду за непоштовање права националних мањина, асилилацију Курда и војну окупацију 40% државне територије Републике Кипар још 1974. г.[xii]
Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (UÇK). Занимљиво је да се у овим новим „терористичким“ косметским условима Ругова званично денунцирао од активности UÇK, али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове организације изводили терористичка дејства како против регуларних и легитимних полицијских снага државе Србије тако и против локалног српског живља, али и против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као аутостраде ка отоманској Анадолији.[xiii] Како, иначе, „демократски“ Запад реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или НАТО снага у Ираку или Авганистану.[xiv]
У то време се од стране Руговине политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и „Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је „председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову владу је једино признала суседна Шипнија (или у Европи позната као Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из неког „необјашњивог разлога“ нити је Црногорац Милошевић прекинуо дипломатске односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио Сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.[xv] Ваљда зато што и једном и другом динариодном пречанину Србија никада није била, јер није ни могла да буде, истинска Отаџбина која се воли и за коју се гине.
Године 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику Југославију[xvi] Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије заједно са њеним увеженим из Црне Горе председником Слободаном Милошевићем (врло вероватно се родио у црногорској „вукојебини“ Љевој Ријеци а не у Пожаревцу) и патријархом Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао као политички циљ своје DLK. Нешто слично је урадио и Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како би он херцегбосански „демократа“ дошао на власт након црногорског „диктатора“ Милошевића у њима туђој земљи Србији).
Иначе, за време геноцидно-бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског споразума јуна 1999. г. исто као што се у (туђу) земљу вратио и др. Зоран Ђинђић да на крају заврши као Абрахам Линколн.
За разлику од званичних политичких лидера терористичке UÇK типа Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у троуглу UÇK-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као супарника и противника UÇK и њихових терористичких метода борбе за отцепљење јужне покрајине Србије од своје природне матице. Тако је Ругова у 1998.-ој години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније, добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске, Лихтенштајна, Андоре…) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.[xvii]
Др. Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од UÇK терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина странка DLK имала своју сопствену оружану формацију под именом „Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног HOS-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног дневника „Koha Ditore“.[xviii] Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је критиковао читаву DLK као партију која се силом обрачунава са својим политичким неистомишљеницима.[xix] Да се DLK преко свог војног крила „Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време „Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат UNMIK-у почетком 2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је UÇK 1998. г. секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и фотографисала у селу Клечки у Метохији, а између осталог организовала и прави крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је Руговина DLK наручивала убиства (чији су организатори вероватно били припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се DLK бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.
На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко чишћење Срба у току тзв. Мартовског погрома, тј. „Косметских кристалних дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу нацистичке антисемитске Kristallnacht операције (9. новембра 1938. г. и наредних дана), одиграло управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв. „председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко 800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе“.[xx] Међутим, тадашњи „председник Косова“ са свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и масовног школовања за „вукојебаче“ и који не воде порекло од очева и дедова који су сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.
др Владислав Б. Сотировић
Ex-универзитетски професор
Вилњус, Литванија
Истраживач-сарадник Центра за Геостратешке студије
29. мај 2024.
[i] Том приликом су убијени на спавању Сафет Дудаковић, Срђан Симић, Горан Бегић и Хазим Џанановић.
[ii] Њега је на одслужење војног рока у Лесковац 19. септембра 1986. г. послао Хисни Ругова, секретар за Општенародну одбрану и друштвену самозаштиту у Призрену – дакле племенски рођак Ибрахима Ругове. У његовом војном картону са којим је стигао у лесковачку касарну (из које је касније прекомандован за Параћин) није било ничег сумњивог записано јер у Липљану, где је Кељменди вођен као војни обвезник, није ништа унето иако је читава фамилија Кељменди била довољно позната државним органима безбедности као непријатељска. Азис је 1984. г. био осуђен на 15 дана затвора јер је покушао да пребегне у суседну Шипнију, док је његов брат Идриз такође провео 15 дана у затвору јер је 1981. г. ухваћен како исписује непријатељске натписе. Обојица су осуђена на тако мале казне јер су тада били малолетници. Међутим, највеће изненађење је чињеница да је убица Азис Кељменди био члан СКЈ када је извршио терористички акт у параћинској касарни, а чланом партије је постао 22. децембра 1984. г., дакле на званични рођендан армије у коју је пуцао три године касније (члан исте СКЈ партије је у ово време био и др. Војислав Шешељ). Није нимало искључено да је Кељмендијев злочин био унапред испланиран од стране покрајинских партијских структура преко којих се неометано и увукао у редове ЈНА.
[iii] Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота. Специјално издање, бр. 7, Београд, 22. октобар 1988, Политика Intervju, стр. 58.
[iv] О Јосипу Брозу Титу, видети једну од најновијих биографија: Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013. Колико је стварно било Тита, бидети у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.
[v] Из овакве једне класичне „балканске вукојебине“ (конкретно источнохерцеговачке) је била и, на пример, већина припадника Младе Босне, или њихових идеолога као што је то био школски пример са Владимиром Гаћиновићем (1890−1917. г.) родом из села Качањ код Билеће – сина српског православног свештеника (Misha Glenny,The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999, стр. 293−297).
[vi] О Брозовој партизанско-пречанској „обећаној земљи“ – Титославији, видети у: Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја штампа, 2004.
[vii] Јевтић М., „Исламска суштина албанског сецесионизма и културно наслеђе Срба“, Национални интерест, Vol. 17, No. 2, 2013, стр. 231−252.
[viii] О Косову и Метохији у српској историји видети у (Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989). О историји српско-шиптарских односа на Косову и Метохији видети у (Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Београд: Чигоја штампа, 2006).
[ix] Паралеле ради, да се потсетимо да је Амерички грађански рат 1861. г.−1865. г. отпочео ратним операцијама федералистичког Севера против сецесионистичког Југа обзиром да федерална влада у Вашингтону није дозволила да се од остатка јединствене државе отцепе јужне савезне државе на основу права на самоопредељење до отцепљења – права које су једанаест јужних држава искористиле и прогласиле независност на основу свог сопственог тумачења, тј. интерпретације, Устава САД-а као и тзв. „природног“ права. Тих једанаест отцепљених држава су формирале независну Конфедерацију са главним градом Ричмондом у Вирџинији и својим председником Џеферсоном Дејвисом. Како би ослабио ратне позиције Конфедерације председник Уније Јеврејин Абрахам Линколн је издао Прокламацију о еманципацији робова, али која је важила само за Југ. За време овог рата су многи градови на Југу били спаљени и срушени од стране федералне армије Севера, а велики број грађана Југа је отишао у избеглиштво напустивши своје домове енормно патећи од недостатка прехрамбених производа јер су војници Севера уништавали летину на Југу. Линколн је на крају 14. априла 1865. г. био убијен у атентату у Форд позоришту у Вашингтону од стране присталице Југа Џона Вилкса Бута (Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986, стр. 367−391; Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005, стр. 88). Дакле, тако то раде западне „демократије“ кад се од њених државних територија отцепљују поједине провинције без дозволе централне владе.
[x] Ову аутономију су Шиптарима на Косову и Метохији дали прекодрински комунисти динариоди који су за време Хладног рата од стране Запада представљани као антидемократе, угњетачи, империјалисти и кршиоци основних људских права у Југославији. Ти исти титоистички југо-комунисти су донели Одлуку о привременој (у ствари сталној) забрани повратка насељеника (тј. Срба и „Црногораца“) на Косово и Метохију, а који су одатле прогнани за време Мусолинијеве и касније Хитлерове Велике Шипније, 1941−1945. г. Ова Одлука тзв. „Националног комитета ослобођења Југославије“ о легализацији шиптарског етничког чишћења у претходне четири године када је са КосМета протерано око 100.000 Срба и „Црногораца“, а побијено око 20.000 је званично објављена у титоистичком Службеном листу Демократске федеративне Југославије 16. марта 1945. г., дакле још пре фактичког и званичног завршетка Другог светског рата, а у јеку шиптарске „контрареволуције“ за продужетак бивствовања Велике Шипније на основу одлука недавне Конференције у Бујану.
[xi] О курдском питању видети у (Gerard Chaliand (уредник), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993; Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008; Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008; Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010).
[xii] У читавој Европи и Европској Унији Француска и Шведска су две најцентралистичкије, тј. две најантифедералистичкије државе. За разлику од њих, једна „недемократска“ Русија је федеративна држава.
[xiii] Др. Ибрахим Ругова као лидер LDK је ове терористичке акције својих саплеменика у UÇK униформама званично третирао као „провокативном монтажом српских власти“ (Мирко Чупић, Отета земља. Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006, стр. 249).
[xiv] За време побуне црначког становништва Лос Анђелеса против полицијског терора белаца 1993. г. на улице овог града федералне власти САД-а су извеле тенкове.
[xv] Јерменија је 2012. г. прекинула дипломатске односе са Мађарском само зато јер је суд у Будимпешти ослободио азербејџанског официра убицу свог јерменског колеге на заједничком НАТО тренингу у Бриселу. Тако то раде они који имају бар мрвице самодостојанства.
[xvi] О нелегалном и нелегитимном (тј. бандитско-разбојничком) рату НАТО пакта против Савезне Републике Југославије од 24. марта до 10. јуна 1999. г. видети западни документарни филм из три кратка дела: http://youtu.be/joaNkHKxapk, http://youtu.be/Gaz8rzUW0Lc, http://youtu.be/K4vzr8l3FvU.
[xvii] Године 2012. Нобелову награду за мир је добила Европска Унија као колектив. О улози Европске Уније у директном подржавању етничког чишћења КосМета и нарко-терористичке шиптарске UÇK владе у Приштини након јуна 1999. г. видети, између осталог, у документарном филму Бориса Малагурског: Kosovo: Can You Imagine? из 2009. г.:
https://www.youtube.com/watch?v=9nHWsWOgtiw&list=PL999EB6ACC07FC959&index=1.
[xviii] Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009, стр. 167. Дневник “Koha Ditore”, иначе, даје на својој веб страници временску прогнозу за три главна шиптарска града: Приштину, Тирану и Скопље (http://www.kohaditore.com).
[xix] Hofbauer, ibid.
[xx] Мартовски погром на Косову и Метохији: 17−19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Министрарство културе Републике Србије и Музеј у Приштини [са измештеним седиштем], Београд, 2004, стр. 8.