Пише: Александар Куза
«Згинуть наші воріженьки, як роса на сонці. Запануєм і ми, браття, у своїй сторонці» (препев на српски: Изгинуће наши непријатељи, као роса на сунцу. Владаћемо и ми, браћо, у својој домовини.) – то су речи из званичне химне Украјине, одобрене 2003. године. Шта можемо да очекујемо од државе, која у главној песми земље законски одређује агресију, љутњу и раздвајање? Чак и Русија, коју неки окривљују за агресивну политику, није вратила речи химне СССР-а, задржавајући само музику Александрова из совјетске ере.
Кога Украјина сада сматра својим непријатељем? Вероватно је лакше побројати оне које не сматра таквим, али пре свега „земља агресор је Русија“, јер је она, по мишљењу садашње украјинске власти, окупирала Крим и Донбас. На другом месту у хијерархији „непријатеља државе“ у Украјини, што није чудно, налазе се сопствени грађани који мисле и говоре другачије. Милиони руских држављана Украјине сврстани су међу „пету колону“, јер су они једноставно Руси и Румуни, Мађари, Гагаузи – јер разумно и легитимно захтевају аутономију.
Међу непријатељима Украјине нашли су се и Русини. Поставља се питање какву опасност представљају грађани сопствене земље, хришћани и Словени? Испоставља се да је све једноставно – они су по дефиницији непријатељи, јер не желе да се зову Украјинци, већ себе називају Русинима. Често, уз горку иронију, Русини и даље себе називају Курдима Европе – на крају крајевa, и они никада нису имали независну државу. За званични Кијев нема таквог народа – ово је етничка група Украјинаца, ништа више. Чак и за време пописа, Русини су забележени као Украјинци. Русини су у својој земљи лишени свега – образовања на матерњем језику, па чак и културне аутономије. Свако ко покушава да покрене питања политичке аутономије и националног идентитета Русина, аутоматски добија ознаку сепаратисте и укључен је у категорију непријатеља Украјине. Такве смеле душе одмах нападају украјински националисти. Зато ће сада веома мало људи у Закарпатју ризиковати подизање гласа о аутономији.
Фото: Застава Русина
Кијев, игноришући препоруке међународних и европских организација (2008. године, Комитет УН-а за елиминацију расне дискриминације препоручио је Украјини да призна Русине као националну мањину), тврдоглаво негира право Русина на национални идентитет. Прогон Русина у Украјини није се зауставио ни под „про-руским“ председником Јануковичем. Али од 2014. године, у Украјини се одвијају велике репресије против русинских политичaра и јавних личности. Служба безбедности Украјине контролише медије и друштвене мреже и уклања непожељне садржаје, у којима се отвара питања идентитета Русина и њихових права на аутономију. Многи русински активисти били су присиљени да емигрирају из земље, бојећи се одмазде. Штавише, у току је насилна Украјинизација Закарпатске области. Све силе званичних украјинских медија, науке и јавног образовног система, усмерене су на то да Русинима, посебно младим људима, објасне како су они део украјиснког етноса.
Фото: Процесија бакљама украјинских националиста у Ужгороду против „мађарских освајача“, 2016.
Русини, званично признати као национална мањина у Пољској, Чешкој Републици, Словачкој, Мађарској и Србији, већ 28 година неуспешно траже исто признање од власти Украјине – 1991. године 78% становника Закарпатја гласало је за аутономију у саставу Украјине. Зашто се Кијев тако опире и не признаје жељу својих грађана? Одговор је јасан ако поставите питање – ко има користи од непризнавања аутономије Русина Украјине? То је корисно за Кијев – на крају крајева, Закапартје је стратешки важна регија кроз коју пролазе енергетске транзитне цеви из Русије у Европу, и, пре свега, гасна линија Уренгој-Помари-Ужгород. Украјина се смртно плаши губитка или слабљења контроле над цевима, јер ако има такав адут, слаб Кијев може озбиљно политички и економски да притиска ЕУ (и дефакто да уцењује Европу). Отуда и „инхибиција“ русинског питања. „Кроз Закарпатску област пролазе сви транзитни правци из Русије у Немачку, чија цена од 100 годишњих буџета регије, попуњава украјински буџет. Aко бисмо имали аутономију, онда би 60 од ових 100 годишњих буџета допуњавало локалну ризницу. Осим тога у Закарпатју се ископава злато, а ми чак ни не знамо колико, јер сво злато из рудника поново иде у Кијев ”, каже један од вођа Русина у Закарпатској области, православни свештеник отац Дмитриј Сидор, председник Асоцијације русинских организација Закарпатја (Сойм подкарпатских русинов).
Фото: Отац Дмитриј Сидор
Горе је поменуто да су Русини званично признати као национална мањина у земљама Европе. Данас модерни Русини из Словачке, Мађарске, Чешке, Пољске имају комплетан сет институција и организација које подржавају национални идентитет. А у Србији се русински идентитет реализује више од свега. Подршка Русина одвија се на државном нивоу, за што се издвајају значајна буџетска средства. У АП Војводини, где живи око 15 хиљада Русина, постоје школе са русинским језиком наставе.
Значајна буџетска издвајања се дају за културне фестивале Русина. Русински је службени језик Војводине (заједно са српским, хрватским, мађарским румунским и словачким). Заиста, можемо да се изненадимо толеранцијом српских власти по националном питању. Војвођански универзитет у Новом Саду има катедру русинистике. Поређења ради, на Универзитету у Ужгороду (Закарпатска област, Украјина) не постоји одсек за русинске студије, и сви покушаји његовог стварања су строго потиснути. На одсеку Војвођанског универзитета у Новом Саду ради један од најсјајнијих представника русинског националног покрета, професор Јулијан Тамаш. Почевши од 1970-их као књижевни критичар и стручњак за теорију историјских и типолошких аналогија совјетског лингвисте Виктора Жирмунског, професор Тамаш је 1990. године постао активиста русинског националног покрета. Али, активиста необичног смисла.
Фото: Јулијан Тамаш
У својим говорима и штампаним радовима, Тамаш, одбацујући национални идентитет Русина, тврди да Русини, као саставни дeо украјинског народа, треба да имају политичку аутономију у Србији. Професор је лукаво прећутао да је у самој Украјини русински национални покрет забрањен и прогањан на државном нивоу. Па, да, на основу логике Тамаша, зашто би украјински Русини захтевали аутономију ако су само део украјинске етничке групе? Али, управо као део светског „украјинства“, Русини имају право на своју политичку аутономију у другим (осим у Украјини) европским земљама. И, пре свега, у Србији. Ово је јасан пример двоструких стандарда украјинског национализма и њиховог главног диригента у Србији, Јулијана Тамаша. Према одговарајућој речи професора Београдског универзитета за политичке студије Зорана Милошевића, све ово говори о унијатској идеологији академика Тамаша, а не о стварним чињеницама јавног живота. Исправимо уваженог професора Милошевића – не унијатску, већ језуитску идеологију прожимају све акције Јулијана Тамаша. И не само тo, још 1997. године, овај украјински националиста, скривајући се под добронамерном маском русинског књижевника, добиjа титулу академика Националне академије наука Украјине. Тамаш не само да пориче руски национални идентитет, већ и жудњу за политичком аутономијом Русина Украјине назива политичком перверзијом. Али тврдње “Русина-Украјинаца” о аутономији у другим европским земљама су оправдане и легитимне. Шта може да се очекује од лидера који спомиње непријатеље у сваком разговору? Како опет да се овде не присетимо речи украјинске химне.
За Тамаша, непријатељи су свуда и „глупа“ српска политичка елита, и „морално неразвијени“ српски народ и Путин, кога он стално пореди са Хитлером. „Непријатељи су вам написали историју“ – наслов и главна порука интервјуа датог од стране Тамаша у марту 2018. године. Овде се ради о Украјинцима, и поново, као што видимо, није избегнуто да се разговор сведе на тему непријатеља украјинског народа и државе.
Можда, након фашиста и нациста из 1930-их и 1940-их, у Европи није било агресивнијег национализма од украјинског. Да, интелектуални нацизам Тамаша и његових колега у украјинској дијаспори Европе није такав пећински, као нацизам Гебелса, али то га чини још опаснијим.
Европске вредности одбацује и сам Тамаш, који каже да је „сама демократија место неизвесности“. И наравно, он није искрен у својим политичким симпатијама, камуфлирајући их на језуитски начин под изразом „просветљени апсолутизам“.
Опасност од двоструких стандарда украјинског национализма је у томе што постоји много таквих као што је Тамаш у украјинској дијаспори европских земаља. Толерантни став Европе према националистичким фигурама ове врсте, не може да изненади. За Србијом ће бити Словачка, Мађарска, Пољска, Чешка. Где год постоје украјински националисти „тамаши“, можемо очекивати оно што се догађа у српској Војводини.
Земље централне и источне Европе суочавају се са растом сепаратизма, и пре свега, украјинског. Кијев не штеди средства за финансијска улагања у своју дијаспору у иностранству, посебно тамо где је централна влада нестабилна и елите подељене. Србија је прва у низу европских непријатеља Украјине, а главни ударац је постигнут, поготово што Кијев има јаке савезнике по овом питању. Али ко зна која је од европских земаља следећа на листи непријатеља Украјине. Мађарска и Румунија су управо тамо. Уосталом, они подржавају своје прогоњене сународнике у Украјини. Мађарска влада је имала снаге да се одупре украјинском национализму, али да ли их могу пронаћи друге државе?
Европа, мирно посматрајући напредујући украјински национализам, сматра да је то локална, регионална скала која не заслужује посебну пажњу, и не представља озбиљну претњу вредностима слободе и демократије. Али то је оно што су европске елите помислиле 1920-их, мирно гледајући растући фашизам Мусолинија и Хитлеровог нацизма, који ће за само неколико година увући Европу у најстрашнији рат у историји човечанства.
Са руског превела: Драгана Трифковић
26. Фебруар 2019.
