Dragoš Vučković, expert économique du Centre d'études géostratégiques
Il y a une bonne raison de la peur et de la méfiance que nous avons rencontrés cette année. Il sera à bien des égards, l'un des points tournants de l'histoire du monde, car il va certainement déterminer et marquer la poursuite du développement et le devenir des principaux processus du Monde dans un long intervalle de temps. Cet examen sera de seulement essayer de les nommer et de les rayer de la surface, parce qu'ils sont tellement complexes et complexes, que chaque individu a besoin d'une manière approfondie et une analyse à long terme. Bien sûr, cette année sera aussi le plus grand choix de l'année dans l'histoire du monde, où plus de la moitié de l'humanité, ou autant que 4,2 milliards de personnes, aura le droit de vote, qui ne fera qu'accélérer le monde existant de transition, qui est, la grande reconfiguration de la géopolitique.
С друге стране, глобална економија и то према Светској банци, ће ове године ући у рецесију, са све већим изгледом да ће најављене епохалне промене довести до глобалног светског сукоба, што је на Западу већ постала званична државна политика. Зато сам ове кључне процесе, којима ће ова година, свакако битно трасирати даљи развој, класирао у пет кључних, полазећи од основне идеје да их морамо коначно назвати својим правим именима, јер пре или касније они ће довести до успостављања неке нове реалне глобалне економије.
– Даље погоршање неједнакости у свету, где је скоро пет милијарди људи додатно осиромашило, као предворја извесне нове светске економске кризе која ће прво погодити Запад, где су ове неједнакости и најизраженије, а затим и остатак света
– Даље експоненцијално повећање светског дуга, који неколико пута превазилази светски БДП (бруто друштвени производ), првенствено услед немогућности западних економија да се изборе са рецесијом, при чему тај дуг постаје неодржив, а тиме и његова отплата немогућа
– Почетак велике реконфигурације светских елита на власти, најпре Западних, а онда и незападних, као директна последица ових процеса
– Драматичан наставак фрагментација и подела у светској економији између тзв. Колективног Запада и незападног света или Светске мањине и Светске већине, а са тиме и даље убрзање процеса дедоларизације у светској економији
– Убрзање процеса одумирања западног неолибералног економског концепта развоја, уз паралелан даљи развој већ постојећих алтернативних, као и појаву сасвим нових економских концепата, посебно у незападном свету
Овогодишњи Економски Форум у Давосу, дубоко заслепљен политиком, очигледно није успео да изнедри „формулу“ за „обнову поверења„ , што му је била главна тема, као и да бар покуша да назначи и именује ове наведене процесе. Отуда је и отворено писмо супербогаташа, у којем позивају на повећање пореза у циљу борбе против друштвене неједнакости, деловало прилично апсурдно. У немању ваљаног одговора на ове кључне светске процесе западне владајуће елите ће покушати да своју агенду спроведу посредством Светске Здравствене Организације (СЗО), која ће вероватно, на својој 77. Скупштини у мају ове године, покушати да државама чланицама одузме њихов суверенитет, обезбеђујући себи невиђена овлашћења да ограничава медицинске и грађанске слободе у земљама широм света. Ово све у циљу „борбе против нове пандемије“, сада, већ чувеног, „вируса X“, вишеструко опаснијег и смртоноснијег од короне. Уколико ни ова „мисија“ СЗО не успе, врло известан ће нам бити светски војни сукоб, као једно крваво и болно, али „ефикасно средство“, које ће, по убрзаном систему, „решити“ све ове нагомилане процесе и проблеме, али са свим разарајућим последицама које са собом носи.
Сигурно је да су ових наведених пет процеса највидљивији у земљама Колективног Запада, пре свега у Америци, традиционалним шампионом у неједнакости у свету, са дугом од преко 34 билиона долара, те значајно већим буџетским дефицитом у односу на прошлу годину. Свој какав-такав раст САД остварију углавном захваљујући изузетно експанзивној фискалној политици, где на сваки долар раста долази фактички два и по долара новог дуга, уз и даље превисоку инфлацију. Доста нереално отуда делује предвиђање ММФ-а о привредном расту САД за ову годину од скоро 2,7%. Мада је САД до недавно заустављала даљу помоћ Украјини, јавна је тајна, да је ова помоћ, заједно са ЕУ, већ реално много већа од америчког Маршаловог плана после Другог Светског рата. Више је него јасно да ни једна економија, па и оне најаче, дугорочно не могу ово да издрже. Изборни процес, који се у САД увелико захуктава, а који ће бити кључан у свету, умногоме ће допринети директном суочавању САД са ових пет светских процеса и готово извесно ће донети у овој години смену владајућих елита. Основне карике америчке моћи: напредна војна моћ, централна улога у глобалном финасијском систему, снажна позиција у технологији и платформа за идеологију и вредности, без обзира на још увек присутну снагу, у међувремену, попуштају и слабе. САД такође настављају да практично „музу“ Европу, приморавајући чланице НАТО да у стотинама милијарди евра купују њено оружје, бесомучно сејући страх и ратну психозу, од „неминовног“ сукоба са Русијом. Државе ЕУ, су отуда приморане да подижу порезе, смањују социјална давања и укидају субвенције фармерима, те је скоро цела ЕУ преплављена социјалним немирима и протестима. Немачка, као мотор ЕУ, је доспела тако у ситуацију да није више у стању да генерише свој економски раст, те њена економија доживљава просто парализу, са перманентним падом индустријске производње и губитком конкуретности. Као таква она ће се ускоро придружује клубу великих економија у рецесији, на челу са Енглеском и Јапаном. И сам ММФ за земље еврозоне предвиђа миноран раст за ову годину од око 0,8%. Без обзира на очигледано враћање инфлације на ранији ниво од 2,5%, те најаву смањења каматних стопа, ништа више не указује на економски преокрет почетком ове године, па ће вероватно управо од Немачке и кренути жестоки потреси који ће довести до смене владајућих елита и почетка болне политичке и економске реконфигурације целе ЕУ. Све су ово разлози због којих сам дубоко убеђен да ће одговори на наведених пет кључних процеса најпре кренути да се разрешавају на Колективном Западу, који деценијама уназад игнорише историјску неопходност свеопштих структурних промена. Све ово ће се врло брзо одразити на остатак света, услед велике међусобне економске умрежености. Посебно треба истаћи да ће за неке од ових наведених процеса ова година бити судбоносна, док ће за већину значити ново значајно убрзање, а све уз огромну претњу избијања нове велике светске економске кризе. Зар златна грозница светских берзи, са рекордним ценама злата, тако нешто не наговештава?
На незападни свет, односно Светску већину, где Русија, Кина и Индија играју водећу улогу, ових пет кључних процеса се такође итекако одражавају. Посебно су видљиви у Русији, која, без обзира што се, након историјског заокрета од западних тржишта, врло успешно бори са санкцијама управо са те стране, успевајући да обезбеди завидан раст од 3,5% прошле године, те да се успешно бори против сиромаштава (испод 10%) и незапослености (мање од 3%), али ипак реално подноси велике губитке. То је видно у паду суфицита текућег рачуна, још увек високој инфлацији (око 12%) и доста нестабилној рубљи. Русија тренутно вероватно има најјачу армију света, по америчким изворима, и највећа је економија у Европи, по паратитету куповне моћи, са привредом у мобилисаној ратној економији, али плаћа велики данак рата у Украјини, те историјски високим западним санкцијама, а што све доста исцрпљује њене капацитете и ресурсе. Такође, и сами руски аналитичари постављају питање саме одрживости изузетно дубоких промена у руској спољној политици. Кина, као највећа светска економија по паритету куповне моћи, по подацима Светске банке, те убедљиво највећа светска индустрија, такође и те како осећа на својим леђима ове процесе. Она је драстично смањила свој привредни раст, мада је он и даље много већи од оног на Западу. Своју трку за суверенитетима над светским ресурсима Кина жестоко плаћа, при чему је истовремено приморана и да драстично повећава свој војни буџет, услед свеопштег војног заоштравања у свету, који већ долази на обале Тајвана. Процеси светског економског раздвајања посебно на њу жестоко утичу, јер реално прете да угрозе круцијално значајан пласман њене индустријске производње на тржишта Колективног Запада, а што лако може постати њена „Ахилова пета“. Сам ММФ, међутим даје доста оптимистичке пројекције привредног раста за ову годину, за Русију 3,2%, Кину 4,6%, те Индију на 6,8%, што није изненађујуће за Индију као светску најбрже растућу економију, која је у прошлој години забележила раст од чак преко 8% свог БДП-а. Велику предност незападном у односу на западни свет, у разрешавају ових кључних процеса, дају јаки постојећи њихови интегративни процеси, где у задње време БРИКС+, или БРИКС 10, добија посебно важну улогу, са 35% глобалног БДП-а, 45% резерви нафте, половином светске хране, те безусловној конкурентој предности у нуклеарној енергији. Док је Колективни Запад у очигледној дефанзиви, без, још увек, озбиљних и смислених одговора на ова кључне процесе, назападни свет се са њима већ увелико бори и налази решења. То је посебно видно у процесу дедоларизације, борби против сиромаштва, задужености и афирмацији нових економских модела. Тиме ће остварити велику предност, када ови процеси почну да се разрешавају на другој страни, а сви су изгледи да на то нећемо дуго чекати. Реконфигурација руководећих елита, првенствено Русије и Кине, ће неизбежно доћи на дневни ред, након отпочињања реалних разрешавања ових процеса, али се тешко може очекивати да ће се она кретати ван „главних токова“ ових друштава.
Свих ових пет светских процеса се већ итекако одражавају, а тек ће то бити убудуће, на нашу минорну економију, са усвојеним западним неолибералним економским концептом, хибридног, тзв. Балканског типа. Његови директни продукт је итекако видљив код нас, као и у осталим „балканским стабилократијама“, а он се огледа у исувише скромном привредном расту, рекордној инфлацији у односу на окружење, презадужености државе и становништва, енормном спољно-трговинском дефициту, као једном од основних показатеља привредног посрнућа, те огромним проблемима у раду великих државних компанија, разореној пољопривреди, као једном од стубова развоја, енормној корупцији на свим нивоима и многим другим показатељима. Уз све ово смо по степену неједнакости једна од најниже рангираних европских земаља, при чему смо степен сиромаштва успели да скоро дуплирамо од 2020 год. до данас. Колико год се владајућа елита трудила да одглумата политичку и макро-економску стабилност, Србија ове године сигурно улази у велику нестабилност. Оно ште ће вероватно покренути ове године, то је почетак смене елита на власти, уз сурову рецесију којој се приближавамо, полако, али сигурно. То ће нас неминовно натерати на бар почетне кораке у измени постојећег економског модела, јер сама пројекција нашег привредног раста од стране ММФ-а за ову годину од око 3,5%, тешко да делује охрабрујуће и реално. Тим више што су и на самом Западу све израженије жеље и хтења да се атрофирани неолиберални концепт модификује и постепено замени неким новим, много хуманијим, моралнијим и одговорнијим, који ће можда и уздрмати основне поставке западних друштава. Наведени процеси већ увелико порађају нови мултиполарни светски поредак, те ћемо бити просто принуђени да се и сами прилагођавамо тој новој реалности. Та нова реалност неминовно доноси и реконфигурацију светских елита, где ће тзв. „ситуационе елите“ отићи у прошлост, јер дефинитивно губе поверење народа. Тако и наша елита, на дну светске лествице одлучивања, потпуно лишена своје визије будућности, а неупућена у туђе, како то неко лепо рече.
Разрешења ових пет процеса, које ће ове године жестоко да се убрза, релативно брзо ће дати одговор на велику дилему да ли смо достигли границе економског раста, да ли смо премашили све планетарне границе који дефинишу планету погодну за живот? Да ли смо коначно сазрели за нормалне људске вредности у односу на постхумане и антихумане? Да ли ће неминовна победа мултиполарности у свету значити заправо повратак Колективног Запада сопственим својим традиционалним вредностима, својој култури, па на крају и хришћанским коренима? Такође, та разрешавања ових кључних процеса ће вероватно дати одговор и на питања, да ли ће свет успети да се избори са високоризичном вештачком интелигенцијом, која, поготову на Западу, добија статус божанства ? Односно, да ли ће се од ње увести правовремена заштита основних права, демократије и одрживости животне средине? И на крају крајева, да ли ће разрешавања ових кључних процеса довести до било каквог смисленог и реалног договора водећих светских „ситуационих елита“ или ће доћи до оружаног сукоба неслућених размера?
27. април 2024.