Пише: Милош Здравковић
Када помислимо на гас, односно његово порекло, нама Европљанима прво на ум дође Русија. Истина је да је Русија појединачно највећи снабдевач ЕУ гасом, али не треба сметнути са ума да и сама Европа производи велике овог енергента, као и да је Северна Африка велики снабдевач, пре свега Алжир и Либија.
Наравно, када пишемо о енергетици, морамо да узмемо у обзир и нафту, уранијум, производњу и дистрибуцију струје. Много је непознатих и више константи, Русија, Северна Африка, производња у Европи, Блиски исток. Ипак ова анализа ће се позабавити гасом, иако и остали енергенти, тржишта и технологије играју веома важну улогу коју доносиоци одлука морају да узму у обзир када одлучују о гасној судбини нашег континента.
Из напред наведених разлога бесмислено је правити „математику“ у евентуалном енергетско -гасном рату између Сједињених Америчких Држава и Русије, а не узети у разматрање улоге других играча. Наравно о њима се мање пише, јер новине продају искључиво вести о сукобима великих сила.
Како год Русија је за Европску унију најважнији спољни снабдевач енергијом. У 2015. години је 34 процента гаса, 32 процента нафте и 24 процента угља дошло из Русије. С друге стране, европске компаније су најзначајнији страни инвеститори, а Унија је најважније извозно тржиште Русије, како за енергију тако и уопште.
Сматра се да су САД повукле први потез када је брод са првом испоруком америчког течног гаса кренуо у Европу прошлог месеца. Аналитичари су јединствени, да после овога ништа неће бити исто. Присуство Америке ће бити још веће, а да ли ће Русија изгубити свој геостратешки положај, тема је ове анализе.
Опште присутна теорија у маинстреем медијима са запада каже да Русија има контролу над европским тржиштем гаса, што користи да би вршила притисак на своје суседе, економски рањиве економије Европе и онемогућила велике европске државе да се супродставе њеним геополитичким интересима и амбицијама. Течни гас из САД би требао да сломи притисак Руске Федерације на онемоћалу Европу и буде скупља али поузданија алтернатива. Тако би Русија изгубила део тржишта или би морала да снизи цену, а Европа би однела победу, економски и геополитички.
Не постоји бесплатан ручак. Исто тако, не постоји енергетска безбедност без спремности да се за њу плати, било новце, или политичким капиталом. Претпоставимо да Русија одлучи да значајно подигне цене гаса за Пољску или Словачку. Она би то могла да уради јер ове државе немају алтернативе (бар не на краћи рок): Оне могу или да се сложе са повећањем цена или да остану без гаса. Уколико би, с друге стране, Алжир покушао да притисне Француску или Велику Британију, врло брзо би се нашао ван тржишта: ове две државе су, између осталог, инвестирале у терминале за течни гас и могу да купују гас из више извора. Њих није лако уценити.
Економски део ове тактике је прост, али да ли је и исправан!? Геополитички је скроз погрешан. Он придаје превише важности америчком течном гасу и појачава лажни утисак да енергетска безбедност Европе лежи са оне стране Атлантика. Потенцијалне, нове залихе, из Сједињених Америчких Држава или од негде другде су у теорији, па и у пракси, лоша вест за руководство из Кремља, али и за европске потрошаче. Конкуренција на тржишту ће бити већа, што је лоша вест за Русију, али ће такав гас бити скупљи, пре свега из разлога технологије транспорта гаса, а то је лоша вест за грађане Европе. Ипак, добро је то што је енергетска безбедност Европе само у европским рукама.
Према информацијама из Вашингтона, до 2020. године, Сједињене Државе могу годишње да у Европу пошаљу отприлике 80 милијарди кубних метара гаса, што је око седамдесет посто количине коју је Русија извезла у Европу 2015. године. Али, то је тек петина укупне потрошње гаса у Европи, која износи 400 милијарди кубних метара годишње. На први поглед се чини да је сукоб неминован! Лаички посматрано, ако би се остварио такав сценарио, увек треба сумњати у речи политичара, са које год стране долазиле, Русија би била истиснута са тржишта и изгубила велики део прихода које је зарадила од извоза гаса у Европу, што би додатно ослабило и онако посрнули руски буџет. То је оно што политичке елите са обе стране Атлантика и прижељкују!
Ипак, и овај сценарио почива на погрешним претпоставкама о тржишту гаса, јер нису узете у разматрање све непознате. Као прво, европска производња гаса опада за око десет милијарди кубних метара годишње, пре свега јер су резерве гаса на минимуму у Северном мору, тако да ће Европи бити потребно нових 50 милијарди кубних метара гаса до 2020. године, само да би ублажила пад у својој сопственој производњи. Ако урачунамо и предвиђено додатно повећање потрошње од око 5 милијарди кубних метара гаса на годишњем нивоу, добијамо нових 25 милијарди кубика за задовољење европских потреба. На све ово треба додати и гигантски раст потрошње у Турској, која је упркос кризи која је озбиљно нагриза, створила једну респектабилну економију, а што за собом повлачи и већу укупну енергетску порошњу, не само гасну. На основу свега наведеног остаје закључак да се руски извоз уопште неће смањити.
Све ово наравно, под условом да понуда, потражња и цене остану константне. Све наведено треба узети са озбиљном резервом, јер је током последње деценије, европска потрошња гаса смањена за око двадесет процената, тј. за 100 милијарди кубних метара годишње, али у последње време, потражња за гасом је почела поново да расте. После Русије, Норвешка је други по величини снабдевач гаса, а Алжир је трећи, иако се и његов тржишни удео смањује. Ове две земље су важни играчи на тржишту, а ипак нико не говори о енергетском рату змеђу Сједињених Држава и Норвешке, или Алжира.
Извоз Норвешке у Европу је у последњих неколико година знатно порастао, иако се резерве тање, наравно у питању је била политичка одлука да се нападне Русија, али и алжирски је знатно опао. Биће веома важно како ће ове две земље реаговати на промене на тржишту.
Када је реч о налазиштима гаса ван Европе, Аустралија ће у наредних прет година допринети глобалном снабдевању течним гасом као и САД. Ту се наравно појављује и Иран, као држава са светским гасним резервама број два иза Русије. Наравно, удаљеност од Европе, а поготово Аустралије, значи да ће се у њој продати мало њеног течног гаса, али, када аустралијски гас стигне у Азију, смањиће тамошњу потребу за гасом са Блиског истока или Атлантика, који ће онда моћи да се продаје даље по свету, укључујући и Европу.
Због других тржишта која услед економског развоја, морају и могу да плате већу цену, течни гас можда и неће бити много продаван у Европи, јер потражња за њим постаје све израженија у Јужној Америци, Кини и Индији, а потребе расту и на Блиском истоку и у Северној Африци. Раст економија средње Азије и Русије су прича за себе, као и њихова повећана потрошња. Колико ће течног гаса отићи у Европу, зависиће од односа понуде и потражње у годинама које долазе.
Док тај период не прође, нећемо знати колико ће се течног гаса продавати у Европи. Овај енергент заиста има огроман геополитички утицај, а колики ће он бити, зависиће од бројних фактора који утичу на целокупну светску енергетику. Колики је енергетски утицај Русије на Европу , најбоље илуструју речи некадашњег председника Румуније Јона Илијескуа, да је Газпром, нова руска Црвена Армија.
Удео Русије на тржишту Европе се мењао у оба смера последњих 20 година и ако се поново промери то није велика ствар. Овај тржишни удео није много важан за енергетску сигурност Европе, барем када варира неколико процената.
Најозбиљнија гасна криза са којом се Европа суочила због Русије, није се догодила у доба „хладног рата“ већ током мирне 2009. године, када је извоз преко Украјине био прекинут на само две недеље, а до њега је дошло у тренутку када је тржишни удео Русије на тржишту Европе био на историјском минимуму, јер је Катар удвостручио извоз у Европу.
Упркос свим оптужбама да руски Газпром служи за геополитичке циљеве Кремља, ова компанија је, по мерилима Европе и света, била изненађујуће рационални играч на тржишту. Гаспром једноставно зна и може да се носи са конкуренцијом.
Укратко, Европа мора да окрене леђа америчком течном гасу и фокусира се на довршавање свог унутрашњег тржишта. Уосталом, 2009. године Европа је добила још један улаз за течни гас, из Катара, који је углавном усмерен на северозападну Европу, чија инфраструктура је усклађена са прихватањем такве врсте гаса. Енергентска сигурност Европе ће бити побољшана ако се обезбеди снабдевање централне и источне Европе, што ће захтевати снажну акцију против оних који се противе конкуренцији на туђем терену, јер само новоизграђени гасоводи и слобода у избору снабдевача могу гарантовати европски миран сан, као и нижу цену за крајњег корисника. Ако се то не деси, никакве количине америчког течног гаса неће донети промене. Економије Немачке и Британске (где прва има изграђен, додатно проширен и модернизован систем гасовода до Русије, а друга преко Шкотске велику домаћу производњу) ће бити још конкурентније на рачун и онако слабије развијених источно и јужно европских.
Наравно, стварност је много комплекснија од ових једноставних калкулација. Нови гасоводи имају смисла само ако иду према местима где је гас доступан. Нема потребе да се тражи алтернативни снабдевач гасом обима сличног ономе који има Русија, јер такав не постоји.
Чињеница да је Русија богата, са већим и разноврснијим ресурсима енергије од било које друге државе на свету, сама по себи не одређује њену судбину, али засигурно има велике политичке последице. Пад глобалних цена нафте 1991. године је био један од најснажнијих покретача банкрота и колапса СССР, а наредни пад цена, 1998. године, је довео руску привреду на ивицу катастрофе. Логично, обезбеђење од таквих несрећа је један од централних безбедносних циљева сваког руског руководства. Бројне, наизглед ирационалне економске одлуке, посебно у домену јачања државне контроле над енергетским сектором, могу имати смисла ако се разумеју као мере за управљање безбедносним ризицима.
На сцену је ступила нова руска стратегија која заговара диверзификацију њених тржишта, углавном према Кини и Пацифику. Уколико би Москва успела да спроведе овај процес (диверзификацију), она би могла, до одређене мере, да буде у могућности да бира у ком правцу ће извозити своју нафту и гас. То би био руски сан као произвођача, односно ноћна мора за потрошаче који би можда морали да се надмећу једни против других. За транзитне државе то би значило елиминисање било каквог њиховог утицаја. Међутим, руски планови диверзификације ће вероватно бити теже изводљиви него што Кремљ верује и мање опасни него што Европљани страхују, посебно јер Русија преферира дугорочне уговоре.
19. мај 2016.