Пише: Дејан Мировић
Након усвајања средњовјековног Закона о слободи вјероисповијести који су осудили (или се дистанцирали) васељенски и руски патријарх, као и папа, Ђукановићев режим је показао нероновско лице. Због закона кога би Боден дефинисао као „самовољу“ владара, ухапшен је читав један опозициони посланички клуб, на вјернике је бацан сузавац, а епископ Методије је послије дивљачког пребијања заршио у болници. Премијер Марковић је, у стилу Удбе, пријетио митрополиту Амфилохију.
Такви примитивни поступци нису неочекивани од режима који 15 година није ријешио убиство новинара Душка Јовановића и кога њемачки „Цајт” и Европски биро за борбу против преваре и корупције (ОЛАФ) доводе у везу са међународном контрабандом.
Ипак, као и много пута прије тога, „друга Србија“ је пружила подршку Ђукановићу. Група политичара и интелектуалаца, „перјанице“ такозване друге Србије (уз појачања из региона попут Титовог омладинца Азема Власија и ратних хушкача из 90-их, Месића и Кучана) објавила је апел подршке Ђукановићу крајем децембра 2019.
На првом мјесту је потписана идеолог друге Србије Латинка Перовић. Она годинама дијели лекције о демократији иако се као бивши секретар ЦК СК Србије „прославила“ хапшењем чувеног професора Правног факултета у Београду Михаила Ђурића због текста о Титовим амандманима из 1971. Потписник је и бивши титоистички функционер Филип Давид, али и екстремисти окупљени око ЛДП и ЛСВ, попут Чеде Јовановића, Ненада Чанка и других. Подршку је дао и омиљени писац Бебе Поповића, Светислав Басара.
Овакав амалгам неотитоизма и удворичке покорности према Америци, који прати подршка Ђукановићу, или дух самопорицања, како га је дефинисао Мило Ломпар, није маргинална појава у Србији.
Напротив, идеологија „друге Србије“ је на власти у Србији од 2012. године. Због националног гласачког тијела у Србији које презире Ђукановића, њу прати мимикрија. Она се састоји од Вучићевих фолклорних изјава о Црној Гори које ништа не значе у међународном праву. Последњи примјер је бука око виртуелно- медијске посјете Вучића сјеверу Црне Горе за Бадње вече, иако му је јавно од стране ректора Цетињске богословије Перовића указано да је то неприкладно.
Мимикрије има и у апелу подршке Ђукановићу јер се критиком наводног мијешања Србије даје легитимитет Вучићу у националном гласачком тијелу, а потписницима независна позиција у односу на власт. У пракси је другачије.
Године 2013. Србија је потписала уговор са Црном Гором који је омогућио Ђукановићевим дипломатама попут србофобне Мирне Никчевић, да користе око 40 српских амбасада. Уговор није никада раскинут иако је Подгорица гласала за пријем Косова у Унеско и Интерпол и донијела србофобни закон.
Ненад Чанак је коалициони партнер СНС-а у Новом Саду. Чедомир Јовановић је изјавио 2016. у Чачку да Вучић примјењује политику ЛДП-а. Басара је једини српски писац који је направио интервју са Вучићем. Тада је закључено да Срби треба да промијене свијест и да прихвате протестански морал умјесто православног и да се окану косовског мита. Латинка Перовић и Вучић тврде да је 2016. у Црној Гори наводно покушан државни удар, који је „предводила“ пензионерка Бранка Милић. Латинка Перовић је подржала Бриселски споразум 2013. Латинка Перовић и Вучић су против бојкота избора у Србији 2020. Загребачки професор Мира Богдановић (она сигурно није српски националиста) је још 2016. изјавила да Александар Вучић у пракси испуњава идеологију Латинке Перовић. Зато су власти Србије 2015. упутиле Хрватској протестну ноту због одлуке Градског вијећа Вуковара да уведе посебну таксу за ћириличне натписе, а Црној Гори нису због Закона о слободи вјероисповијести.
Зато српско Министарство иностраних послова мјесец дана упадљиво ћути поводом одредби скандалозног закона, иако су се огласиле чак и њихове руске колеге. Српско министарство је закон стидљиво поменуло тек када је Подгорица протестовала због митинга испред амбасаде у Београду.
Зато кабинет Ђукановића није у саопштењу од 2. јануара био против Вучићеве посјете и није, као ректор Цетињске богословије, навео да је она неприкладна.
4. Јануар 2020
