Пише: Протојереј Јован Пламенац
Евроатлантски Запад нема алтернативних рјешења за државни статус Косова, нити компромисних. Једино рјешење им је независност Косова. И сви ови „преговори“ били су само пут ка томе циљу. Дакле, Вучић и да је хтио није могао ту било што да измијени. Једино што је могао, да је заиста хтио да се успротиви независности Косова, било је да изађе из тих „преговора“. То је био једини начин. Али, он је оперативац агенде, главни подизвођач радова.
Зар званичници евроатлантског Запада и сами нијесу рекли толико пута да им је, што се стауса Косова тиче, крајњи циљ његова независност. И да ли је било за повјеровати да ће они попустити пред Вучићем, колики год он лав био, и тај свој циљ свести на неки статус Косова у оквиру Србије?
Дакле, све ово вријеме план је, корак по корак, спровођен без икаквих стварних преговора, него уз довијање да народ у Србији прогута Вучићеву велеиздају. У одсуству искрене, родољубиве, снажне политичке опозиције и уз млохавост, па и отворени кукавичлук српске интелигенције сабране у културне и научне институције, почев од САНУ и универзитетā, једина институција у српском народу која је могла да угрози Вучићеву велеиздају била је Српска православна црква. Била!
Напрасним одласком са сцене земаљског живота митрополита Амфилохија и његове десне руке у одбрани Косова и Метохије владике Атанасија, одбрамбена оператива СПЦ од евроатлантске политичке, али и идеолошке агресије претрпјела је још увијек ненадокнадив губитак. Такође напрасним одласком патријарха Иринеја, отворени су услови за избор новог српског патријарха. „Симфонија“ Државе и Цркве још једном се показала штетном за Цркву. Тако је још од времена цара Константина.
Како се предаја Косова и Метохије Албанцима примицала циљу, тако је мук у врху СПЦ постајао силнији. Пар бесједа и саопштења указивали су на његово повјерење у Вучића, на вјеровање да он неће издати. Остало је нејасно на чему се то повјерење темељи. Није ли оно превелики рескир за СПЦ!
Толико су се пута његове тврдње, па безмало и заклињања, показали неистинитим: да неће бити Европрајд шетње у Београду, да неће ићи на самит у Тирану, да ће се повући са положаја предсједника СНС…, све до тврдње да је он саградио храм Светог Саве на Врачару. Толике афере су обиљежиле његову деспотску владавину: Крушик, Јовањица, Цвијан, Оливер Ивановић, продаја оружја које је завршило у Украјини, Беливуков клан, Савамала… Може ли он у том безакоњу бити невин када су у његовој мрежи и Скупштина, и Влада, и правосуђе, и медији…, чак и Црква, без обзира да ли је или не његов директни учесник? Привреда Србије је колонијалног карактара, а корупција незајажљива. Он је инплементирао Бриселски споразум и тако фактичко стање на Косову и Метохији довео на праг признања независне државе.
Коначно, у Бриселу је прихватио „Предлог ЕУ – Споразум о путу нормализације између Косова и Србије“, који Косово третира као независну државу. „Могу да саопштим да су се Косово и Србија договориле о примјени анекса споразума за процес нормализације односа између Косова и Србије“, рекао је након скупа у Охриду Жозеп Борељ. „Као дио овог анекса, странке су се у потпуности обавезале да ће испоштовати све чланове споразума и имплементирати све своје обавезе без одлагања и у доброј вољи.“
Дакле, Вучић је на самој линији циља. Можда би још увијек могао да изађе из те приче, теоретски. Али, толике године, толико труда да би се стигло довде… А чак и да сада изађе из Споразума, питање је да ли би то имало икаквог значаја, с обзиром на све што је прихватио. С обзиром на све што је прихватио Предсједник државе Србије! „Према Бечкој конвенцији из 1969. уговорне стране се могу споразумети да свој пристанак на споразум дају и у некој другој форми, а не само потписом. У овом случају стране свој пристанак на Споразум дају кроз примену Споразума према мапи о имплементацију коју су данас договорили у форми анекса. Пошто процес приступања Србије Европској унији служи као средство притиска на Србију да се одрекне Косова и Метохије, Споразум са Анексом ће следеће недеље усвојити Савет ЕУ и његова примена ће постати обавезујућа за Србију и тзв. Косово преко механизма евроинтеграција“, каже проф. Зоран Чворовић.
И тако, док ми наивно дрхтимо пред тим фамозним потписом који би значио признање Косова за државу, и док се Вучић заклиње да то никада неће потписати, тај потпис уопште није ни потребан. И заиста, зар је мудро очекивати од оних који су Србију и Црну Гору бомбардовали 1999. године кршећи темељна документа међународног права да неће измислити неку „кваку 22“ којом ће Косово довести до независности и сачувати Вучића за послове на Србији и Републици Српској који им предстоје.
„Ако Вучић политички преживи кривоклетство и велеиздају, Србија неће. И обрнуто“, рекао је још 2018. године Бранислав Матић.
Пред епископатом СПЦ су два пута, двије могућности:
Један пут је ванредни, хитни Сабор архијереја који ће Вучића изопштити из Цркве, одлучити га од Светог причешћа. Није важно да ли ће се то њега дотаћи, или ће се он изругивати тој одлуци Сабора. Важно је да се врх СПЦ одвеже од овог духовног мртваца.
Народ на КиМ, фактички, предат је на (не)милост Албанцима, такође и преко 1500 манастира, црква… Све то биће косовско (албанско) културно насљеђе. Христа поново разапињу, овога пута на КиМ. Узалуд ћемо опонашати Пилата тврдећи да у овом страдању Праведника нијесмо криви.
Други пут је да епископат СПЦ пристане на причу да Вучић није хтио да потпише и да се самим тим ништа значајно није ни догодило у Бриселу и потом у Охриду.
Вучић српском народу штедро пружа и пун маркет других жвака: заједница српских општина, преговори ће бити веома тешки, преговори су били веома тешки, Србија је под огромним притиском, ауто путеви, брзе пруге, иностране инвенстиције, радна мјеста, стадиони и други авиони и камиони, 100 евра, налазишта злата, европски пут, потјерница за Путином, пун мјесец, снијег на Хималајима… и – живела Србија! Недостају још само кабине Александре Колонтај за вођење љубави на улицама.
Трилетерални разговори у Бриселу и Охриду били су веома тешки, саопштио је Борељ. Овај други трајао је 12 сати! Ваљда Куртија не притискају да прихвати независност Косова. Онда су то вријеме потрошили на Вучића. Све да су лупали о лонац који су му натакли на главу и у зенице забијали ласерски сноп, па и да су га још ставили на точак за мучење, са даскама препуним великих ексера и ножева, као Диоклецијан светог Ђорђа, да се опредијели хоће ли да буде великомученик или великоиздајник – много је то времена.
Или су, пак, ови трилатерални разговори у ствари – театрални? Представа за народ. Док они сједе у пријатељском ћаскању чекајући да прође вријеме, што дуже то увјерљивије, ради утиска да се ту заиста нешто преговарало, и то тешко, народ стрјепи хоће ли Вучић успјети да се избори за Косово.
Ћутање епископата СПЦ у народу распаљује сумње и приче да је Патријарх уцијењен, да може бити компромитован ако се успротиви Вучићу, да га је Вучић довео на трон српских патријараха и да сада мора да свира како газда каже… Ово ћутање на друштвене мреже изводи и објаве сумњи да је Вучић, када је оно био на сједници Сабора, из своје ташне извадио компромитујући материјал који му је припремила БИА. Онда је рекао епископима понаособ: ово си радио, овдје си снимљен…
Колико год ово било несувисло, води нејединству Цркве, нејединству између клира и вјерног народа. Не врједи сада доказивати да су то бесмислице. Ништа неће поправити ни теолошка образлагања одлука епископата и њихово сагледавање са аспекта вјечности. Посљедице овог ћутања су дубоке и очите. У блиској прошлости видјели смо двије такве штете у СПЦ: када је епископ шумадијски Јован декретом увео начин богослужења по угледу на древно, што је народ доживио као „новотарију“, и када је детронизован па потом рашчињен владика Артемије. Доказивања ко је ту у праву ништа не помажу. Штета је причињена и ужасно тешко ће бити санирати је.
„Есхатологизам и мета-перспектива је најзначајније реторско средство којим се православна ‘теологија’ у посљедњих неколико деценија катапултира у зону комфора, када год јој одређена тема или стварност није (више) пријатна или неопходна“, каже један наш дивни теолог и дивни човјек.
Епископат СПЦ не чини услугу Вучићу подржавајући га. Напротив. Услугу би могао да му учини да га призове на покајање, на дјелатно преумљење, на поправку свога живота, и да му објасни да се човјеков живот не завршава у овом свијету, материјалном, димензионом и временом. Ако прихвати, једна душа биће спасена за вјечни живот. Ако неће, на епископату ту нема кривице.