Пише: Протојереј Јован Пламенац
Да ли ће најављени молебани задржати Косово и Метохију у саставу Србије, па тако и сачувати тамошњи српски народ (не само вјерни) и тамошње цркве и манастире?
За почетак, како ћемо се молити на молебанима? Како се иначе молимо? Хоће ли наша молитва бити усрдна, или ће док се молимо наше мисли лутати по обиљу медијских плодова којима смо засути, маркетима, обавезама које нас чекају, нашим тегобама…? „Ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву“, каже наш, и нама тако близак, патријарх Павле. Хоће ли заиста сви на овим молебанима у својим срцима осјећати своја сагрјешења и кајати се због њих? Хоће ли ико?
Сви хришћански подвижници, особито исихасти који су строгим испосничким животом одсијецали од себе страсти, које их везују за материјални свијет, и животе посвећивали једном циљу – закључавању свога ума у Име Божије, пролазили су кроз силан огањ искушења у труду да задобију молитву. И, опет, само неки од њих добили су од Бога дар молитве.
Хоће ли Пресвета Богородица, светитељи, сам Господ Исус Христос, услишити наше молитве? Хоће ли и бити у прилици да их услише; хоће ли оне до њих допријети или ће, спутане нашим непокајањем, остати развејане по авлијама наших страсти и наших сујета? Хоћемо ли се на молебанима уистину молити, или ћемо само читати молитве?
И прије погрома 2004. смо на богослужењима читали молитве за спас српског народа на КиМ.
У документу „Предлог ЕУ – Споразум о путу нормализације између Косова и Србије“ који су предсједник Србије Александар Вучић и косовски премијер Аљбин Курти у Бриселу званично прихватили у први дан Часног поста, поред осталог, пише:
„Обје стране ће се руководити циљевима и принципима постављеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереној равноправности свих држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредјељење, заштити људских права и недискриминација“, пише у члану 2 Предлога ЕУ, а у члану 4: „Стране полазе од претпоставке да ниједна од њих не може представљати другу у међународној сфери или дјеловати у њено име. Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији.“
То што се у тексту умјесто „двије државе“ еуфемистички користи синтагма „двије стране“ у суштини ништа не мијења.
У Србији је услиједила правничка гимнастика тумачења Споразума и медијско замазивање очију српском народу. „Задруга“ ради као војна индустрија у Русији посљедњих годину дана. Притекао је у помоћ и брат Курти изјавом да је био спреман да потпише али није јер је друга страна то одбила.
„Неће Вучић издати“, тврде његови фанови. Али, прош’о воз. Ако то креће наредна кампања – издаја Републике Српске – парола треба да буде: „Неће Вучић ОПЕТ издати“. На чекању су Војводина и Санџак.
Губитак Косова и Метохије за српски народ далеко од тога да је само губитак територије. Претходио му је губитак Косовског завјета. (Косовски завјет не губи се губитком КиМ него обратно, КиМ се губи губитком Косовског завјета.) Губитак КиМ опипљива је посљедица уплива новопаганске западњачке глобалистичке идеологије у српско биће. Врата српске душе пред овом противхришћанском идеологијом широм су отвориле од Запада инсталиране српске власти, не само актуелна.
Губитак Косова и Метохије је мјера духовног страдања српског народа.
Само духовно посрнулом српском народу било је могуће инсталирати за неприкосновеног вођу човјека преко којег му је отето КиМ.
Ово је најтеже вријеме за нас Србе, и не само за нас. Кажу: било је теже када су нас набијали на коље. Ама није, сада је теже јер су нам ушли у лобање и одвајају нас од Царства Небеског. Убијајући нас слали су нас у Царство Небеско. Не разумијемо то јер не видимо свој живот у цјелисти, онако како нас Бог види, и у овом и у вјечном животу. Данас је српски народ угроженији него икада, тим више што то не види.
Европрајд од 12. до 17. септембра прошле године био је генерална проба колико српски народ, кроз вјекове опстао на хришћанским вриједностима живљења, може да буде унижен а да не пружи озбиљан отпор. Вучић се и тада размахивао тврдњом да „неће да потпише“, да неће бити ЛГБТ итд. шетње улицама Београда. Молебан у Храму Светог Саве није спријечио то понижење. А на дан Европрајд шетње из Цркве није било ни отпора ни гласа.
Унижење српског народа од стране новопаганског Запада почело је пуно раније, мешетарењем невладиних организација, куповином медија, управљањем резултатима парламентарних избора и утицајем на формирање извршне власти. Прва велика проба извршена је постављањем јавно декларисане лезбијке Брнабић на чело Владе Србије.
Трагедија Косова и Метохије, очекивано, разбудила је сјећање на недавне литије у Црној Гори. Тог дана када је у Скупштини Црне Горе изгласан Закон о слободи вјероисповијести, који је предвиђао отимање црквене имовине од стране Државе, 27. децембра 2019, ујутро смо се састали на Саборном храму у Подгорици. Добар дио присутних свештеника се залагао да не излазимо на улицу док се у Скупштини води расправа о Закону, него да у црквама служимо молебане. Тада сам рекао: сада ћемо да служимо молебане у црквама, па када нам закуцају на врата од цркава молићемо се по кућама, а када нам и тамо закуцају на врата, молићемо се испрод кревета. Те вечери смо били на улици код Скупштине, толико близу колико нам је полиција допустила. Већ наредног дана народ је протествовао широм Црне Горе. Ми смо у храмовима служили молебане. Негдје су се свештеници прикључили народу, негдје не. Убрзо је тај протест, благословом митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, артикулисан у литије какве упражњава Православна црква. Све полиције су обучене да одговоре на насиље оних који протестују. Литије су биле непознате њиховим доктринама. Епилог смо видјели. (Друга прича је што са литијама није настављено и након пада режима Мила Ђукановића, па су њихове тековине обесмишљене, и што није поведена чак ни једна литија благодарности Богу).
Литије су кретале након молебана у храмовима. Оне су имале молитвену форму, али и протестну суштину. Јасно је био означен непријатељ против којег је поведена борба: Мило Ђукановић и његов режим.
Епископски савет СПЦ у Црној Гори, предвођен митрополитом Амфилохијем, два дана након усвајања Закона саопштио је да су сви они православно крштени који су овај Закон предложили, који су га изгласали и прогласили „сами себе искључили из Православне Цркве“ и да су одлучени од Светог причешћа све до њиховог покајања. А што је усвајање једног закона, па и када он предвиђа отимање црквене имовине, у односу на предају Косова и Метохије са свим српским народом који тамо живи и око 1.300 цркава, манастира и других објеката, локалитета и просторних цјелина српског културно насљеђа. Александар Вучић је и даље носилац Ордена Светог Саве I степена.
Али, литије су се једном догодиле. Увјерен сам да неће више никада, да их ниједна власт више неће допустити, посебно не Вучићева. Сузбијаће их унутар саме Цркве, а ако би се неки епископ ипак одважио да их поведе, биће третиране као насилни протести.
Српска православна црква је стожер око којег се српски народ још од Светог Саве обавијао, држао се за њега каткад грчевито каткад опуштеније, зависно од тога колике су стихије на њега наваљивале. У тим бурним временима, под разним окупаторима, многи су по својим слабостима, у страху или поткупљиви…, отпали од тог стожера. Ипак, српски народ се провукао између сцили и харибди историје и опстао је.
И ево нас поново на Косову пољу, поново у одабиру Царства небеског или царства земаљског. Тај одабир је у наше вријеме много раубован као флоскула. Сада смо са њим очи у очи.
Српски народ има потребу да се одупре велеиздаји. Али нема лазаревске куражи. Преливен материјалистичким идеологијама, прво комунистичком па потом глобалистичком новопаганском, угњецавио је духом. Молебани су му дошли као мелем на савјест. Након молебана, с ускликом „Догодине у Призрену“, који је већ у другој, нама непријатељској држави, сви ће да оду својим домовима, или пак у кафану, с илузијом да су допринјели борби за очување КиМ у саставу Србије. Унучадима ће показивати фотографије са молебана као што су њихови преци својој унучади причали о свом јунаштву на Вучјем долу, Фундини, Тарабошу, Церу, Колубари, Кајмакчалану, Брегалници…
Нашим прецима прича о херојству њихових предака није била замјена за њихову борбу, него им је та прича била надахнуће за сопствено херојство.
Сада је сваки српски родољуб пред опредјељењем: за велике ријечи или за велика дјела.
А нама свештенослужитељима Бога Вишњега, свима нама који смо у чину рукополагања држали Агнец на источној страни Часне трпезе док је епископ читао да ћемо за Њега одговарати на Страшном суду, ево прилике да опитно покажемо да ли наше литургијске бесједе, предавања, подуке вјерном народу… истачу из Јеванђеља или су „гробови окречени“, фарисејско котљање празних ријечи.
Ако, пак, сами срљамо у пропаст, не вуцимо за собом друге. Пред Богом смо одговорни не само за себе, него и за народ који нам је повјерен на духовно старање.
Ово је и прилика да се покаже да ли је „вјерни народ“ заједница људи који вјерују Богу, који имају вјеру, или клуб „симпатизера Цркве“?
Српски роде, на спасење ти Часни пост. Часни пост није анестезија. Отаџбина и народ бране се и у Часном посту.
Смирено спреман на заклање, рекох и (барем што се тиче односа према издаји КиМ), у Бога се надам, спасих душу.
4. март 2023.