Издаја као начин живота

… издаја је део и сегмент политике. Да бисте успели, морате да лажете. Ако кажете оно што мислите, нико неће гласати за вас. То је оно што се десило у Аргентини, али много интезивније, суочимо се са тиме, док је Менем био на власти. Чак је и признао да је крио своје циљеве да би био изабран. Наравно, по мом мишљењу то је политички неетично, али то је реалност.

Антонио Кафијера (Antonio Francisco Cafiera), аргентински политичар, у документарном филму „Сећање на пљачку“ (Memorial Del Saqueo), iz 2004. godine, autora Pino Solanas.

Јасно и недвосмислено, издаја је врло ефективна. Издаја има феноменалну политичку моћ, управо зато што је издаја. Зато што је подмукла, пришуња вам се слеђа, без упозорења, тамо где је најмање очекујете. Другачије не би била издаја.

Ако питате аргентинско друштво да изаберу између Сан Мартина, нашег националног хероја, и Спајдермена, гласаће за Сан Мартина. Али ако треба да бирају између Спајдермена и Супермена, како кривити друштво за последице таквог избора?

Луис Брунати (Luis Brunatti), аргентински политичар, у документарном филму „Сећање на пљачку“

1.

Невероватан је цинизам и поигравање судбине да баш они, којима се целокупан политички живот, дужи од деценије и по, заснивао готово искључиво на трагању, обележавању и јавном прозивању издајника отаџбине, својом вољом и својим избором, постају и сами део тог „мрачног“ и опскурног „издајничког дела нашег друштва и државе!“. Па да, они сада преузимају модел понашања својих „непријатеља отаџбине и издајника Србије!“ И што је најгоре од свега, они сада јавно признају да су грешили тих деценију и по, и да више неће! Каже наш премијер: „После 1999.године видели смо резултате наше политике: била је изузетно лоша у свим друштвеним сферама.“

Чије смо то видели „резултате“?! 

Чија је то „наша политика“?

Даље премијер каже: „Имали смо толико уништених мостова и зграда да не можете ни да замислите. Ми не можемо да кажемо да је све кривица Србије, али то је резултат наше политике.“

Како објашњавате то да у исто време „није све кривица Србије“, „али је резултата наше политике?!“ Па ако у политици, није све кривица Србије, онда мора бити кривица оне друге стране, јер се политика и води између најмање две стране! Али није то оно најгоре, већ је  најгоре што господин премијер помиње „толике порушене мостове и зграде, да се то не може замисти“, али не и ЉУДЕ КОЈИ СУ ОСТАЛИ ПОД ТИМ ПОРУШЕНИМ МОСТОВИМА И ЗГРАДАМА! Браво, материјалисто; браво, економисто, браво човече! Мостови и зграде вреде, јер их неко прави и неко обнавља, а животи људи и деце су небитни, јер их ионако прави најчешће сиротиња, без тендера и планова! Браво, човече! Велики, осетљиви, и на сузу лаки! Боже, какво скрнављење!

И на крају закључује још: „Морали смо да променимо наше циљеве и нашу неуспешну и штетну политику. Сви смо правили неке страшне грешке и ја се не стидим да то признам.“

Објашњење разлога промене своје политике је дијаболично! Ако признаш „страшне грешке“, мене уопште више не занима да ли се ти стидиш тога! Што би мене било брига да ли се такав човек стиди или не!? Кога је то уопште брига? Да је моралан човек, никада не би после свега тога ни био ту где јесте! Никада! Јер довољно је сетити се толиких добровољаца, послатих политиком његове ондашње странке, послатих у рат, и толиких заведених људи, који су изгубили све, па и оно што су једино имали, сопствени живот!

Јер, када би неки директор јавног предузећа, после 15 година рада, рекао како је „у току вођења јавног предузећа правио страшне грешке у прошлости“, „и да сада више неће“, да ли би икога занимало да ли се он стиди тога, или би нас занимало колико је штете нанео државној имовини и грађанима Србије!? Сам премијер са чарапом на глави (можда би послао и рођеног брата да му обави тај задатак, после многобројних позиција које је променио у државној управи, а за које га је кандидовало само то што је „нечији брат“) би му са тужиоцима и иследницима упао у предузеће и архиву.  Е па мене само занима да се направи анализа и увид колико нас је та штетна полтика коштала!

Фото: НСПМ

Просто је невероватно да неко учествујући у законодавној, па повремено и извршној власти земље, после неког поодмаклог врменског периода каже да је правио страшне грешке, а да никога не занима да се позабави тим грешкама и установи колико су оне имале последице по државу и њене грађане!

Та некадашња политика, садашњег премијера, та „штетна политика“ по његовом сопственом признању је вукла назад ову земљу, подметала јој ногу кад год је могла, оптуживала, сметала, исмевала, дезавуисала, и на све могуће начине опструирала политику, свих својих ондашњих политичких противника, а сада својих идеолошких колега! Смејурија је, велика, и у најмању руку је неозбиљно да сада они, премијерови некадашњи „ретроманијаци“, а сада „модернизатори“, и скоро протестанти (чекамо да премијер промени своју веру први у протестантску – па ће онда превести и све своје следбенике, као што је успео да их преведе са стране противника ЕУ, на страну њених верних следбеника!, оптужују своје некадашње политичке љуте противнике и „издајнике отаџбине“ (тако су их некада ословљавали), за лоше управљање земљом и лоше спроведене реформе, када су јој управо они све време сметали и претили јој, да ће је срушити, и тако је држали у тензији и популистичким изјавама спречавали, да оно планирано ураде! Али, насмешније је, када оптужују старе проевропске странке да нису довоњно чинили на нашем бржем путу ка ЕУ, заборавњајући да су они у то време били суштински и идеолошки против ЕУ!

Они, који су до скора били убедљиво највећи кочничари модернизације државе, и који су сваког ко би такво штошта најавио, био одмах оптужен за издају националних интереса, сада себе доживљавају као турбо-фолк-модернизаторе, а онима чију су идеологију „дрско“ украли и захваљујући којима су сазнали за ту врсту размишљања и идеологије, сада спочитавају и само постојање! Каква дрскост!

2.

Као што сте могли да прочитате у ова два уводна цитата, изабрао сам пример Аргентине деведесетих година, где је издаја, као и данас у нашој Србији, постала саставни део демократије и вођење модерне политике.

Зашто сам изабрао Аргентину?

Па зато што су паралеле и сличности између онога што се дешавало у Аргентини пре више од двадесет година, са оним што се дешава у данашњој Србији поражавајуће!

И тамо је једна власт отпочела са реформом државе (као што су наши „жути лопови“), а онда када су застали, и искомпромитовали се, и наишли на, за њих непрелазне потешкоће, власт је од њих преузела (уз њихову прећутну сагласност – као и код нас што су, „жути лопови“ и Тадић, помагали  СНС у њиховом настанку и практично им свесно предали власт!) „патриотска“, неоперонистичка власт, на челу са Карлосом Менемом (као што су то код нас неорадикали Вучић и Николић!).

Фото: НСПМ

Наиме, Карлос Менем је у кампањи обећавао да ће преиспитати отпочеле реформе и приватизацију (СНС такође обећао преиспитивање приватизације, и отпочело презадуживање државе од стране његових предходника), и да ће зауставити даље пропадање државе, и да ће вратити национали понос, и Аргентину Аргентинцима! Обећава да ће преиспитати аранжмане Аргентине са ММФ-ом и Светском банком.

А онда, по добијању избора, веће следеће недеље долази у Вашингтон, у седиште ММФ-а, и по убрзаној методи, потписује нов аранжман са ММФ-ом, у складу са Вашингтонским консензусом! Народ Аргентине је у шоку, изигран, преварен, издан, али и збуњен. Не буни се! И нама је објашњено да је аранжман са ММФ-ом добар за државу, и да јој даје стабилност и перспективе, иако та хипотеза у пракси није доказана ни у једној земљи света!

Када те изненада изда онај најближи, онај коме си веровао, коме си своју последњу наду предао, онда си неминовно, у првом тренутку збуњен, понижен и дезоријентисан тим чином, толико да га не прихваташ!

Јер, ако би одмах признао себи да те је издао онај коме си веровао и дао глас на изборима, онда то неминовно значи да признајеш да си изигран као магарац, да си преварен, а то онда упућује на твоју грешку и твоју одговорност!  Сасвим нормално, нико не жели да прихватањем сопствене одговорности за учињену грешку приликом избора, преузме одговорност за последице које су настале за цело друштво! И зато издаја опстаје неко време, и ништа је не зауставља, и нико јој се не противи!

Интересантно је, да је и у Аргентини, прво што је „патриотска“ власт, након драстичне промене своје политике („издаја“ под којом се подразумева промена политике за 180 степени – угао гледања од оног предизборног до оног након преузимања власти!), крену такозвану „модернизацију и реформу државе“, а то је пре свега значило улазак  у приватизацију највећих и највреднијих државних корпорација у Аргентини, као што су национални авиопревозник (!), аргентински „Телеком“(!), национална нафтна индсутрија (!), а потом водоводи, железница, електропривреда, итд.!

Слично као и ми, и аргентинци су све ове националне корпорације, продали у бесцење, и  чак су врло брзо, морали да их субвенционишу из државног буџета, како би уопште могле да раде! Па зар ми нисмо дали „тајним уговорима“ те исте субвенције „Етихаду“, „Фијату“, „УС Стилу“, а сада ће и „Есмарку“!?

Фото: НСПМ

Тако је, на пример, њихов аргентински „Телеком“ купила француска корпорација, која је у матичној земљи Француској имала профит од око 4%, док је у Аргентини правила чак 15% профита! Државна железница је након приватизације такође доживела крах, мрежа железница дужине 36000 км опала је на свега 8000 км! Аргентинског националног авиопревозника је купио шпански авиопревозник, који је већ био пред банкротом, и који је одмах подигао кредит, користећи као залог аргентинске авионе!

За мене је невероватна чињеница да је у току процеса приватизације у Србији најбоље продат „Мобтел“! Али „Мобтел“ уопште није био државна компанија, већ одузета приватна Карићева! Наша власт је, као и свака класична комунистичка власт, најбоље знала шта ће и како ће са приватном имовином, док са својом нема појма ни да управља, а још мање да је прода!

Карлос Менем, који је критиковао неолиберални економски модел док је био у опозицији, је био много прилежнији у његовом спровођењу, од својих предходника! Његова „издаја“ пероностичке  идеологије своје партије, која је увек била на страни радника и националних интереса, је била скрнављење целокупне аргентинске прошлости! Он се, као „реформаторски“ вођа понашао потпуно популистички: ишао је на рок концерт и сликао се са „Ролингстонсима“ (као Тома Николић на концерту Дип парпла!),  свуда је јавно подржавао националне иконе, спортисте, и користио националну реторику, али испразну и пасивну, без икакве акције у том правцу! То не морам објашњавати (Грачаница и споменик краљу Милутину, војна парада у Београду, „сликање“ и „посрпско љубљење“ са Путином, итд).

Наш истакнути економиста, и професор Економског факултета, проф. др Млађан Ковачевић каже: „Не знам ниједну земљу, која је имала успешна привредни развој, а да је имала стеднбај аранжман са ММФ-ом!“. И наставља: „ММф је у својим извештајима хвалио Аргентину, као неприскосновеног „лидера у економским реформама“ у Јужној Америци! Остаће забележено у историји економије да је први човек ММФ-а 2000. године изјавио да је Аргентина земља, која треба да уђе у све светске уџбенике макроекономије као најбољи пример како се једна привреда развија добро, када примењује рецепте ММФ-а. Само 9 месеци након те изјаве, Аргентина је банкротирала“.

Тај двогодишњи хаос и невиђена беда се окончала, готово револуционарном, уличном сменом власти, и доласком Нестора Кишнера, али и бекством готово свих дводеценијских реформатора Аргентине (готово целе реформаторске владе!) авионом за Вашингтон! Против око 3000 њих, још увек се води кривични поступак! Након свега пар година, од ових немилих догађаја, новопостављени председник Нестор Киршнер, на питање има ли живота без ММФ-а, одговара: „О, наравно да има! И то каквог живота: слатког и достојанственог!“

ПС. Зашто су радници „Сартида“ толико важни, да не могу остати без посла, и држава стално у њих улаже, док је исти број радника на пример краљевачког „Магнохрома“ био небитан и лошом приватизационом продајом су остали без посла! Ја мислим, само зато што је „Сартид“ купила америчка корпорација, и заиста није уреду да се дозволи да наш „вољени стратешки партнер“ у очима грађанства буде изједначен са обичним преварантима! И зато држава, и све њене власти досадашње, чине све да опстане оно што смо продали америчкој корпорацији! И сада ће ова власт, поново сав дуг „Сартида“ преузети на себе (ради се о сигурно о преко 200 милиона евра), да би нови амерички „бизнис-хохштаплери“ корпорације „Есмарк“, добили предузеће по набавној цени (Цветковићева влада га је купила за 1 долар, ред је да по истој и оде!). А нама дуг од преко 200 милиона евра! Поштено смо га и заслужили!

29. јануар 2015.

НСПМ