La géopolitique et de la politique

Милова правна акробатика за отимање храмова СПЦ

Пише: проф. Дејан Мировић

Како је једина призната држава у време подизања Острога била Отоманска империја, значи ли то да Ердоганова Турска полаже право на имовину свих верских заједница на територији коју регулише Закон о слободи вјероисповести?

 

Нацрт Закона о слободи вјероисповести (Закон) који се у јавности први пут појавио 2015. власти у Црној Гори правдале су потребом да се замени онај комунистички донет 1977. године. Још 2012. тадашњи министар правде (садашњи премијер Марковић) упутио је позив верским заједницама да учествују у јавној расправи, али је 2014, без учешћа главних верских заједница у Црној Гори , формирана Радна група. Тадашњи министар за људска и мањинска права Суад Нумановић, по професији лекар (тренутно посланик ДПС), у изради Закона није се ослањао на правнике. Напротив. На челу Радне групе нашао се Драгутин Паповић, историчар и посланик ДПС, познат по својим екстремним ставовима.

Симулакрум јавне расправе

Након више јавних протеста СПЦ (али и Римокатоличке цркве и исламске заједнице) власти у Подгорици, Бијелом Пољу и Котору праве симулакрум јавне расправе. Но провокативно појављивање одиозног Мираша Дедеића на овим окупљањима увод је у бројне инциденте, што је, показало се, одговарало властима које су избегавале да одговоре на озбиљне примедбе (само је СПЦ поднела елаборат од 80 страна и петицију са 30.000 сакупљених потписа).

Такође, експерти Венецијанске комисије и ОЕБС-а из Аустрије, Данске, Белгије, Холандије и Молдавије у новембру 2015. закључују да је Нацрт закона пун недостатака посебно када је реч о регистрацији верских заједница, дискриминацији верника који немају црногорско држављанство, непропорционалним санкцијама и конфискацији црквене имовине (без накнаде!). Закон је, истичу, у супротности са одредбама Европске конвенције о људским правима из 1953. или чланом 9 који гарантује слободу вероисповести, чланом 14 који забрањује дискриминацију, Првим протоколом који гарантује несметано уживање имовине, али и чланом 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима УН из 1966. који прописује да свако лице има право на слободу вероисповести, као и јавно испољавање својих верских уверења уз ограничења (која се изузетно примењују) ради заштите јавне безбедности, реда, здравља, морала и права других лица. Експерти Венецијанске комисије оценили су да је неопходно поштовати начело пропорционалности које је општеприхваћено у правном систему ЕУ. Они су упутили власти Црне Горе и на Заједничке смернице (упутства) о правном статусу религијских и верских заједница ВК и ОЕБС-а из 2004. и 2014. године. У поменутим смерницама стоји да држава не сме приморавати верске заједнице да се региструју ако оне то не желе.

 

У међуврмену….

Дакле, нема њиховог стављања „ван закона“ (као што то очигледно желе да ураде власти у Подгорици са СПЦ ). Такође, у Смерницама се критикује ретроактивност законских одредби и државни надзор над добровољним прилозима, као и територијална условљавања за деловање верских заједница. Пожељан је, наведено је, и посебан статус за већинску традиционалну цркву (у Црној Гори то је наравно СПЦ). После тога, власти у Подгорици 2015. одустају од усвајања Закона. Не задуго. У позадини припреме новог закона теку догађаји који прете да из темеља подрију основе свеправославља па тако 2019. Цариградска патријаршија, уз нескривену подршку власти у Кијеву и Запада, додељује аутокефалност (томос) расколничкој верској заједници у Украјини.

Нешто касније председник Србије покушава (неуспешно) на маргинама Сабора СПЦ да убеди владике и патријарха да се добровољно сагласе с предајом Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице и других српских манастира албанским сепаратистичким властима у Приштини ради некаквог плана о „разграничењу“. Највећи отпор таквом суспендовању Устава Републике Србије и добровољном самоукидању Пећке патријаршије (ни Турци то нису успели) уочи прославе 800 година од стицања аутокефалности СПЦ, пружио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије (егзарх Пећког трона). У том контексту, само неколико дана касније, после четири године ћутања, црногорске власти, за које митрополит тврди да су у „пријатељским“ односима са српским, активирају Закон.

У члану 12 Закона држава „de facto“ забрањује СПЦ у Црној Гори (Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, коју предводи угледни владика Јоаникије, те делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске) да износи мошти светитеља („културно добро“) ван Црне Горе уколико за то нема дозволу власти. Дакле, мошти Василија Острошког не могу бити привремено пренете у његову родну Херцеговину ако директор полиције Вељовић или премијер Марковић то не дозволе. У члановима 14 и 30 Закона прописује се да верске заједнице не смеју да подстичу посредну или „другу дискриминацију“. Овакво широко и апстрактно дефинисање дискриминације омогућава режиму да новчано казни или укине СПЦ, уколико она, на пример, упути критику на рачун промовисања ЛГБТ заједнице у Црној Гори. После такве забране, чланом 34 предвиђа се и одузимање имовине СПЦ. У члановима 23 и 25, упркос Смерницима ОЕБС-а и Венецијанске комисије, за СПЦ се уводи обавеза регистровање код државних органа, што није захтевала ни комунистичка власт Законом из 1977. Она је де фацто толерисала нерегистровани статус СПЦ у Црној Гори, али је и де иуре поштовала имовинска права (упис у катастар) манастира. У том контексту, члан 38 Закона предвиђа обавезу новог уписа у катастар за храмове СПЦ.

Правна акробатика

Даље, чланом 42 прописује се да црквена заједница која не афирмише „духовну традицију“ Црне Горе не може да рачуна на помоћ из буџета, при чему ће смернице за одређивање „духовне традиције“ Црне Горе у пракси одређивати људи попут Мила Ђукановића. У члану 51, уз нетачно тумачење члана 14 Конвенције о правима детета, прописује се граница од 12 година за верску способност детета, што значи да ако родитељи желе да им се дете образује у оквиру просветне установе СПЦ, морају од њега да траже „сагласност“.

манастир Острог

Коначно, у члану 63 стоји да ће цркве које су „грађани“ с територије данашње Црне Горе изградили пре 1918. припасти режиму у Подгорици. Дакле, Ђукановић и његово окружење ће на основу само њима знаног критеријума (који подсећа на законодавство у области акционарског друштва) одређивати колико је на пример, Свети Василије Острошки допринео изградњи манастира Острог у XVII веку. Проблем у овакво правној акробатици (или путовању кроз време) налази се у томе што Василије Острошки, будући да је рођен у данашњој Херцеговини, није у територијалном смислу био „грађанин“ модерне Црне Горе. Такође, правни проблем настаје и када се узме у обзир међународно-правна чињеница да је једина призната држава тада, и на тој територији, била Османска империја. Модерна Црна Гора је де фацто независна тек после међународног разграничења након битке на Граховцу 1858. или у најбољем случају после победа на Мартинићима и Крусима 1796. То је читав век после оснивања манастира Острог. Још је неповољније поређење за режим у Подгорици оно с правном чињеницом која показује да је де иуре Црна Гора постала независна 1878. на Берлинском конгресу. Коначно, модерно право познаје појам „држављана“ (постојано становништво), а не „грађана“ као конститутивног елемента државе заједно са територијом и суверенитетом (додајмо овоме и неспорну вишевековну државину СПЦ над Острогом и рокове застарелости од 20 година за оспоравање државине).

Отуда, члан 62 јасно показује да су слабо образовани челници власти у Подгорици помешали цркву и државу. Карл Шмит такво нормирање дефинише као „примитивно право“. Ако би се дословно применио такав њихов метод нормирања, онда би се дошло до апсурдног закључка да Ердоганова Турска (која има правни континуитет са Османском империјом и становништво пореклом са црногорских простора у последњих 300 година) има право на имовину свих верских заједница на територији коју регулише Закон. Зато прави дух овог закона не треба тражити у модерним међународним прописима ОЕБС-а, УН и СЕ већ у црногорским законима о приватизацији уз чију примену у пракси обично иде клептоманска жеља за отимањем туђе имовине.

Извор: ИН4С/Печат

auteur d'avatar

À propos de Центар за геостратешке студије

Centre pour les études géostratégiques est une organisation non-gouvernementale et à but non lucratif de l'association, fondée à Belgrade à l'assemblée générale constitutive tenue le 28.02.2014. conformément aux dispositions de l'art.11. et 12. La loi sur les associations ("journal Officiel de la Rs", non.51/09). pour une période de temps indéterminée, afin d'atteindre les objectifs fixés dans le domaine de la recherche scientifique, des relations géostratégiques et la préparation de documents stratégiques, de l'analyse et de la recherche. L'association développe et soutient des projets et des activités visant à l'etat et aux intérêts nationaux de la Serbie, a le statut d'une personne morale et qu'il est inscrit dans le registre conformément à la loi. La mission du Centre d'études géostratégiques est: "nous sommes la construction de l'avenir, parce que la Serbie mérite: les valeurs que nous représentons sont établies par le biais de notre histoire, de la culture et de la tradition. Nous croyons que sans passé il n'y a pas d'avenir. Pour cette raison, afin de construire l'avenir, nous devons connaître notre passé et à chérir nos traditions. Les vraies valeurs sont toujours mis à la terre, et l'avenir ne peut être construit dans une bonne direction, sans que de la fondation. Dans un moment de perturbations sur les changements géopolitiques, il est essentiel de faire les bons choix et prendre les bonnes décisions. De laisser aller de toutes imposées et déformé les idées et artificielle des pulsions. Nous croyons fermement que la Serbie a suffisamment de qualité et de potentiel afin de déterminer son propre avenir, peu importe les menaces et les limites. Nous nous engageons à la position serbe et le droit de décider de notre avenir, en gardant à l'esprit le fait que, historiquement, il ya eu de nombreux défis, les menaces et les dangers, que nous avons surmonté. “ Vision: le Centre d'études géostratégiques aspire à devenir l'une des plus importantes organisations mondiales dans le domaine de la géopolitique. Il veut aussi devenir une marque locale. Nous allons essayer d'intéresser le public à la Serbie dans les questions internationales et de rassembler tous ceux qui s'intéressent à la protection de l'état et des intérêts nationaux, le renforcement de la souveraineté, de la préservation de l'intégrité territoriale, la préservation des valeurs traditionnelles, le renforcement des institutions et de l'état de droit. Nous allons agir dans le sens de trouver des personnes partageant les mêmes idées, à la fois en interne et dans le monde public. Nous mettrons l'accent sur la coopération régionale et la mise en réseau des organisations non gouvernementales, à la fois au niveau régional et international. Nous allons lancer des projets au niveau international pour soutenir le repositionnement de la Serbie et de la préservation de l'intégrité territoriale. En coopération avec les médias, nous allons mettre en œuvre des projets qui mettent l'accent sur ces objectifs. Nous allons organiser l'éducation du public intéressé par des conférences, des tables rondes et des séminaires. Nous allons essayer de trouver un modèle pour le développement de l'organisation qui permettrait le financement des activités du Centre. Construire ensemble notre avenir: Si vous êtes intéressés à collaborer avec nous, ou pour aider le travail du Centre d'études géostratégiques, veuillez nous contacter par e-mail: center@geostrategy.rs