La géopolitique et de la politique

Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот…

Преносимо са Стања Ствари

Пише: Александар Ђикић

Пре око 150 година, капетан британске краљевске војске, Чарлс Канингем Бојкот напушта војну службу, прелази у Ирску, постаје земљопоседник али и прикупља аренду од сељака за веће велепоседнике. У својој ревности је претеривао толико да је живот сељака довео до неиздржљивости. Немајући куд и не располажући никаквим средствима којима би одобровољили сер Бојкота, сељаци приступају специфичном виду борбе.

Продавнице не продају робу за потребе његовог газдинства и престају сваку комуникацију са његовим газдинством. Престају да му плаћају закупнину, коју он треба да преда знатно јачим поседницима и излажу га притиску моћнијих велепоседника. Штавише, његов ковач добија претеће писмо у коме га обавештавају да му се нешто ружно може десити уколико му макар поткује коња?! Сер Бојкотова куварица добије слично писамце након кога не сме да газди припреми јело. У цркви нико није хтео да седне близу њега…

Посрамљен, сер Чарлс Бојкот напушта Ирску, али улази у историју, или барем његово име постаје синоним за борбу малих и обесправљених, са моћним и недодирљивим.

Након тога у више наврата широм света примењиван је овај начин борбе.

Карикатура Чарлса Бојкота, аутора Лезлија Варда, на којој је приказан као ћелавац дуге седе браде и дугачког носа (Извор: Хронограф.нет)

У Алабами половином прошлог века, црнци су имали обавезу да седе у задњем делу аутобуса. За белце је место било резервисано у предњем. Уколико белац није имао места у предњем делу, црнац је био дужан да му уступи место у „црначком“ делу. Због тога је долазило и до инцидената због чега црнци потпуно престају да користе аутобусе и свуда иду пешице.

Било је случајева када су свакодневно пешачили и по 40 километара како би дошли на посао. Они веома ретки, који би користили аутобусе бивали би изоловани од заједнице, и посрамљени напуштали би Алабаму. Протест је уродио плодом, Закон о сегрегацији је укинут, а протест је изродио једног лидера, Мартина Лутера Кинга.

Код нас, на Косову и Метохији, 3. септембра 1990. албанска мањина се одлучује на сличан вид протеста. Све радње у власништву Албанаца су затворене, нико не одлази на посао, чак не излазе на улицу. Ко се тада кретао улицама Приштине осећао је нелагоду, могао је чути ону претећу тишину, када се ни завесе на прозорима не померају, а када сте свесни да вас хиљаде очију непријатељски посматра иза тих завеса. Они ретки, који су тог дана радили, бивали су касније изоловани, а јуна 1999. чак и ликвидирани.

Код свих ових протеста заједнички су: одлучност, масовност, али и санкције за непослушне (почев од изолације, па и до најдрастичнијих санкција).

Код нас се у предвечерје кампање за парламентарне (а не треба потценити ни истовремене локалне) изборе, све више подгрева идеја о бојкоту избора од стране опозиције. Бојкот је готово известан. У овом тренутку све подсећа на мото народне бајке: „Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се!“ Дакле, кајање не гине. А како стоје ствари на политичкој шаховској табли по питању евентуалног бојкота избора?

Власти никако не одговара бојкот опозиције. Математички да, али политички никако. Западним спонзорима такође. Без обзира што је власт апсолутно кооперативна западним интересима, ипак треба добрано да се бриселске бирократе помуче да својој јавности објасне зашто толеришу једнопартијску државу на Балкану. Ипак то не би било лако, колико год садашња Европа била лицемерна.

Што се власти тиче, уложила је енормни напор да побеђује на свим могућим изборима (од савета месних заједница до председничких), користећи сва дозвољена а и многа недозвољена средства. Тако је постала апсолутни господар свега у Србији, а то осим големих привилегија, једнога дана може да донесе и одређену одговорност сразмерну тим привилегијама.

Власт је Србију довела у претполитичко стање. Стање када институције не постоје, односно постоје као инструмент притиска и само су инструмент у рукама моћника. У таквом стању „3.000 за господина“ постаје нормално понашање па чак некима и симпатично, иако дубоко нелегално. Али такво је стање.

У ауторитарном понашању власти опозиција види разлог за бојкот. Са друге стране, власт све теже може да маскира лоше стање у друштву. Без обзира што се причама о расту „џидипија“, инвестицијама, суфицитима свих боја и сл. покушава маскирати очајно стање, ипак, „заљубљеност, кијавица и сиромаштво се не могу сакрити“. Не могу се причама о благостању сакрити: рад у пеленама, „ћелаве гуме“ на градским аутобусима или препуни авиони младих са картама у једном правцу. Са тог становишта, промене су вероватно неопходне и бојкот јесте средство да се дође до промена, али не може бити циљ.

И ту долазимо до анализе опозиције, која нимало није лака ни једноставна. Шта је у ствари опозиција у Србији данас? То је једна емулзија која је стабилна све док у себи садржи емулгатор, као и свака емулзија. Емулгатор у овом случају је хиперауторитарна власт Александра Вучића. Она опозицији не да да дише али је уједињује, и са те стране је разумљиво што је опозиција у овом тренутку делује мање или више јединствено. Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније.

Опозицију данас у Србији чини скуп непомирљивих идеологија: суверенистичких и глобалистичких илити евроентузијастичких. То је емулзија воде и уља, то су букагије око ногу, то је камен о врату, и то је простор у коме ова власт може да опстаје веома дуго.

Фото: Getty images

Национални блок опозиције је малобројнији од евроунијатског, али има далеко више присталица, што је за здравље нације добро (дакле, још нас није напустио косовски дух), али за опозициону борбу не ваља. Доказ томе је и што се протест „1 од 5 милиона“ осуо након само једне тепсије бурека из Борче којом је анационално крило опозиције хтело да покаже – шта? Ни њима није јасно. Углавном показало се да је већина учесника протеста национално свесна и жели промене за добробит нације а не Брисела.

Са друге стране како национална опозиција својим бирачима може да објасни да се уједињује са странкама за које (још увек) „Европа нема алтернативу“? Нису ли оне „тројански коњ“? Па оне су идеолошки ближе власти него националној опозицији. А два и два је лако сабрати; ако Брисел захтева одрицање од националног суверенитета, а национална опозиција и 75% грађана ставља Косово испред ЕУ, како је онда могуће помирити те две опозиције? Или да упростимо, ако је мени близак Бошко Обрадовић истовремено ми морају бити блиски и Зоран Живковић, Балша Божовић или Мариника Тепић, а то се тешко подноси.

И коначно, шта ћемо са опозицијом коју ће власт произвести зарад маскирања демократије? Она махом код бирача слови као национална. Може ли режим њу искористити као смоквин лист за даље анационалне и антинационалне потезе? Може и хоће.

Како ће се опозиција према томе понети? Како ће санкционисати „непослушне“? Идеја бојкота је и да он буде одређена диференцијација на „нас“ и „њих“, дакле на „праву“ и „лажну“ опозицију. Али и овде се као препрека поставља идеологија. Ако у тој „лажној“ имате странке које су национално профилисане, а у „правој“ оне које багателишу државни суверенитет, шта је ту право а шта лажно? Шта добро а шта лоше? Све у свему дилема је довољно да глава заболи.

Опозиција се у Србији највероватније одлучила за бојкот избора. И то јесте легитимни начин борбе. Да ли ће моћи то да изведе и како, то остаје да се види, и ту лежи велика одговорност опозиције. Ако успе да сведе број изашлих бирача на испод 1/3 бирачког тела, може то сматрати успехом. Све преко тога ће бити мало. А ако се сетимо сцена са прошлонедељних избора у Медвеђи где неке особе трпају листиће у кутије, то ће бити озбиљни изазов.

Оно што је сигурно, тренутни положај опозиције јој не дозвољава да буде тек неми посматрач. То може да се види погледом на насловну страну било ког листа у Србији, или било којег електронског медија, где се шири сирова мржња према опозицији. Појам „опозиција“ се аутоматски повезује са нечим крајње негативним, а не као што би био ред да се тај појам сматра елементом легитимне политичке борбе, као и свуда у свету. Она то више не може да трпи. Да ли је спремна за бојкот, видећемо. Сама одлука није довољна.

Што се тиче власти, она је својом вишегодишњом бесомучном и непрестаном кампањом, приватизовањем свих информативних, финансијских и других ресурса дошла у апсурдну ситуацију. Смеши јој се победа од 100%, али шта с њом?

(опрема текста-Стање Ствари)

15. Септембар 2019.

 
auteur d'avatar

À propos de Центар за геостратешке студије

Centre pour les études géostratégiques est une organisation non-gouvernementale et à but non lucratif de l'association, fondée à Belgrade à l'assemblée générale constitutive tenue le 28.02.2014. conformément aux dispositions de l'art.11. et 12. La loi sur les associations ("journal Officiel de la Rs", non.51/09). pour une période de temps indéterminée, afin d'atteindre les objectifs fixés dans le domaine de la recherche scientifique, des relations géostratégiques et la préparation de documents stratégiques, de l'analyse et de la recherche. L'association développe et soutient des projets et des activités visant à l'etat et aux intérêts nationaux de la Serbie, a le statut d'une personne morale et qu'il est inscrit dans le registre conformément à la loi. La mission du Centre d'études géostratégiques est: "nous sommes la construction de l'avenir, parce que la Serbie mérite: les valeurs que nous représentons sont établies par le biais de notre histoire, de la culture et de la tradition. Nous croyons que sans passé il n'y a pas d'avenir. Pour cette raison, afin de construire l'avenir, nous devons connaître notre passé et à chérir nos traditions. Les vraies valeurs sont toujours mis à la terre, et l'avenir ne peut être construit dans une bonne direction, sans que de la fondation. Dans un moment de perturbations sur les changements géopolitiques, il est essentiel de faire les bons choix et prendre les bonnes décisions. De laisser aller de toutes imposées et déformé les idées et artificielle des pulsions. Nous croyons fermement que la Serbie a suffisamment de qualité et de potentiel afin de déterminer son propre avenir, peu importe les menaces et les limites. Nous nous engageons à la position serbe et le droit de décider de notre avenir, en gardant à l'esprit le fait que, historiquement, il ya eu de nombreux défis, les menaces et les dangers, que nous avons surmonté. “ Vision: le Centre d'études géostratégiques aspire à devenir l'une des plus importantes organisations mondiales dans le domaine de la géopolitique. Il veut aussi devenir une marque locale. Nous allons essayer d'intéresser le public à la Serbie dans les questions internationales et de rassembler tous ceux qui s'intéressent à la protection de l'état et des intérêts nationaux, le renforcement de la souveraineté, de la préservation de l'intégrité territoriale, la préservation des valeurs traditionnelles, le renforcement des institutions et de l'état de droit. Nous allons agir dans le sens de trouver des personnes partageant les mêmes idées, à la fois en interne et dans le monde public. Nous mettrons l'accent sur la coopération régionale et la mise en réseau des organisations non gouvernementales, à la fois au niveau régional et international. Nous allons lancer des projets au niveau international pour soutenir le repositionnement de la Serbie et de la préservation de l'intégrité territoriale. En coopération avec les médias, nous allons mettre en œuvre des projets qui mettent l'accent sur ces objectifs. Nous allons organiser l'éducation du public intéressé par des conférences, des tables rondes et des séminaires. Nous allons essayer de trouver un modèle pour le développement de l'organisation qui permettrait le financement des activités du Centre. Construire ensemble notre avenir: Si vous êtes intéressés à collaborer avec nous, ou pour aider le travail du Centre d'études géostratégiques, veuillez nous contacter par e-mail: center@geostrategy.rs

Laisser un commentaire

Votre adresse e-mail ne sera pas publiée. Les champs obligatoires sont indiqués avec *