Пише: Милош Здравковић
У деценијама које следе несумњиво ће нафта, или тачније цена нафте имати кључно значење у енергетици. Будућност енергетике у том раздобљу биће тесно повезана са будућношћу цене нафте.
Нафта која је досада била обуздавана ниским производним трошковима, незадрживо ће кренути у потрагу за својим новим тржишним идентитетом. Цена нафте губи било какву везу са својим производним трошковима. Примера ради, цена производње нафте у Северном мору је десетак пута скупља од производње у Персијском заливу (Нафтне компаније масивно буше последња приступачна нафтна поља. А ти ресурси су све сложенији за експлоатацију и тиме све скупљи. Лако је схватљиво да ће један барел, који се тражи на два километра под морем, или на шест километара (ултрадубоки) под земљом коштати скупље од барела извађеног на земљи, после обичног бушења. Инвестиција мења скалу, и прелази се са милиона на милијарде долара) док је на тржишту продајна цена идентична, наравно и даље је цена северноморске нафте вишеструко већа од њених производних трошкова.
Од данашњег времена, па убудуће цена нафте и земног гаса ће све више одражавати чињеницу да је права цена исцрпљивања једног извора одређена трошковима заменом другим извором (другим речима, праву цену нафте/гаса одредиће производни трошкови других горива који би јој могли конкурисати). Цена нафте неминовно ће се дизати до тог нивоа. Успемо ли да одредимо тај ниво, одредили смо и „плафон“ цене нафте/гаса. А где је тај плафон!? Чини се да ће га одредити цена вештачке нафте, или из битуменских пескова, уљних шкриљаца својим производним трошковима, те развој држава такозваног трећег света, а то би могло да буде два, до три пута више од данашње цене. Нафтни плафон би ипак могао да буде нешто нижи, са једне стране као резултат научно технолошког развоја, а са друге увођењем масовне производње „њених замена“.
Када човечанство у једном периоду, темпо производње нафте/гаса , достигне темпо откривања нових резерви, крај конвенционалне нафте као основног енергетског горива биће на видику. Доћи ће до реакције тржишног механизма, и то се у последњој деценији управо десило! Ситуацију додатно компликује и убрзан развој петрохемијске индустрије (синтетика, пластика, фармацеутска индустрија…) где је нафта основна сировина. Нафта гориво број један, постаје сировина број један.
Како је свет у рецесији, а у одсуству конкурентне алтернативе нафти, сваки опоравак светске економије у будућности изазваће даљи раст цене нафте/гаса, те је дужност развијеног света, да „мобилише“ све могуће „алтернативне“ изворе енергије.
У последњем месечном извештају IEA (Међународна агенција за енергетику) о месечној статистици електричне енергије, који укључује податке из фебруара 2020. године, приказани су подаци за OECD (Организација за економску сарадњу и развој).
У фебруару 2021. године укупна нето производња електричне енергије у OECD је износила 873,9 ТWh, 0,4% више у односу на фебруар 2020. године и 9,1% ниже у односу на јануар 2021. године.
Производња електричне енергије из обновљивих извора је износила 274,0 ТWh, 4,9% ниже у односу на јануар 2021. године и била је одговорна за 31,3% укупне производње електричне енергије. Ово смањење производње из обновљивих извора изазвано је мањом производњом у хидроелектранама – 131,7 ТWh, што је за 9,4% мање него у јануару 2021. године.
Конвенционална производња електричне енергије из термалних извора у фебруару 2021. године је износила 478,9 ТWh, 10,0% мање него у јануару 2021. Електрична енергија произведена из угља је износила 196,2 ТWh, 22,1% више у односу на фебруар 2021. и 5,9% ниже у односу на јануар 2020. године, а производња из природног гаса 233,7 ТWh, 4,5% ниже него у фебруару 2020. и 13,7% ниже него у јануару 2021. године.
Нереална очекивања од зелене енергије
У области дугорочног стратешког планирања бавимо се вероватним исходима, никада сигурним стопостотним исходима. Користимо херуистичке методе и ништа, ама баш ништа, не можемо тврдити са неком великом сигурношћу. Управо из овог разлога била би огромна грешка и огроман ризик везати се искључиво за једну теорију, за једну универзалну истину. Из овог разлога текстом апелујемо на саглдавање проблема из више углова и анализирање свих могућих исхода у сврху што квалитетније припреме наше мале државе, нашег региона, Европе, али и читавог света на могућу будућност, пре свега се фокусирајући на енергетику односно енергетске потребе.
Лично подржавам у потпуности настојање да се енергетика окрене чистим, обновљивим изворима енергије (ОИЕ), али нажалост, са данашњом технологијом, они просто нису у стању да нашем друштву омогуће несметан прелазак са, односно напуштање, класичних извора енергије. Морамо држати широм отворене очи како нереална очекивања о зеленој енергији не би резултирала веома лошим одлукама, након којих се наше друштво можда неће никада опоравити.
Колико кошта нуклеарна енергија?
Ако се сада позабавимо ценом електричне енергије, долазимо до закључка да најјефтинију „струју“ дају хидроелектране, наравно ако су изграђене на јако повољним локацијама. На жалост таквих локација је мало, а у високо развијеним земљама их више и нема. Велики произвођачи електричне енергије, који нису ограничени на тај начин су термоелектране, које енергију производе помоћу фосилних горива (угаљ, нафта, гас) и нуклеарне електране. Цена електричне енергије која је добијена помоћу уранијума као горива мања је од оне која је добијена уз помоћ угља, а значајно мања од оне која је добијена из гаса, а уопште није упоредива са ценом „струје“ која је добијена од нафте. У цену производње електричне енергије уранијум (као гориво) улази са много мањим процентом него угаљ, нафта или гас, али су зато трошкови градње нуклеарне електране виши (инсистирање на безбедности). Зато је нуклеарна енергетика знатно мање осетљива на пораст цене горива. Из свега следи да би у будућности свака земља могла на најједноставнији начин кроз нуклеарну енергетику најлакше обезбедити своју енергетску безбедност.
Садашње цене производње електричне енергије зависе од низа фактора: Да ли држава производи или увози опрему и гориво, на коју удаљеност треба преносити горивои електричну енергију, од развијености капацитета за градњу електричних постројења (грађевинске индустрије), од политике земље и мерама привредне и пореске политике…На све то треба додати да неразвијене земље (или енергетски неафирмисане) морају да плате данак неискуства, недостатка стручног кадра и инфраструктуре. Изразито кашњење, и неефикасност при градњи електране, неповољни кредитни аранжмани изазивају додатано повећање цене енергије. Из напред наведених разлога цене производње електричне енергије се разликују од земље до земље, и од подручја до подручја унутар једне државе.
Недавно објављене студије владе САД-а, која је узела у разматрање цене електричне енергије из електрана које се сада граде, а у обзир су узете све потребне инвестиције и трошкови производње у целокупном употребном року, показала је да ће цена енергије произведена у нуклеарним електранама бити 38 процената јефтинија од оне произведене у термоелектранама на угаљ, односно 50 посто на гас, и чак 73 процената јефтинија него она из термоелектрана на нафту.
Држава која је већ сада целокупну своју енергетику подредила нуклеарној енергији је Француска. Француска је једина високо развијена држава на свету која није ни мало устукнила пред анти-нуклеарним лобијима, без обзира ко је на власти, и данас Француска добија 84 процената електричне енергије из нуклеарки.
Најбогатија држава на свету фосилним горивима Руска Федерација (писали смо о доказаним великим резервама нафте, гаса, и угља) снажно је оријентисана на развој нуклеарне енергетике. Руски научници тврде да би за њихову државу било прихватљиво поскупљење нуклеарне енергије од чак педесет процената. Русија има амбиције да буде први произвођач нуклеарних електрана и пратеће опреме на свету.
Ипак, највећу улогу у експанзији и развоју нуклеарне технологије има Азија. IEA истиче да су, на том континенту, у реконструкцији 39 од 64 нуклеарке. Водећа је Кина, у којој је тренутно активно 13 реактора, а 27 их се реконструише. Пекинг истовремено ограничава коришћење фосилног горива, увози нафту, а као највећи загађивач обећао је да ће до 2020, ограничити емисију штетних гасова. То не може без развоја нуклеарне енергије.
Последњих десет година може се назвати „деценијом нуклеарне ренесенсе” у којој су државе у експанзији, попут Вијетнама, Марока и Индонезије, објавиле да ће до 2020. већину електричне струје добијати из нуклеарне енергије.
Неколико деценија које следе биће прелазна енергетска фаза. Мале су могућности да ће се енергетски колач битније мењати, али је прелазно доба сигурно већ наступило. Свет ће трагати за нафтом и земним гасом на све неповољнијим локацијама, у све дубљим морима, поларним подручјима (сведоци смо почетка „рата“ за Арктик), угаљ ће доживети ренесансу, поступно ће се овладавати економичнијим технологијама прераде битуменског песка и уљних шкриљаца, а ван фосилне фамилије порашће употреба нуклеарне енергетике (нарочито у Кини и Индији). Ипак цена нафте биће основни инструмент спровођења те политике.
П.С.
Највећи бенефити нуклеарне енергије :
1. Најмања емисија гасова стаклене баште
2. Највећа поузданост са становишта електромреже
3. Огромне резерве енергије
4. Подстицање развоја науке и технологије
5. Водена мобилност (бродови, подморнице се могу покретати нуклеарним реакторима веома лако и ефикасно, са изузетно малом потрошњом горива и огромном аутономношћу, као и минималним еколошким поремећајима крхких океанских екосистема.
6. Ниски логистички трошкови
26. мај 2021.
