Пише: др Владислав Б. Сотировић
Нестанак СССР–a и нова геополитичка реалност
Након завршетка Хладног рата (1949.−1989. г.), успостављен је нови светски поредак (НСП) и у оквиру њега и нови Европски безбедносни систем (НЕБС). Оба су заменила хладноратовске безбедносне системе који су се у то време базирали на ривалитету Исток-Запад, односно САД-СССР. Обзиром да је СССР распуштен од стране Михаила Горбачова а у билатералном договору са тадашњим америчким председником Роналдом Реганом, постхладноратовски НСП и НЕБС су дуго функционисали на доминантном положају и утицају пре свега хиперсиле САД као и њених деривата НАТО пакта и ЕУ.
Овом приликом се мора истаћи да за време СССР-а није престао геополитички притисак западних сила и фактора на Русију обзиром да су исте те силе и фактори који су сузбијали царску Русију у геополитичком смислу сада наставили то исто да раде сматрајући СССР совјетском Русијом. Након 1945. г. дошло је до једне кардиналне промене у међународним односима а то је појава САД и њеног деривата НАТО пакта као хегемонистичких глобалних фактора који ће заједно са претечама ЕУ предводити западне државе у новом геополитичком крсташком рату против Русије и разбијању Совјетског Савеза као предуслов разбијања саме Русије. Уочава се и нови феномен а то је да су западне државе пре 1948. г. историјски у геополитичкој демонтажи Русије учествовале парцијално, сепаратно и често контрадикторно али са стварањем НАТО пакта наступају геополитички кохерентно и у име либералне вишепартијске демократије. Битно је напоменути да је евроазијска Русија одувек у светским геополитичким оквирима заузимала централно место (Heartland) нешто слично позицији Немачке на Старом континенту. Јосиф В. Стаљин је убрзо након 1948. г. схватио суштину геополитичке игре Запада увиђајући да је совјетско савезништво са западним силама у Другом светском рату било крајње привременог карактера па је Стаљинов геополитички одговор на стварање западног НАТО пакта био стварање совјетског Варшавског уговора 1955. г.
Нестанак у виду демонтаже или распуштања СССР-а представља за многе експерте највећи геополитички догађај у 20.-ом столећу а за руску администрацију и нацију и највећу катастрофу обзиром да се ван граница постсовјетске Русије нашло око 40 милиона говорника руског језика као матерњег који су сада у границама нових држава третирани као национална мањина а у некима (Летонија, Естонија) и без пуних грађанских права. Чак је деведеситих година прошлог столећа епидемија територијалног распарчавања по угледу на СССР и СФРЈ захватила и саму Русију (чеченски и татарски сепаратизам) што је све директно ишло на руку реализацији западних геополитичких пројеката слабљења, распарчавања и потчињавања Русије својим интересима. Тада се процес декомпоновања Руске Федерације одвијао у седам паралелних процеса: 1) колапс економског система и дивља (либерална) приватизација, 2) територијална дезинтеграција и сепаратизам појединих република и области, 3) тероризам против етничких Руса и државних органа, 4) корупција широких размера и организовани криминал, 5) демографско опадање, 6) слабљење војно-одбрамбене моћи Русије, и 7) неспособност обављања професионалних послова од стране државно-управних органа на федералном и регионалном нивоу.
Деведесете године прошлог столећа су биле „златне године“ западне хипердоминације како у свету тако и у Европи фактички све до 2008. г. када је Путинова донекле ревитализована Русија по први пут након Хладног рата показала зубе западно-глобалистичком НСП и то на Кавказу у рату против нахушкане од стране Вашингтона Грузије. За време председниковања Бориса Јељцина, Русија је била у озбиљној економској кризи и више није била способна да води борбу против западне агресивне геополитике. Иначе, Американци су фактички добили Хладни рат политиком програма „Ратова звезда“ који је лансирао председник Роналд Реган јер је тада Москва коначно схватила да не може да парира Западу у даљој трци у наоружању. Ипак, након 2008. г., глобалистички Запад више није могао да рачуна на екстравагантна и некажњена дивљања америчке спољне политике типа Југославија 1999. г., Ирак 1990.−1991./2003.г., Афганистан 2001. г., Либија 2011. г. или изазивања „обојених револуција“ у суседству Русије.
Мора се напоменути да су јако успешне економске и друге реформе у НР Кини које су започете две године након смрти Мао Цетунга (1976. г.) а које су избегле све западне замке и тотално калемљење западног модела су представљале другима, па тако и Русији након Бориса Јељцина, јасан практични доказ да је ипак могуће препородити земљу и изградити њен нови пут развоја који би се заснивао на националним карактеристикама, вредностима, традицији и општим цивилизацијским особинама друштва и његове културе.
Прекретница у распаду постхладноратовског НСП јесте руско заустављање НАТО окупације Украјине 2014. г. када је постало јасно да западни глобалисти више не могу да наставе са својом империјалном политиком, а војна интервенција Русије 2015. г. у Сирији је представљала директан контра-удар Вашингтону на Блиском истоку. Тренутно, Русија задржава најчвршћу војнополитичку позицију по питању решавања украјинске кризе тако да је и Бриселу и Вашингтону и Берлину сасвим јасно да ће Русија ући у рат против русофобичног марионетског режима у Кијеву уколико исти крене путевима хрватско-усташке „Олује“ у решавању статуса Донбаса. Укратко, створили су се сви геополитички, војни па и економски услови за реформулацију како постхладноратовског НСП тако и НЕБС.
За сада је још увек нејасно какав нови НСП и НЕБС ће заменити постојеће системе колективне безбедности на светском и европском нивоу али је једно сигурно да ће у новом систему утицај Русије и Кине бити знатно јачи ако не и одлучујући поготово ако и на глобалном геополитичком плану заједно наступе земље чланице БРИК-а (Бразил, Русија, Иран и Кина). У Европи, Русија фактички већ сада полако али сигурно преузима примат у политици безбедности али не треба заборавити ни Кину која је већ сада у огромном суфициту од 30% у робној размени са ЕУ и Великом Британијом. Вероватно је да ће и у новом безбедносном поретку старе институције као НАТО, ЕУ или ОEБС (the OSCE) преживети али ће засигурно бар донекле ако не и значајно бити реконструисане (и споља и из унутра) у духу новог геополитичког времена. У сваком случају, круцијална питања у глобалном контексту ће бити у вези са улогом Русије и Кине а у европском у вези са улогом и положајем суседа Русије (бивших совјетских република) којима Русија сигурно неће дозволити да постану НАТО чланице што је управо случај сада са Украјином а које Русија и званично третира као простор блиског суседства (the Countries of Near Abroad). Русија има веома болно искуство већ са три бивше совјетске (балтичке) републике које су постале НАТО чланице (2004. г.) и одмах постале (нарочито Литванија) јуришни пропагандно-русофобични јастребови на чијим се територијама контингенти НАТО армаде константно повећавају а војне вежбе изводе тик уз руску границу.
Крај историје?
Након рушења Берлинског зида и то са западне стране уз немо посматрање источнонемачких војника новембра 1989. г., постојало је опште уверење на Западу па и шире да је дошао крај ратовима већих размера и конфликтима међу великим силама па се тако писало и о „крају историје“ (Френсис Фукујама). Постхладноратовски НСП и у оквиру њега НЕБС подразумевао је нов систем колективне безбедности у оквиру кога се евроатлантски геополитички простор од Британске Колумбије до Камчатке замишљао као уједињен и слободан. Другим речима, западне велике силе и Русија су виђене као саставни део једног великог геополитичког простора у коме би све земље делиле исте (западно-глобалистичке) вредности. Ипак заборавило се и то намерно на две главне препреке у реализацији ове глобалистичке идеје: 1) „сукоб цивилизација“ (Семјуел П. Хантингтон), и 2) историјска отпорност Русије на западну империјалну русофобију.
Међутим, у пракси, ова визија уједињене Европе заједно са азијским деловима Русије, није била никада реализована мада су шансе за њену реализацију изгледале огромне за време руског председника Бориса Јељцина и његових евроатланских либерала који су Русију скоро ставили у колонијални положај према Западу. Да није било НАТО иживљавања над Србијом и Црном Гором 1999. г. Борис Јељцин би сигурно остао на власти и у наредном периоду би Запад и коначно успео да Русију трансформише у своју политичко-економску колонију по класичном принципу афричких земаља у 19.-ом столећу. Ипак, захваљујући НАТО бомбардовању и отимању КосМета 1999. г. (кап која је прелила чашу) Владимир В. Путин је практично извршио државни удар у Кремљу у децембру месецу исте уценивши и натеравши Бориса Јељцина да абдицира у његову корист. Наравно, Запад је остао у тоталном шоку јер је знао шта га чека након деценију-две што се стварно и догодило. Данас, западни империјални глобалисти пред собом имају кохерентну, независну, самоуверену и изнад свега знатно војно ојачалу Русију са којом мора да се преговара и то по дневном реду који диктира Москва. Тако, захваљујући Владимиру В. Путину, Русија није упала у клопку западне варијанте колективне безбедности а у исто време је успела да формулише и своје сопствене аспирације у вези са општом безбедношћу али засноване на руским националним интересима пре свега узимајући у обзир геополитички простор бившег СССР-а (простор блиског суседства) и сходно томе развитак нове евроазијске геополитичке концепције Москве.
Од другог председничког мандата Владимира В. Путина, евроазијска геополитичка концепција чији је идејни творац политиколог и филозоф Александар Дугин је постала једина концепција у Русији са чврстим геополитичким становиштем па чак и развијеном школом. Ова концепција у последњих деценију и по круцијално утиче на формирање спољне политике Русије. Овим својим сопственим геополитичким пројектом постјељцинска Русија покушава да се што ефикасније супротстави прозападној јелцињовској атлантистичкој геополитичкој концепцији. Први пробни потез ефикасности ове нове руске геополитичке концепције испробан је у случају Украјине 2014. г.
Може се засигурно закључити да је са државним ударом у Кијеву 2014. г. од стране украјинских неонацистичких марионетских актора када је са власти на пучистички начин свргнут легално изабрани председник Украјине Виктор Јанукович стари постхладноратовски безбедносни поредак у Европи доживео коначни фијаско а фатални удар отцепљењем дела руских територија у Источној Украјини (Донбас) и враћањем Крима у природно-историјски састав Русије. Успостављена је нова демаркациона линија између Русије и империјалног Запада са тенденцијом њеног даљег померања ка Балтику и Централној Европи за које су западни глобалисти припремили улогу глинених голубова и топовског меса у случају изазивања рата против Русије.
Зашто је пропао постхладноратовски безбедносни поредак?
Интересантно је осврнути се на неколико релевантних објашњења зашто је пропао сад већ стари постхладноратовски безбедносни поредак, тј. ко је крив за његову нефункционалност. Већина објашњења у суштини „терају воду на своју воденицу“ и паушална су по природи са крајњим политичким циљем да кривицу пребаце на непријатељску страну.
Према једном објашњењу, европски безбедносни систем након 1989. г. је успостављен и потпуно је зависио од НАТО и ЕУ али Русија у њега није била укључена за разлику од већине европских земаља које су постепено биле укључиване у исти путем пуноправног чланства (и колонијалних обавеза) у НАТО и ЕУ. За земље Централне, Југоисточне и Источне Европе (укључујући и Балтик) важило је и важиће неписано правило да је чланство у ЕУ условљено претходним чланством у НАТО што није случај са земљама Западне Европе (Аустрија, Финска, Шведска). На овакав начин, ствара се антируски геополитички појас по принципу истог између два светска рата против СССР-а (“Cordone sanitaire”) с тим што су сада источноевропске чланице кордона везане за западне центре моћи дуплим везама и обавезама (и преко НАТО пакта и преко ЕУ). Чланство Русије у НАТО и ЕУ је било експлицитно искључено.
Јасно је за многе и политичаре и политикологе да се НАТО са својим војним капацитетима приближио до самих граница Русије иако су даване гаранције од стране Вашингтона и Брисела још крајем Хладног рата као и почетком 1990.-их да се НАТО неће ширити на Исток, тј. ка границама Русије што је иначе и био један од геополитичких предуслова за Михаила Горбачова да на миран начин распусти СССР. Западни русофобични стратези, међутим, побијају ово објашњење износећи чињеницу да је НАТО пакт и за време Хладног рата имао заједничку границу са Русијом, односно СССР-ом обзиром да су тада као и данас Норвешка и Турска НАТО чланице. Даље се износи теза да је до проширења НАТО пакта на Исток дошло услед „агресивне“ политике Русије према Украјини у функцији одбране других земаља од сличне политике Москве.
Овде се ипак прећуткују неколико битних ствари. За време Хладног рата Турска није имала заједничку копнену границу са Русијом већ са СССР-м. Након 1990.-те Русија и Турска немају заједничку копнену границу. Норвешка јесте имала заједничку копнену границу са СССР-ом као и данас са Русијом али је та граница фактички формалног карактера јер је на крајњем северу Европе и веома је кратка тако да у геополитичком смислу не игра никоме битну улогу. Теза да се НАТО проширио на Исток као одговор руске „агресивне“ политике према Украјини из 2014. г. је чист фалсификат историјске истине јер је НАТО почео да се шири још 1999. г. (Чешка, Мађарска, Пољска) и то непосредно пред агресију на Савезну Републику Југославију да би се ширење ка Русији пре 2014. г. наставило прво 2004. г. (Литванија, Летонија, Естонија, Бугарска, Румунија, Словачка, Словенија) и 2009. г. (Хрватска, Албанија). Дакле, далеко пре „агресије“ Русије на Украјину 2014. г. Након 2014. г. у НАТО су примљене две чланице на Балканском полуострву (2017. г. Црна Гора и 2020. г. Северна Македонија) које су географски довољно предалеко од било какве „агресије“ Русије. У суштини може се констатовати обрнута политика: „агресивно“ понашање Русије према Украјини је уследило као инструмент обуздавања даљег ширења НАТО пакта ка границама Русије а у превентивној функцији пацификације агресивне политике НАТО пакта према Русији. Ипак, остаје општи утисак да је глобалистички Запад намерно испровоцирао руску „агресију“ на Украјину 2014. г. како би оправдао своју сопствену агресивну политику према Русији. Колатерална штета у овом случају јесте народ Украјине који је свесно жртвован зарад реализације геополитичко-русофобичних интереса глобалистичког Запада на Истоку Европе по зацртаним пројектима ноторног русофоба Збигњева Бжежинског (1928.‒2017. г.).
У сваком случају, експанзионистичка геополитика НАТО и ЕУ у правцу граница Русије као и чињеница да Русија није чланица нити НАТО нити ЕУ јесте највећи геополитички проблем у контексту афирмације НЕБС након 2014. г. Потребно је круцијално напоменути да је Русија (Владимир В. Путин је тада био премијер) била фундаментално понижена прво НАТО бомбардовањем (78 дана) Србије и Црне Горе а након тога признањем једностраног акта независности КосМета (фебруар 2008) од стране албанских сепаратиста и терориста у униформама терористичке ОВК и уз свесрдну менторску помоћ Запада.
У сваком од ових конкретних у суштини антируских потеза Запада од стране НАТО и ЕУ Русија је изражавала своје незадовољство али безуспешно јер су нпр. челници НАТО напомињали да Русија као “партнерска” земља у НАТО пакту (као и Србија и још десетак земаља) има само право „гласа“ али не и право „вета“. Узалуд су били руски протести да без права на „вето“ руски „глас“ у суштини и не постоји.
Друго могуће објашњење за неефикасност постхладноратовског система колективне безбедности на Старом континенту је да ЕУ, НАТО и Русија нису успели да искористе све канале и контакте за стварни дијалог и сходно томе нису никада успели да успоставе праве и искрене односе. Треба се подсетити да су Русија и ЕУ раних 1990.-их година успоставили четворострану схему својих међубилатералних односа. Дијалог између ЕУ и Русије је функционисао добро у вези са положајем енклаве Области Каљининград у оквиру Русије након учлањавања Пољске и Балтичких држава у ЕУ 2004. г. Међутим, након рата Грузије (читај САД/НАТО) против Русије на Кавказу 2008. г., програм Источног партнерства (Eastern Partnership) је ефективно искључио Русију из мултилатералних разговора у вези са регионалним проблемима безбедности и сарадње.
Раних 2000.-их је основан Савет НАТО-Русије који је омогућио Русији приступ на мање-више равноправној основи расправама са НАТО чланицама у вези европске колективне безбедности. Ипак, Русија као нечланица НАТО пакта није имала право гласа по питањима конкретних одлука. Односи Русија-НАТО су константно били проблематични по питању Авганистана и заједничког програма безбедности све до данас.
Друго објашњење за нефункционалност колективне сигурности након 1989 г. у Европи је неуспех ОЕБС-а да се развије у стварну свеевропску безбедносну организацију која би чврсто укључила у свој рад и Русију. Деведесетих година прошлог столећа, ОЕБС организација је имала неколико безбедносних мисија у Европи којима је задатак био рехабилитација простора бивше СФРЈ и одређених делова екс-СССР-а (Кавказ).
ОЕБС је био активно укључен у мониторингу изборних процеса, изградње институција као и надгледања заштите мањинских права. Ипак, Москва је константно стављала до знања руководству ОЕБС-а да је ова организација првенствено ангажована у области Источне Европе и да западни партнери константно игноришу расправе о сигурносним проблемима која су од националног интереса Русије. Тако су западни партнери Русије одбили да ратификују адаптирани Споразум о снагама наоружаним конвенционалним наоружањем у Европи (the CFA Treaty) као и разговоре о војној безбедности и мерама за унапређење поверења које су некада биле на листи приоритета ОЕБС-а.
Без обзира на све горе наведено, главни изазови постхладноратовском безбедносном систему у Европи су била неслагања око геополитичке оријентације и безбедности бивших совјетских република које су се сада директно граничиле са Русијом. Након нестанка СССР-а, Русија је полагала велику геополитичку и безбедносну пажњу у вези са овим сада независним државама које су природно уколико постану чланице НАТО и ЕУ могле реално гледано да угрозе државну безбедност Русије као и њене националне интересе. Формално гледано, руски третман држава бившег СССР-а као сферу руског утицаја од примарне важности за руске националне интересе је контрадикторна са западним ставом о њиховој формалној независности. Међутим, то се у контра смеру може рећи и за све европске државе које су постале чланице НАТО/ЕУ након нестанка СССР обзиром да су учлањивањем у овакве организације изгубиле велики део своје политичке и пре свега спољнополитичке самосталности (независности/суверености). У сваком случају, западни (НАТО/ЕУ) постепено повећаван утициј и присуство у земљама „блиског суседства“ око Русије за Москву сигурно представља директан изазов руским националним интересима. Билатерално супротстављање овакве политике и интереса до сада су резултирали сукобима у Грузији и Украјини.
Од године 2014., рат у Донбасу и западне санкције Русији су неоспорно продубили билатерално непријатељство и нетрпељивост између НАТО/ЕУ и Русије еродирајући на тај начин постхладноратовски систем безбедности који је ионако до тада био крхке природе поготово од времена НАТО агресије на Југославију 1999. г. Наводни руски сајбер напади типа оних из 2016. г. у вези са председничким изборима у САД или они на западне портале са русофобичним изјавама су додатно искомпликовали безбедносне односе. И постхладноратовски НСП и НЕБС су уздрмани изласком Велике Британије из састава ЕУ (Brexit) а без обзира на све Бајденове формалне изјаве у вези са америчком подршком европској безбедности која је била и остала витална још од краја Другог светског рата ипак остаје сенка Трампове јавне критике функционалности НАТО пакта и улоге војске САД у њему и то поготово у Европи.
Нов колективни систем безбедности у Европи
Поставља се питање у каквом је данас стању колективни систем безбедности у Европи? Главне институције постхладноратовског НСП и НЕБС (НАТО, ЕУ и ОЕБС) још увек постоје али је њихова функционалност у будућности јако магловита. Са своје стране, Русија се све више окреће концепту Евроазије у коме игра доминирајућу улогу без значајнијег оспоравања од стране Запада. Консеквентно, Европа се све мање спомиње у концепцијама безбедносних стратегија Русије. Са друге стране, Вашингтон и званично признаје да је на глобалном плану САД-а главни и противник и непријатељ Кина а не Русија што ће се сигурно одразити и на безбедносну политику Европе где ове две велике силе тренутно воде дипломатску борбу око званичног статуса Тајвана. ЕУ ће се сигурно још дуже време опорављати од губитка Велике Британије која је по економској важности за ЕУ била на другом месту одмах након Немачке. Brexit је сигурно велика победа САД у економском и геополитичком рату са ЕУ тако да се у будућности може очекивати редукција америчког утицаја у западним деловима Старог континента.
Дакле, како би могао да изгледа реконструисани безбедносни систем у Европи након краха старог постхладноратовског?:
Као прво, нови систем ће узети у обзир глобални раст моћи и сходно томе и утицаја Кине која би до средине овог столећа требала да постане најјача светска економија и вероватно војна сила.
Друго, није оптимално очекивати да ће се појавити неке нове безбедносне институције које би надоместиле старе али је вероватно да ће се старе морати реформисати и оптимализовати а у којима ће руски утицај бити засигурно много јачи. У сваком случају, непредвиђа се стварање икакве универзалне свеевропске безбедносне институције или форума поред већ постојеће – ОЕБС али би ова морала да буде реформно прилагођена новонасталим геополитичким односима како у Европи тако и у свету.
Треће, већ постојеће безбедносне институције у Европи ће морати да пронађу нови пут и методе решавања старих спорова и проблема али много брже и ефикасније него раније.
Четврто и најбитније, западне државе ће требати па и на крају морати да остваре конструктивни дијалог са Русијом али без ултиматума или наметања унапред очекиваног исхода који би ишао у њихову корист. Изнад свега, Запад би морао да прихвати реалност да Русија има легитиман интерес националне безбедности на простору бившег СССР-а – интерес који ће Москва бранити и оружјем и по сваку цену. Потсетимо се, нпр., да је сличан национални интерес у најближем суседству за време Кубанске кризе 1962. г. САД биле спремне да бране чак и отпочињањем Трећег светског рата.
Нови тип билатералних разговора на релацији Вашингтон-Москва је отпочео јануара 2022. г. доносећи одређене наде да се геополитичке тензије између Запада и Русије смање и тако избегну ратна дејства у западној колонији Украјини. У циљу реформулације старог поретка и успостављања НЕБС-а, могуће је даље очекивати и обнављање билатералних разговора између ЕУ и Русије о енергетској сарадњи како би се Старом континенту обезбедила енергетска стабилност. Можда би за европску безбедност у целости било корисно оснивање једног општег мултилатералног дискусионог форума на коме би се прво идентификовали горући проблеми а затим расправљало о њиховом решавању обзиром да су се односи на релацији Русија-Запад од 2014. г. знатно погоршали. У сваком случају, уколико се не буде ништа предузело по питању реформулације европског система безбедности, питање европске безбедности ће бити препуштено на милост и немилост стихијским и неконтролисаним догађајима и политичким потезима који читаву Европу па и свет могу одвести у хаос и пропаст.
11. фебруар 2022.
