Горан Игић: Утицај Антонија Јеркова на расколе на канонској територији СПЦ

Говор Горана Игића са Међународне конференције Центра за геостратешке студије „Црква и расколи, злоупотреба религије у геополитичке сврхе“

Поштовани представници медија, поштовани учесници, даме и господо, захваљујем госпођи Драгани Трифковић на прилици да се обратим поводом ових тема, које немају само религиозну димензију, већ имају свој одјек, пре или касније, и на свакодневицу свих који имају одређени хришћански идентитет. И у Украјини, рецимо током првог мајдана почетком двехиљадитих изгледало је и тако су нас убеђивали, као да то нема директне везе са верском тематиком и да је то ствар политике, а сада смо стигли до отимања храмова и практично прогона канонског Православља.

Назив мог излагања је „Утицај Антонија Јеркова на расколе на канонској територији СПЦ„. Најпре, да кажемо зашто је ово важно са духовног становишта.

Није спорно у историјској науци да је један од најмонструознијих државних пројеката на Балкану била Независна Држава Хрватска, која је надживела Трећи Рајх, који је капитулирао уочи 9. маја 1945., док је НДХ постојала на терену у периоду од 10. травња или априла 1941, па све до 25. маја 1945. када завршена Битка за Оџак, последња велика битка у Југославији током рата, која се водила између партизанских снага и усташа. Оџак је био последње упориште усташа на територији Југославије. То је био крај организованог отпора усташа, иако су се мање групе наставиле борити још неко време у виду гериле. Другим речима, хрватске усташе Анте Павелића су наставиле борбу и на оперативном плану, а касније системом „пацовских канала“ идеолошка борба усташа се наставила у многобројним ћелијама широм Западне Европе и обе Америке. НДХ је поред геноцидних пројеката Јасеновца, Јадовна и других система за истребљења свега српског, јеврејског и ромског, имала у свом идеолошком шовинизму и рад на десрбизацији православних на Балкану. И ту стижемо до личности Анте Јеркова (Полача код Бенковца, 22. X 1922 — Рим, 7. X 2003), необичне путање личности која је пореклом из околине Бенковца, а завршава ваљевску гимназију 1941, затим уписује студије медицине у Загребу, и бива мобилисан у редове НДХ-а као вундеркинд за верска питања. Устав тадашње Хрватске православне цркве, која је основана указом Анте Павелића од 3. априла 1942, по наређењу немачких власти, као настојање НДХ да се покаже да нема прогона и асимилације Срба у Хрватској, јер су православни заправо по тој доктрини несрби, дакле Устав те неканонске творевине из доба НДХ написао је тај исти Анте Јерков, активни члан Усташке младежи.

Као што је познато тај пројекат није био превише успешан, али се и данас обнавља, јер постоји и данас пројекат „хрватске православне заједнице“, који има исту реторику, а и симболику као пројекат из доба НДХ. Нећемо се питати како је то могуће, јер је јасно да Југославија није у периоду након Другог светског рата извршила денацификацију у пуној мери, па је одлуком највишег врха власти било могуће да се 1967. године врати у земљу један Крунослав Драгановић, који је током рата био представник НДХ при Ватикану, и да мирно и неосуђен умре у сарајевској болници Кошево 3. јула 1983. Према подацима америчке Central Intelligence Agency тајну операцију „пацовских канала“ RATLINE, Крунослав Драгановић је водио са другим католичким свештеницима помажући пребацивање усташких злочинаца из Европе. Све то је рађено под плаштом агенције из Ватикана „Национална католичка добротворна организација“, а то је омогућило да се много тога опљачканог нађе у рукама усташке емиграције, што ће она и користити. Ова дигресија је била неопходна, да би се разумело, да ако је било могуће да Крунослав Драгановић буде практично прихваћен од стране титоистичке власти, онда је могуће и да Анте Јерков, буде поново ангажован за разбијање СПЦ, овог пута на простору Социјалистичке Републике Македоније.

Наиме, након рата Јерков је избегао у Италију, променио име из Анте у Антонио, докторирао 1947. на Università di Roma »La Sapienza« са тезом о језуити Јурају Крижанићу, који је узгред буди речено, био пионир идеје унијаћења руских земаља још у 17. веку. Јерков је био вишедеценијски уредник Relazioni religiose, као и уредник билтена Relazioni Macedonia, а написао је преглед La cultura che scorre in Macedonia (1974). Некада Павелићев јуришник и омладинац, сада је Анте Јерков постао партнер југословенским комунистима у жељи да створе аутокефалну Македонску Православну Цркву. Према писму Вјекослава Цврље, бр. 431185/77 од 19. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-431185 Антонио Јерков, био је у току процеса проглашења аутокефалности Македонске православне цркве као продужена рука Ватикана консултован у Савезној и хрватској Комисији за вјерска питања и боравио је у Југославији више пута без икаквих препрека. Познато је да је Јосип Броз још 28. маја 1958. године примио чланове Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у време редовног заседања, траживши да се „реши црквено питање у Македонији“. У то време притисака на СПЦ изашао је и предлог Устава МПЦ, који није био усаглашен са СПЦ, а по свему судећи тај документ је израдио Антонио Јерков или је био нека врста супервизора. По доступним документима Јерков је, како се каже „учествовао у процесу проглашења аутокефалности МПЦ“ и то баца сенку на мотиве те аутокефалности.

За крај, као закључак навешћу да је Антонио Јерков и у случају ХПЦ током периода НДХ, и у случају МПЦ након Другог светског рата деловао разбијајући територијално-канонски поредак СПЦ, при чему он није православне вере, него је представник римокатолицизма, који се мешао у унутарправославна питања на један софистициран начин уз подршку не само Ватикана, него и политичких власти у Београду.

Верујем, да је исхитрено признање аутокефалности Македонске Православне Цркве-Охридске Архиепископије (скраћено МПЦ-ОА) 5. јуна 2022. СПЦ донела под политичким притиском, те да остају многа неразјашњена питања, која ће се кад тад морати разрешити. Како каже Огњен Војводић: „Све политичке нације југословенског програма (као и политичке нације Совјетског Савеза), креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, касније легализоване комунистичком југословенском политиком, и данас служе као средство евроатлантског и исламског империјализма.“ Не слажем се са изјавом српског патријарха Порфирија коју је дао почетком маја ове године у интервјуу руском православном порталу https://bogoslov.ru/, када је рекао да „историјски, у канонском погледу, епархије на територије данашње Северне Македоније никада нису припадале Српској православној цркви, осим у периоду од 1920. до 1965/6/7. године.“ Истине ради, треба рећи српској јавности, а и широј јавности, да је Скопска епархија најкасније у доба краља Милутина била део српске Пећке архиепископије, јер је краљ Милутин пребацио престоницу у Скопље. Полошка или Тетовска епархија, затим Дебарска епархија, Лесновска епархија све су још у време Немањића биле у саставу Пећке патријаршије, односно СПЦ.

Црква није само клир, већ и верни народ. Верујем да православни српски народ неће дозволити брисање српског духовног наслеђа на простору Северне Македоније, простору који је сигурно Анте Јерков видео као потенцијалну лакшу мету за унијаћење и изражавам сумњу у капацитет одрживости МПЦ-ОА у овом облику, а време ће све показати. Наше је да сведочимо истину. Превазићи раскол је достигнуће, али изазови који су пред нама показаће колико је била искрено православна мотивација представника МПЦ-ОА, јер је контекст и начин превазилажења овог „македонског раскола“ за мене као светосавски опредељеног Србина више него споран. И додаћу само једну реченицу. Сматрам да ово није питање везано за конструкцију македонског или такозваног македонског националног идентитета, који је заправо, по мом дубоком уверењу, искреиран од једног хеленског имена, практично отетог од хеленског света, а то се види и по реакцијама, да јесте спорно и за сам Фанар такав назив, а са друге стране реч је о једном јужнословенском језичком конструкту, који сада има одређену државност, али ако ћемо тако радити, онда ће се, наравно, у неком тренутку, поставити питање — ако то може за Македонију, зашто то не би могло за Црну Гору или Босну и тако даље. Ово питање је много шире од Македоније, и мислим да српска јавност и поготово људи који су самосвесни Срби треба да обрате пажњу, јер не ради се овде само о простору Северне Македоније. Хвала.

Извор: Центар за геостратешке студије

8. јул 2025.