Преносимо са блога: Н. Катић
Док утицајни центри моћи и њихови медији деле демократске лекције лево и десно, а поготово источно, на западу Европе се догађају процеси који личе на ругање прокламованим демократским вредностима. Процеси капиларног тоталитаризма под различитим изговорима непрекидно јачају и обликују јавну сферу.
Изненађује лакоћа којом највећи део западне јавности већ годинама прихвата ограничавање својих елементарних права, тобоже у име сигурности. Јуче је то било због борбе са исламским тероризмом, данас је то због борбе са пандемијом, а за сутра се већ најављује љута борба са сајбер-тероризмом. Подједнако је опасна и брзина којом се јавни говор неформално цензурише и где агресивна мањина, уз дискретну подршку власти, намеће свој систем вредности и промовише своје интересе.
У таквом амбијенту је могуће и да француска влада дође на идеју да предложи закон о безбедности којим се, између осталог, ограничава право грађана да снимају и објављују снимке полицијских интервенција. Може бити да француска влада очекује да ће се политичка и економска ситуација додатно погоршавати, да ће полиција морати још жешће да млати своје побуњене грађане, па није згодно да се такве слике шаљу у свет. (Закон је великом већином изгласан у доњем дому скупштине, али ће вероватно бити промењен под притиском масовне грађанске побуне.)
Француски председник већ има лоша искуства са видео-записима. Да није било видео-снимка једне полицијске интервенције из 2018, „афера Бенала“ не би избила у јавност. Никада се не би сазнало да се један од најближих сарадника председника Макрона понекад, забаве ради, преоблачи у полицајца и млати демонстранте на улицама Париза. Да је закон тада био на снази, не би било прилике ни за непријатна питања у вези са необичном блискошћу председника Макрона и лепушкастог Александра Бенале, по коме је афера и добила име.
И на другој страни Ламанша, у колевци демократије, дешавају се ствари које већ измичу разуму. Слобода говора престаје да буде гарантовано право и неформалне „идеолошке комисије“ одлучују о томе шта се у јавном простору сме рећи, а шта је „вербални деликт“.
Ако, на пример, неко верује да су разлике између мушког и женског пола ипак доминантно биолошке и да пол није социјални конструкт, допашће невоља ако то јавно и каже. Ту неопростиву грешку је направила Сузан Мур, сада већ бивша колумнисткиња енглеског дневника „Гардијан“. Њен (узгредни) став о биолошкој основи полности окарактерисан је као трансфобичан и 338 правоверних радника „Гардијана“ се писмом оградило од своје колегинице и њене колумне. (Читалац ће приметити да се ја, опрезно и мудро, не одређујем према ставу колумнисткиње Мур и да се само стидљиво залажем за њено право на слободну реч.)
Кроз сличну шибу јавности тренутно пролази и Џереми Корбин, донедавни вођа лабуристичке партије. Последње Корбинове невоље у вези су са извештајем једне парадржавне комисије која се бавила антисемитизмом у Лабуристичкој партији. Иако је, као и увек, осудио антисемитизам и прихватио налазе комисије, Корбин се ипак усудио да изјави да је проблем антисемитизма у партији драматично пренаглашен од стране његових политичких противника у партији и ван ње, као и од стране медија. Од Корбина се изгледа очекивало да напише покајничко писмо партији, мада, истини за вољу, овај лондонски процес још увек не личи на „московске процесе“.
Грађани са истанчаним осећајем за дух времена би могли рећи да, ако је ситуација већ таква, не треба изазивати судбину и своје ставове не треба јавно износити. Али, ни ова врста мудрости можда више неће бити довољна да поданике не-нарочито-Уједињеног-Краљевства сачува од казни за вербални деликт. Једна владина законодавна комисија предлаже да се и ставови који се саопштавају приватно, у сопственом дому на пример, могу судски процесуирати уколико их је могуће подвести под ширење мржње везане за расу, веру или сексуалну оријентацију. Искуство учи да самозвани цензори имају велику слободу у квалификовању вербалних преступа, а што је њихова слобода већа, то је простор слободе говора све мањи. Можда је тренутак и да грађани демократске Европе науче да је у ћутању сигурност, како би то рекао Андрићев јунак, везир Јусуф.
Мала је вероватноћа да ће протести на улицама западних метропола успети да зауставе и промене трендове овог пузајућег тоталитаризма. Ту и тамо ће се направити привремени уступак улици, а потом ће се наставити по старом. Центри моћи дуго су се припремали за ове сукобе и инструменти репресије далеко превазилазе моћ улице. И није реч само о голој полицијској сили – водећи медији и цензори друштвених мрежа све отвореније подржавају репресију и постају њени нескривени саучесници. Побуњени појединци и групе су, бојим се, без шансе.
9. децембар 2020.
