Пише: Милош Здравковић
Европска енергетска криза искристалисала је неке нове релације. Русија је „освојила” економски простор, који јој заправо и припада у Европи. У геополитичком надметању економија побеђује. Транзит гаса кроз Северни ток 1 и 2 оставља скоро шест пута мањи угљенични отисак од коришћења украјинских гасовода. Тактика САД да за скупу нафту окриве ОПЕК+ а за скуп гас Русију пропала је. А ЕУ ће морати да се суочи и са чињеницом да је азербејџански гас из каспијских налазишта све више руски.
Протеклих дана и недеља је баш све, као и увек, испливало на површину. Па и узроци европске енергетске кризе.
Американци су учинили пуно на производњи енергената – нарочито много са течним нафтним гасом. На крају су га, ипак, продали купцима у Азији, не у Европи. А Русију су поставили на „стуб срама”. Прогласили су је кривом зато што је ЕУ остала без гаса. Истовремено, енергија је поскупела на рекордни ниво, тако да CNN пореди кризу у Европи са оном са краја шездесетих година прошлог века, када су Арапи дигли цену нафте са четири на 20 долара и изазвали светску кризу. Сви стално понављају да је Москва дужна да спашава европска предузећа од банкрота. Смешно, да није жалосно.
Зато и не чуди када Путин поручује Европљанима да престану да играју америчке игре. Да се брину о стварном стању ствари и економији, да закључе дугорочне уговоре са Руском Федерацијом, израчунају стварну потребу и за навек престану да причају о нафти и гасу који ће доћи са оне стране Атлантика и истерати Русе из Европе. Да парафразирамо, рекао је: „Колико гаса наручите, колико напишете у уговорима, толико ћемо вам испоручити. Чак и кроз Украјину, преко Хондураса, куда год хоћете”.
Када се подвуче црта, у актуелној европској енергетској кризи Русија је „освојила” економски простор, који јој, заправо, и припада.
Свима је, ипак, јасно да је примарна цена гаса и исплатива логистика.
Кључни „еко” аргументи
У чему је проблем? У економији и, што је важно, екологији.
Транзит гаса од Русије до западноевропских потрошача – кроз Северни ток оставља скоро шест пута мањи угљенични отисак (емисије гасова са ефектом стаклене баште) него кроз украјински гасоводни систем. Дакле, исплативије је пустити гас кроз Северни ток 1 (да се попуне капацитети првог гасовода), Северни ток 2, а у блиској будућности направи и Северни ток 3. Тако би гас, по повољнијим економским и еколошким условима него кроз украјинске гасоводе, несметано стизао у ЕУ.
Мађарска је размотрила све предности и недостатке, те се одлучила за Турски ток. Тим правцем сутра нико неће зауставити гас. Нити ће га украсти, као што се то дешавало за време гасних криза с почетка овог века. Србија сада договара дугорочни уговор за снабдевање овим енергентом. Руски министар спољних послова, Сергеј Лавров, између осталог је и зато у Београду.
Чеси су изабрали нову власт, која ће бити жестоко антируска. Аустрија је остала без канцелара Себастијана Курца, те тек очекујемо да видимо како ће се понашати нова влада Аустрије (битно због учешћа аустријских компанија у пројектима Северни ток 1 и2, те подземних гасних складишта).
Енергетика је бизнис
А, ако неко у НАТО, у Украјини… жели да плати премију, нико нема ништа против. Нека Запад то чини из свог џепа. Русија, очигледно, никоме неће давати бонусе, посебно земљи која је без разлога назива непријатељем. Ако Украјинци желе директне испоруке гаса, нафте, угља, електричне енергије, уранијума, што се Руса тиче – може. Енергетика је бизнис, иако сада изгледа као геополитичко оружје. Нема политике, већ чиста економија. Али, власти у Кијеву то не желе.
Украјински премијер каже да неће ни под којим условима куповати руски гас, уранијум… струју за сада не помиње, каже да, и да им га дају, неће узети. У психијатрији се то назива поремећај. Заправо, реч је о корупцијским шемама, на којима су украјински олигарси профитирали од 2005. године. Нема ту никакве политике, чиста корупција.
Ситуација са енергетским ресурсима у Украјини је ужасна. Погоршава је чињеница да је земља ушла у еколошки чисту, „зелену” енергију. Господин Ринат Ахметов уложио је силан новац у овај посао, чини се без размишљања. А сада, преко свог џепног премијера ломи владу, Врховну раду (парламент Украјине), а посебно народ.
Замке зелене оријентације
Лобисти са слоганима „Зелено је наш дом, забава…”, поручују корумпираним заступницима, дају новац преко НВО сектора и медија посланицима и утицајним људима, како би прогурали потребне законе.
Ахметова не брине, ни најмање, што ће прелазак економије из угљоводоника у зелену енергију довести до поскупљења за најмање тридесет до четрдесет посто. Поготово га не брине шта ће бити са људима, шта ће се дешавати због наглих поскупљења. Што би требало да учине произвођачи ђубрива (главног извозног производа Украјине), којима 80% цене производа чини неопходна енергија?
Odessa Port Plant већ је стао. А шта ће бити са приносом пољопривредне производње, која ће без ђубрива пасти и до три пута? Нико не зна у колико ће се сати то догодити. Шта ће се догодити са ценама хране, које су у Украјини већ премашиле пољске, мађарске и словачке, сустигле немачке и холандске, те се убрзано крећу према швајцарским. Да ли се то Украјина враћа натраг у 19. век, на проблем масовне глади? Или иде у вегетаријанство?
Заправо, сточарство је штетно за очување природне околине. Грета Тумберг вришти да краве „јако прде” (то је заиста изјављено у УН) и загревају атмосферу планете, па ће Украјинци бити прва „зелена нација” на свету.
А кад толико „позелене”, али од беса, онда би се могло причати о повратку у стање пре 2014. године, на чему Москва заправо континуирано ради протеклих година. Победити без испаљеног метка, на главном геополитичком терену у Украјини, није мала ствар.
САД најављује продају нафтних резерви
ОПЕК и Русија су одбили амерички захтев да повећају производњу нафте. Сједињене Америчке Државе позвале су нафтни картел да то учини, али ОПЕК+ је одабрао пут договореног плана за спор раст производње.
Као аргумент САД су навеле да је цена „црног злата” превисока за америчку економију, која мора да се опорави. У целој причи је најзанимљивије да су и Саудијци одбили захтев изасланика Џоа Бајдена да разговарају о томе и поручили „нека Вaшингтон на тржиште пусти своје стратешке резерве, ако баш жели интервенисати на ценама”.
Да подсетимо, то је иначе учинила Кина.
И Сједињене Државе сада одиста размишљају о коришћењу својих стратешких резерви нафте, први пут од 2011. године, за снижавање цена бензина, рекла је прошле среде на самиту Financial Times (FT) о стратегијама транзиције енергије, министар енергетике Jennifer Granholm. Истовремено, челница америчког Министарства енергије не искључује ни забрану извоза америчке сирове нафте.
„Ово је алат који нисмо користили, али је ипак алат”, рекла је Granholm.
Сирова нафта brent дан пре је достигла цену од 83,47 долара за барел, што је највиши ниво од 2018. године. Ипак појефтинила је 1,62 долара или 2%, на 80,94 долара. Сирова нафта WТI поскупела је на 79,78 долара, највиша цена од 2014. године, пре него што је пала на 77,42 долара.
И природни гас нагло је поскупео последњих месеци због неколико узрочно последично повезаних догађаја. Ту спада и већ поменуто одбијање ОПЕК+ да повећају производњу.
У својим је коментарима дан раније америчка секретарка за енергетику такође је назначила да Вашингтон чини све што може како би помогао у глобалној несташици природног гаса, „укључујући решавање навода о манипулацији тржишта од стране Русије”.
Годинама смо преко светских медија и угледних часописа читали анализе универзитетских професора о Јужном гасном коридору, те да ће Азери заменити Русе, да Шах Дениз има гаса за три и по века… Све небулозе које су писане, сада не само да су раскринкане, него је и најлуђем НАТО лобисти постало јасно да то каспијско гасно/нафтно поље даје максимално 10 милијарди кубика гаса за ЕУ. Уз то, четвртину поља купују „зли Руси”, тако да тај гас де факто постаје „руски”.
Азербајџански гас за Европу све више постаје руски
Лукоил је повећао свој удео у азербајџанском Шах Денизу. Ускоро ће руски конзорцијум поседовати четвртину пројекта производње гаса, који ће ове године бити испоручен Европи.
Лукоил је потписао уговор о преузимању 15,5% удела у гасном пројекту Шах Дениз у азербајџанском сектору Каспијског мора од малезијске фирме Петронас. Због тога ће се удео руског предузећа у главном гасном пројекту Азербајџана повећати са 10 на 25,5%.
Износ трансакције биће 2,25 милијарди долара, њено затварање се очекује након испуњења услова суспензије, укључујући одобрење државне нафтне компаније Азербајџанске Републике SOCAR. (Извор Восток).
Осим Лукоила, у Шах Денизу су власници и британски BP (28,8%), турски TPAO (19%), азербајџански Socar (10%) i Southern Gas Corridor (10%), који припада влади Азербајџана.
Око хиљаду фирми с руским капиталом, укључујући Лукоил, интегрисано је у примену акционог плана за развој кључних подручја руско-азербајџанске сарадње, потписаног 2018. на састанку шефова држава, Владимира Путина и Илхама Алијева. Повећање руског удела у пројекту Шах Дениз отвара нове могућности за синергију у перспективним секторима националних економских Система. Истовремено даје све мање шансе Европљанима да уђу у лукративне послове на Каспијском мору. Чак 25 година је Лукоил акумулирао огромно искуство у Каспијском мору, у стратешкој регији за цео свет, стварањем озбиљне производне и транспортне инфраструктуре.
Пројект Шах Дениз главни је пројект производње гаса у Азербајџану. Током 2020. производња је износила 18 милијарди кубних метара. Друга фаза пројекта требала би да повећа раст производње до 26 милијарди кубних метара. Шах Дениз 2 делује као главна ресурсна база за рад Јужног гасног коридора од Азербајџана до Европе. Ове године започело је снабдевање земаља ЕУ, а када буде потпуно напуњен, гасовод ће годишње испоручивати Турској шест а Европи 10 милијарди милијарди кубних метара гаса.
Руси – кључни за снабдевање Европе гасом
Будући да, привремено, ове године Турска и Азербајџан нису продужили уговор о снабдевању прве фазе Шах Дениза, смањени волумен послан је у Европу. Ове је године за ЕУ било планирано да се испоручи пет милијарди кубних метара, а већ у септембру извоз је већ премашио шест милијарди кубних метара.
Међутим, то нису све аквизиције приватне руског нафтног и гасног гиганта у Азербајџану. Почетком године најавила је свој улазак у пројект истраживања плитког вода Apsheron Peninsula (SWAP). Лукоил се с британсkim BP-om договорио да од њега откупи 25% удела. Након што се посао закључи, BP ће остати оператер пројекта са 25% удела, док ће Socar у државном власништву држати 50%.
Лукоил има традиционално јаке позиције на Каспијском мору. Мислим да су у овом случају искористили прилику која се отворила у вези са жељом Малезијаца да се повуку из пројекта. Штавише, нове цене, новонастала ситуација побољшава ионако добре позиције руског гиганта.
И, ето те враже, сад ће опет да испадне да су Руси, иако нису ништа, ипак кључни играч за снабдевање гасом европског континента. Обична пословна трансакција лако је минирала настојања ЕУ да набаве јефтин гас, а да не купе руски.
Очигледно, добар потез, са стајалишта Москве.
П.С.
Либан је без електричне енергије због прећутног ембарга којег су САД и Израел увели Либану. Забранили су снабдевања ове земље нафтом и нафтним дериватима. Земља је тренутно без електричне енергије. Наду Либанци полажу у Иран, који покушава да их снабде директном копненом рутом или танкерима преко сиријског Banyasa.
18. октобар 2021.
