Пише: Милош Здравковић
Овде се намеће логично питање где иде Србија. Да ли је то Европска Унија, која нас сигурно неће примити пре 2025. Године (моје мишљење никада) и која нам нуди штап и шаргарепу, а при томе је штап све дужи, а шаргарепа све мања? Алтернатива је у изналажењу аутентичног независног пута у међународном окружењу који неће одбити европске (читај Западне) партнере, а при томе Србију учинити пожељним партнером за сваку добру економску (а тиме и политичку) иницијативу. За сада на политичкој сцени Србије нису присутне странке и покрети које су у стању да артикулишу и реализују такву економску политику – већ само имамо плиткоумне политичаре и на власти и у опозицији који зарад својих личних или групних користи причају да „Европска Унија нема алтернативу“.
САД су и даље највећа светска економија, али им се Кина све више приближава. Врло је вероватно да је већ сада Кина претекла САД. Индија је сада трећа по величини светска привреда, будући да је престигла Јапан. Сада већ „дебело“ застарели подаци из 2011. године говоре о томе да су три највеће светске привреде САД са 17,1 одсто од глобалног бруто домаћег производа (БДП), затим Кина са 14,9 одсто и Индија са 6,4 одсто. Зашто се нови подаци званично не објављују – закључите сами. Чланице ОЕЦД (организација за економску сарадњу и развој) су 2011. производиле 50 одсто светског БДП, у односу на 60 одсто из 2005, а велике економије у успону, Кина, Бразил, Индија, Индонезија, Русија и Јужноафричка Република, чиниле су око 30 одсто светског БДП, у односу на 20 одсто из 2005 – наводи сам ОЕЦД.
Уколико не буде драматичних политичких промена, до краја следеће деценије НР Кина и Индија, две најмногољудније земље на свету, поново ће бити доминантне силе светске економије, као што су и биле до пре 250 година.
Прогнозе (са Запада) за земље БРИКС су обесхрабрујуће. Предвиђа се да се три деценије дуг период феноменалног раста Кине окончава, уз велико питање да ли ће „приземљење“ бити тешко или меко. И пола деценије након избијања кризе, Европа се и даље мучи. САД су изненадиле скептике спорим, али стабилним растом, предвођеним енергетским сектором и производњом (извор: http://www.stratfor.com).
Ипак, реалност је „мало“ другачија. Које су те земље које остварују раст и које долазе? Да ли су то државе и региони чија ће их комбинација величине, демографија и економског потенцијала, учинити нарочито јаким? Како наводи већина економских аналитичара у свету те земље су: Мексико, Јужна Кореја, Пољска,Турска, Индонезија и Филипини, затим регион Меконга, Вијетнам (О „азијској Немачкој“, Вијетнаму, не треба трошити превише речи. Говоримо о економији која брже расте и од кинеске), Тајланд(држава у којој се производи 90 процената хард дискова у свету), Бурма. (www.globalresearch.ca).
Јужна Кореја и Пољска су такође стекле корист због способне власти и близине великих играча. Обе државе оствариле су брз раст током посљедњих деценија, да се више не могу у потпуности сматрати земљама у експанзији.
Када је реч о Турској, прича је у одређеној мери слична, иако је њена економија и даље мање напредна, а њено руководство, лаконски речено, мање просвећено.
Све већа робна размена међу земљама убрзаног индустријског развоја довела је до тога да је Кина 2009. године заменила САД као главног наручиоца бразилских производа. Од 2012. је Кина и најважнији увозни партнер Бразила. Стратешко окретање Бразила Азији и Африци је убрзала и криза у Украјини. Што је већа изолација Москве, то је веће разумевање између земаља БРИКС. Парадоксално звучи да је управо Русија били главни кочничар даљем развоју БРИКС, јер су у Москви све време веровали у добре намере англо-саксонског света. То је вероватно зато што им мањкају искуства колонијалне прошлости. Овде је довољно рећи да Бразил, Кина, Индија и Јужноафричка Република једноставно не коментаришу догађаје у Кијеву или на Криму!
Руска Федерација и Кина су два значајна суверена центра. Руско-кинески односи данас су бољи него икада, а најављено руско окретање Азији огромним делом заправо значи окретање Кини. Том двојцу свим срцем жели да се прикључи и Индија.
Како је то по први пут запазио и истакао „Дојче веле“, земље групације БРИКС јачају међусобну сарадњу и раде на сузбијању хегемоније САД. Циљ ових земаља са великим привредама у брзом индустријском развоју је јасан: оне желе да промене глобални поредак у коме су САД прворазредна супер сила. Земље БРИКС су форум који није задовољан међународним поретком. Искључење Русије из Г8 довело је до даљег пораста значаја БРИКС. Те државе виде себе као силе у успону, које пред собом имају велику будућност.
То је поново актуелизовало вишедеценијске захтеве земаља у развоју за новом архитектуром светске економије – програм за реформисање Међународног монетарног фонда ММФ) и Светске банке (СБ).
Од Западног света и њихове екслузивне економије остао је банкарски сектор !
Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба“, донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…
Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?
Вековима се капитал таложио и множио на западу. У субкултури је постало опште место да на западу има новца. Они одређују, ко шта има, шта колико вреди, а притом су у потрази за још већим профитом запоставили производњу. Међутим по инерцији на запад се ишло по свеж капитал, а онда се десило чудо. Постало је јасно да на западу пара нема, реалних, покривених златном подлогом. Милијарде фиктивних трансакција напумпале су билансе празних банака на западу, настао је вакум, па онда криза. Али како је Англо-саксонски свет „објаснио“ остатку света да су они ти који држе памет и паре!? На првом месту је импресивна војна сила, на другом незамисливи безобразлук, а на трећем рејтинг агенције. Зато не чуди, да је остатак света пожурио да се наоружа, да у трговини почиње да користи западне методе преговарања, и на крају да оснује сопствене кредитне агенције. Зато је за лидере групе Брикс, прворазредни задатак био да после Брикс банке оснују и рејтинг агенцију, независну од мешетара са Вол Стрита.
Ако се овоме додају и измишљени банкарски производи деривати, глобална слика се још више компликује. Државе и грађани се глобално осиромашују до границе опстанка.
Након тога догађа се познати сценарио: протествује се, пале се барикаде, штрајкује се, владе падају једна за другом, уводе се техничке владе састављене од бивших и будућих бирократа из тих или њима сличних финансијских институција и тако укруг, али проблем и даље остаје исти .
Мешетари са Вол Стрита згрћу милијарде долара, целе нације падају у дужничко ропство, нестаје средња класа, а све то уз сладуњаву причу о поштовању слободног тржишта и поштовању људских права.
Милионери и милијардери увек траже начине како да задрже што више новца и плате што мање пореза. Управо зато су пореска склоништа, позната и као порески рајеви, њихове омиљене дестинације. То су земље које имају изузетно ниске или непостојеће порезе, места која су им од посебне важности. Тамо користе рупе у законима и отварају нове рачуне, али и покрећу корпорације са нула трошкова. Чинећи то, они покушавају да избегну високе порезе у својим државама, без преузимања другог држављанства. Такође, уколико све чините по закону (а захваљујући добрим књиговођама, богаташи тако послују), одржавање рачуна у иностранству је потпуно легално. Сада су најчувенији порески рајеви Белизе, Костарика, Панама, Порторико, Кајманска острва, Монако и Сејшели (www.globalresearch.ca).
Форбс је прошле године предвидео да ће један одсто људи у свету имати исто као остатак света у 2016. години. Концентрација имовине све је израженија, па би најбогатији, чија имовина је једнака имовини половине најсиромашнијих у свету, могли стати у обичан аутобус – док је пре пет година за то био потребан прекоокеански брод. Наравно, на „Форбсовој листи“ нема Ротшилда, Рокфелера, Сакса-Котбур-Гота, Медичија… Ако њих додамо „клубу“ богатих који су реално богатији и утицајнији него првих сто са поменуте листе, јасно је у каквом се стању налази човечанство.
Да не буде све тако сиво, побринуле су се велике економије са истока, које постепено уводе ограничења за фирме регистроване у off-shore зонама. Кина је тако међу првима забранила учешће на великим инфраструктурним и енергетским пројектима фирмама које своје пословање везују за пореске рајеве, те је додатно подстакла „домаће“ компаније у свим пројектима које финансира држава. Руководства Русије, Индије и других економија у експанзији обећавају да ће кренути истим путем. Да ли то решење виде и наше вође?
20. Јануар 2019.
