Преносимо са Стања Ствари
Пре нешто више од годину дана, француски председник Емануел Макрон је отишао у Сједињене Државе како би увезао у Вашингтон две потенцијално инвазивне врсте. Једна врста је било дрво, а друга је гажење слободе изражавања. Иронично, убрзо након што је дрво посађено, званичници су га ископали како би га послали у карантин. Међутим, она опаснија врста била је његова контрола говора, предлог који је резултирао усхићеним аплаузом наших неупућених политичара.
Док наши политичари у Сједињеним Државама могу да тапшу Макрону попут сеоских идиота, већина Американаца тврдокорно верује у слободу говора. Она тече у нашој крви. Међутим, без обесхрабрења, Макрон и остали у Европи настоје једнострано да наметну контролу изражавања на интернету помоћу нових закона у Француској и Немачкој. Ако сматрате да је ово европско питање, размислите поново.
Макрон и његова влада покушавају да једнострано прочисте интернет од говора мржње. Француски парламент иде ка усвајању новог закона који би интернет компанијама као што су Фејсбук и Гугл дао рок од само 24 сата да уклоне говор мржње са својих страница или да се у супротном суоче са новчаном казном од 1,4 милиона долара по прекршају. Коначно гласање очекује се наредне седмице. Немачка је прошле године донела сличну меру и изрекла казне од 56 милиона долара.
Французи и Немци су одустали од покушаја да убеде Сједињене Државе да одустану од заштите слободе говора. Схватили су да не морају то да чине, јер ће наметањем драконских казни велике компаније бити присиљене да цензуришу говор под лоше дефинисаним нормама. Резултат би могао бити сасецање највећег проналаска у историји света који негује слободу говора. Све се то дешава док опозиција у Конгресу и већина организација грађанских слобода ћуте.
Тај потез Европљана погодио је слепу тачку Устава Сједињених Држава. Први амандман обавља одличан посао што се тиче спречавања владиних акција против слободе говора, а већина закона који ограничавају слободу говора у Европи би била неуставна у Сједињеним Државама. Међутим, иако смо заштићени од Великог брата, остављени смо потпуно рањиви на Малог брата, састављеног од приватних компанија које имају широко дискреционо право на ограничавање и контролу говора широм света.
Европљани знају да је мало вероватно да ће те компаније хируршки уклонити садржај за поједине земље. Ефекат ће бити сличан “Калифорнијском изузетку” (“California Exception”).Све државе подлежу јединственим нормама за емисију [издувних гасова] из возила по Закону о чистом ваздуху, али Калифорнији је одобрен изузетак како би успоставила строже норме. Уместо стварања специјалних аутомобила за Калифорнију, те строже норме условиле су дизајнирање аутомобила уопште. Када је у питању контрола изражавања, Европљани знају да могу да ограниче говор не само у својим земљама, већ практично ограничавају говор у Сједињеним Државама и другде.
И заиста, Европљани се ослањају на прошле успехе. Још 2013. године, група јеврејских студената је помоћу француских закона тужила Твитер како би га присилила да објави идентитете анонимних твитераша чији се коментари сматрају као антисемитски. Твитер се борио да заштити ту анонимност, али су европски судови пресудили против те компаније и, на крају крајева, Твитер је попустио. Анонимност се игнорише док се слобода говора урушава у тим земљама.
Џонатан Турли (Фото: YouTube)
Макрон зна да ће европска контрола изражавања вероватно метастазирати на интернету. Они су већ уништили слободу говора у Европи. Ови закони криминализују говор под нејасним нормама које се односе на „подстицање“ или „застрашивање“ других на основу расе или вере. На пример, модни дизајнер Џон Галијано (John Galliano) је проглашен кривим на француском суду под оптужбама да је изговорио антисемитске коментаре против најмање три особе у једном кафићу у Паризу. Приликом изрицања пресуде, судија Ан Мари Сотро (Anne Marie Sauteraud), прочитала је списак лоших речи које је Галијано употребио против Жералдин Блок (Géraldine Bloch) и Филипа Виржитија (Philippe Virgitti). „Рекао је прљава курва најмање хиљаду пута“, објаснила је наглас.
У једном другом случају, отац француског конзервативног председничког кандидата Марине Ле Пен новчано је кажњен због тога што је људе из ромске мањине назвао ”смрдљивцима”. Једну француску мајку су гонили зато што је њен син отишао у школу са мајицом на којој је писало „Ја сам бомба”. Један Немац је ухапшен зато што је имао глас Адолфа Хитлера као звоно на телефону. Једна немачка конзервативна политичарка стављена је под кривичну истрагу због твита у којем је оптужила полицију да умирује “варварску силоватељску банду муслиманских хорди мушкараца”. Чак је и немачки министар правде Хеико Мас био цензурисан по својим сопственим законима због тога што је једног аутора назвао „идиотом“ на Твитеру.
Резултат таквих слабо дефинисаних закона је предвидљив. Недавна анкета показала је да само 18 посто Немаца сматра да могу слободно да говоре у јавности. Више од 31 посто није се чак осећало слободним да се изрази у приватности међу својим пријатељима. Само 17 посто Немаца се осећало слободним да се изрази на интернету, а 35 посто је изјавило да је слобода говора ограничена на мале приватне кругове. То се зове ефекат застрашивања и треба га се плашити.
Такође се у Уједињеним нацијама обнављају позиви да се говор мржње претвори у неку врсту међународног криминала. Муслиманске земље желе да ту укључе и богохуљење, а Израел жели да се криминализује и антисемитизам. Чак и у нашој земљи, политичари попут Хауарда Дина (Howard Dean) и разних академика изјавили су да говор мржње није заштићен Првим амандманом. Члан Представничког Дома САД, Фредерика Вилсон (Frederica Wilson) позвала је да се “процесирају” људи због исмејавања чланова Конгреса. Недавна анкета показује да половина студената у Сједињеним Државама не верује да треба штитити говор мржње.
Тужна иронија Француске која води напоре за сузбијање слободе говора је моћна. Некада бастион слободе, Француска је сада постала једна од највећих међународних претњи слободи говора. Она чак води и гажење слободне штампе својим криминалним истрагама. Годинама смо једноставно посматрали са наше стране Атлантика и одбацивали ове трендове као европско питање. Међутим, са овим новим законима, то је сада глобално питање. Инвазивна врста овог зглавкара је на путу да се пусти с ланца на светској мрежи.
Џонатан Турли (Jonathan Turley) је Шапиро професор права јавног интереса на Универзитету Џорџ Вашингтон. Можете га пратити на Твитеру @JonathanTurley.
Са енглеског посрбила: Светлана Максовић
