Интервју директора Центра за геостратешке студије Драгане Трифковић, Руској народној линији
Разговор водила: Ирина Ушакова
Како се социјални и културни живот у Србији променио током протекле године у вези са епидемијом корона вируса?
Година која је за нама је заиста била тешка и пуна искушења. Суочили смо се са пандемијом новог и до сада непознатог вируса. Средином марта прошле године је уведено ванредно стање у Србији у вези са пандемијом корона вируса, које је подразумевало и ограничавање кретања, обустављање свих јавних скупова и измењен режим рада трговинских и услужних објеката.
Живот људи се изменио из корена, од животних навика, комуникације, пословања. Друштвени и културни живот људи се преселио у виртуелни простор и онлајн формат. На основу личног искуства и на основу разговора са људима из јавног живота, закључила сам да виртуелни свет у који смо присилно сви увучени, већина људи прихвата само као тренутну нужност. Пандемија корона вируса је утицала на то да се људи дистанцирају и социјално, а не само физички. Заправо, ми смо и могли да чујемо упутства да је неопходно да држимо социјалну дистанцу. Мислим да је то за људе деструктивно, јер је човек друштвено биће. Тек треба да се испита како нова технолошка револуција и убрзани начини комуникације на даљину делују на људски организам. Посебно на психу људи. Оно што могу да приметим, то је да су људи уплашени целом овом ситуацијом у вези са пандемијом и да ће бити потребно доста времена да се ситуација смири. Поред тога, имам утисак да се ова ситуација користи за преформатирање свих сфера људског живота, на међународном нивоу. Опасност лежи у томе да се људима одузимају слободе и права.
Тешко је предвидети како ће свет изгледати после короне. Оно што је сигурно, то је да ће људи бити срећни када буду поново могли да оду на концерт, у позориште или на путовање, а да не морају да страхују због короне.
Да ли се улога цркве у јавном животу променила током протекле године? Како српски народ у целини оцењује духовно дело митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је преминуо у новембру прошле године? Шта је он значио за ваш народ?
Улога цркве од почетка пандемије се јесте изменила. Забране окупљања су се односиле и на храмове, па су верници прошле године били онемогућени да прославе важне празнике у цркви, како је то уобичајено. Водиле су се велике полемике око тога да ли свештеници треба да држе уобичајене обреде или црква треба да се прилагоди новонасталој ситуацији. Део јавности који је усмерен против религије и цркве, настојао је да искористи ситуацију за критику. Такво поступање не сматрам добронамерним.
СПЦ је настојала да држи баланс између потребе да не угрози здравље верника, а са друге стране да их својим поступцима не поколеба, што није било једноставно. Улога цркве у друштвеном животу Србије је важна. Због традиционалног односа већине становништва, црква је један од стубова друштва. Ипак, у претходним деценијама црква је претрпела тешка времена и велика искушења, јаке притиске. Све то је оставило последице. Међутим, и у најтежим временима чак и један снажан духовник може да измени ситуацију на боље. То је свакако својим делима показао почивши митрополит Амфилохије који је препородио улогу СПЦ у Црној Гори и вратио веру међу људе. Он је оставио неизбрисив траг својим делима и речима. Колико поштовање је стекао међу људима, могло се видети и на његовој сахрани. Одлазак митрополита Амфилохија у тешким временима за српски народ, нас ставља пред нове изазове. Нажалост, прошле године смо остали и без патријарха српског Иринеја, епископа ваљевског Милутина, игумана манастира Светог Стефана у Сланцима – оца Андреја. Српска православна црква је услед тога пред великим променама. Избор новог српског патријарха треба да се одржи 18. фебруара. Начин избора патријарха у СПЦ омогућава да буде изабран мудар поглавар са јаким ауторитетом, који ће успети да помири наше подељено друштво и да се одупре многобројним притисцима који ће уследити у наредном периоду. Пред Србијом су велики изазови, посебно у вези са очувањем територијалног интегритета, односно Косова и Метохије у саставу Србије. СПЦ је и до сада заузимала недвосмислен став да Србија мора да сачува своју духовну колевку и да не сме да одустане од борбе за Косово и Метохију ни по коју цену. То је став и већине српског народа, који црква несумњиво треба да заступа. Почивши митрополит Амфилохије је био чувар Пећког трона и заштитник српског Косова. Увек је понављао да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије. Није презао ни од тога да уђе у сукоб са политичким властима, када је у питању одбрана Косова и Метохије.
Деведесетих година, током НАТО оружане агресије коју су водиле Сједињене Државе, многи руски писци, научници и јавне личности снажно су се иступале у одбрану братског српског народа у руским медијима. Међу нашим писцима запамћени су истакнути публицисти тих година – чланци академика Олега Трубачова и Игора Шафаревича, говори Вјачеслава Кликова, Јурија Лошчица, Едуарда Володина, слависта Иље Числова и Ивана Пријме, уредници Јуриј Маслов и Ернст Софонов, познати политичари Виктор Иљухин и Сергеј Бабурин и многи други пријатељи Србије. Како стоје ствари сада? Да ли Срби осећају стварну подршку руског друштва у тренутним условима, када се одлучује о судбини српског Косова?
Распад Југославије, ратови, санкције, транзиција и као врхунац, НАТО бомбардовање 1999. године, део су процеса који још није завршен. Србија је у те процесе ушла потпуно неприпремљена и без икакве стратегије, што је допринело још већем урушавању српског друштва у целини и институција државе. Без обзира на међународне околности које нам нису ишле на руку, мислим да је већи проблем то што Србија није имала политичке елите које су имале капацитета да разумеју процесе и да се носе са изазовима. Памтимо подршку и знамо да је руски народ заједно са нама проживљавао те тешке тренутке. Нажалост, Русија је и сама у то време била у тешкој позицији и тадашње руске власти на челу са Јељцином нису успевале да поправе ситуацију. Сада су се околности измениле. Русија се опоравила и ојачала за последњих 20 година, те се вратила на светску сцену као велика сила, где јој је и место. Садашња руска власт жели да развија стратешку сарадњу са Србијом. Оно што је за нас јако важно, то је да Руска Федерација непоколебљиво подржава очување територијалног интегритета Србије у складу са међународним правом и важећом Резолуцијом 1244. Поред тога, завршили смо изградњу Храма Светог Саве захваљујући донацијама Русије и руским уметницима који су израдили предиван мозаик, што још више учвршћује наше духовне и историјске везе. У претходном периоду нам је Русија пружила и велику хуманитарну помоћ, посебно у вези са пандемијом корона вируса.
Што се тиче решавања косовског питања, званичници Руске Федерације су до сада више пута истицали да је Русија спремна да се укључи у дијалог Београда и Приштине, уколико добије позив званичних власти Србије. Нажалост, тај позив није уследио и морам да кажем да сумњам да ће уследити, иако би то за очување српских државних и националних интереса било од кључне важности. Уместо тога, српске власти су одлучиле да укључе САД у директне преговоре, иако је Америка креатор и главни покровитељ такозване косовске независности. Као резултат потписан је Вашингтонски споразум, којим је Косово отишло још један корак даље од Србије. Ипак, оно што нас охрабрује је чињеница да коначно решење за косовско питање може да се усвоји једино у Савету безбедности УН, где рачунамо на принципијелан став Руске Федерације по питању очувања међународног права, чак и у случају да српске власти од тога одустану. То ће уједно бити и кључни моменат по питању будућих руско-српских односа. У сваком случају, искористила бих могућност да се захвалим руском председнику и посебно руском народу на подршци.
Драгана, у којим културно значајним догађајима сте успели да учествујете у протеклих годину дана? Које сте важне ствари успели да постигнете током протекле године? Какве су културне везе, по вашем мишљењу, између Србије и Русије остварене 2020. године? (Ми, Друштво руско-српског пријатељства, успели смо да одржимо 20.-то такмичење родољубиве песме и поезије „Србија у мом срцу“)
У основи ја радим на развоју српско-руских односа кроз народну дипломатију, као и на развоју научно-образовне сарадње. Центар за геостратешке студије из Београда који водим, веома је посвећен развоју српско-руских односа на свим пољима. Ипак, претходна година је специфична због избијања пандемије корона вируса, јер су све дипломатске активности сведене на минимум и пребачене у онлајн формат. И поред тога, боравила сам у Русији почетком године, а затим поново крајем године када су успостављени летови. Имам изузетну сарадњу са Председничком академије РАНХиГС у Брјанску, где неколико пута годишње држим студентима предавања. Овај факултет организује често и међународне конференције у којима учествујем. У току прошле године сам успела да одржим предавања студентима, јер се настава у Брјанску одвијала регуларно уз поштовање прописаних мера, док је за то време у Москви била организована онлајн настава. За Дан победе смо у Београду организовали симболично окупљање испред Храма Светог Саве, одакле смо упутили честитку руским пријатељима. Остале активности су се одвијале у онлајн формату и тим путем сам учествовала у многобројним конференцијама које су се тицале хуманитарних питања у вези са пандемијом, развоја образовне сарадње и др. Ломоносов је организовао одличну конференцију, где смо имали прилике да разговарамо о светској кризи политичког система, уз учешће професора и научника из Русије, Америке, Белорусије, Србије и др.
Искрено се надам да ће се у скорије време решити проблеми изазвани пандемијом и да ћемо моћи да наставимо са уобичајеним активностима. Имамо велике планове за наредни период, а фокус ће бити на развоју научно-образовне сарадње. Мислим да је то веома важно за младе генерације и будућност српско-руских односа.
23. фебруар 2021.
