Интервју Драгане Трифковић, директора ЦГС за Eurasia Expert
Од првих дана епидемије, српске власти почеле су да се обраћају Бриселу тражећи помоћ за Србију као кандидата за приступање Европској унији. Међутим, само неколико дана касније председник Александар Вучић почео је да показује оштро незадовољство недостатком европске солидарности. Штавише, Немачка, која је главни трговински партнер Србије у области медицине, једноставно је забранила продају опреме и лекова овој балканској земљи. Како је неактивност ЕУ у борби против корона вируса утицала на мишљење српске заједнице о приступању ЕУ?
Морам да кажем да у Србији нико није очекивао помоћ ЕУ. Посебно што ЕУ није желела да помогне ни државама чланицама, или једноставно није у стању да то уради. Институције ЕУ се понашају врло пасивно и веома лоше реагују на изазове. То није новост од јуче, већ проблем који постоји више од деценије. Што се Србије тиче, ми већ имамо искуства са солидарношћу ЕУ из 2014. године када смо били погођени великим поплавама. ЕУ је тада обећала велика средства за помоћ, али заправо та средства су била преусмерена из предприступног фонда. Она су била намењена за друге пројекте у Србији, као земљи кандидату, али су услед ванредне ситуације била преусмерена. То се исто односи на обећану финансијску помоћ ЕУ у вези са пандемијом корона вируса, која треба да буде преусмерена из других фондова.
Мој утисак је да већина људи у Србији нема илузије о ЕУ, иако медији врше свакодневну пропаганду желећи да прикажу Унију у лепшем светлу.
Проблем је у томе што је интеграција Србије у ЕУ политичка одлука владајућих елита, која никада није добила (а ни затражила) званичну подршку већине грађана. Србија треба да организује референдумско изјашњавање о европским интеграцијама и упита своје грађане да ли желе да овај процес буде настављен. Требало би да грађани имају демократско право да одлучују о својој судбини. Мислим да је епидемија корона вируса још једном показала да ЕУ није у стању да функционише и не видим разлога да Србија безалтернативно доводи сама себе у још већи проблем.
Како је прозападни део српског друштва прихватио одбијање ЕУ да помогне Србији у борби против корона вируса? Да ли су и даље уверени да ће чланство Србије у ЕУ бити од користи Србима?
Прозападно оријентисани грађани Србије некритички гледају на Брисел. Не знам да ли се ради о индоктринацији или о неким интересима, али бојим се да немају много аргумената за одбрану својих ставова. Они нису спремни да објективно дискутују на тему изостанка помоћи ЕУ. Интересантно је да се критичка јавност најпре осврнула на то што Русија доставља помоћ Италији, али не и Србији, иако Србија тада званично није ни затражила помоћ од Русије. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је одмах након увођења ванредног стања у Србији изјавио да је Русија спремна да помогне. Међутим захтев са наше стране је дошао касније и Русија је одмах одреаговала. Председник Путин је лично издао указ да се пошаље једанаест авиона помоћи Србији. Поред медицинске помоћи у Србију су пристигли и тимови руских лекара, који обилазе болнице, прегледају пацијенте и саветују српске лекаре. Велики број медицинског особља у Србији је заражен корона вирусом, што представља проблем за функционисање здравственог система. Али да се вратимо на поенту, у периоду од какао је г. Лавров изјавио да је Русија спремна да помогне, до момента када је Србија затражила помоћ, било је много лоших коментара на рачун Русије. То говори о одређеној анти-руској пропаганди која се води и која потиче пре свега из прозападних кругова. Дакле мислим да се код њих и не ради о убеђењу да ће Србија имати користи од чланства у ЕУ, већ о чињеници да они лично имају корист од пропагирања таквог става.
Да ли ће по вашем мишљењу Срби након таквог односа хтети и даље да се придруже ЕУ? Да ли ЕУ има право да позове Србију у своју „породицу“?
Грађане Србије нико до сада није питао шта мисле о чланству у ЕУ, а подршка европским интеграцијама је сада на нижем нивоу него икада пре. Моје мишљење је да ни ЕУ није спремна за проширење, нити ће бити у наредном периоду. Економска криза из 2008. године је покренула политичку кризу у ЕУ, а затим се појавио и проблем са мигрантима. Излазак Велике Британије из ЕУ је велики ударац за ову организацију и сигуран показатељ да је дезинтеграциони процес почео. У таквим условима нико нормалан не би пожелео да се везује за пројекат за који нико није сигуран да ће потрајати. Могуће је да ће се ЕУ реформисати и преобликовати, али свакако у скоријој перспективи мислим да Србија нема интереса да наставља интеграције. Требало би да замрзне тај процес док се не дефинишу јасне позиције ЕУ. С друге стране, за Србију је од највеће важности да реформише своје институције и ојача као држава. Због тога треба да се преусмери на унутрашње реформе и одложи све интеграционе процесе до даљњег. Што се тиче саме ЕУ, она није ни до сада имала искрен однос према Србији, ни према другим земљама кандидатима. Због тога можемо и даље да очекујемо изјаве у којима се говори да Србија треба да постане део ЕУ, али ништа више сем тога.
Немачка, главни трговински партнер Србије у области медицине, једноставно је забранила продају опреме и лекова у Србији. „Нико није могао да замисли да ће у цивилизованом свету у време епидемије санкције медицинској опреми бити уведене против наше земље. И то упркос чињеници да је Немачка годинама преузимала стотине и хиљаде лекара и медицинских сестара из наше земље“, рекао је за ТАСС, директор Српско -руског центра Милош Ковачевић. Зашто је Немачка то урадила? Како ће овај фактор утицати на немачко-српске односе након пандемије?
Тачно је да много лекара из Србије одлази у Немачку због посла, али то је пре свега због тога што у Србији не могу да дођу до посла, као и због јако ниских плата. Међутим, у томе не видим одговорност Немачке, него пре свега Србије која није у могућности да побољша услове за своје медицинске раднике и лекаре. Што се тиче српско-немачких односа, они су углавном засновани на економским везама у којима Немачка држава има далеко већу корист него Србија. С друге стране, од Немачке често долазе разне политичке уцене, посебно у вези са јужном српском покрајином Косовом и Метохијом. Немачка је имала значајну улогу у насилном и противправном одвајању Косова од Србије. Неразумевање на релацији Београд-Берлин појавило се много пре вируса короне и то управо због Косова и Метохије. Наиме, председник Вучић је са Ангелом Меркел усагласио решење косовског проблема, а Немачка очекује да ће Србија потписати свеобухватни мировни споразум са Косовом без промене граница, којим ће признати косовску независност у постојећим границама аутономне покрајине Косово. У међувремену, председник Вучић и Хашим Тачи су добили подршку од Доналда Трампа за потписивање свеобухватног мировног договора са минималном корекцијом граница. Немачка се јако томе противи, јер се плаши промене граница. Председник Србије је својевремено био потпуно оријентисан на Берлин, и чврсто подржавао политику Ангеле Меркел, али се сада преусмерио на Вашингтон. Усмерио је пажњу на стварање контакта са администрацијом Трампа, с обзиром на то да је у претходној председничкој кампањи отворено подржао Хилари Клинтон којој је донирао неколико милиона долара за кампању. То је заправо разлог због чега су односи Србије и Немачке захладнели, јер канцеларка Немачке не гледа благонаклоно на неиспуњавање договорених планова у вези са Косовом.
Србија се за помоћ обратила Русији, а Москва јој је пружила руку помоћи. Али неке земље у овој помоћи виде злобу или беспредметност. Шта можете рећи о овоме?
Могу најискреније да се захвалим Русији, посебно председнику Владимиру Путину који несебично помаже Србији и подржава је. Још од времена руских царева, нико није толико помагао Србији и уверена сам да је већина грађана тога свесна.
Када је Србија била погођена великим поплавама 2014. године, руски спасиоци су данима спашавали наше грађане из поплављених подручја. У Србији постоји Руско-српски хуманитарни центар у Нишу, коме је потребно да се омогући да несметано ради. Овај Центар још увек није добио дипломатски статус, иако има велике заслуге.
С друге стране, НАТО је на основу СОФА споразума високо привилегован у Србији, иако већина грађана није са тим упозната. Залажем се за политику реципроцитета и мислим да би требало да развијамо много бољу сарадњу са Русијом.
На критичаре Русије не треба превише обраћати пажњу, то су углавном људи који подржавају хуманитарно бомбардовање, а критикују спашавање.
Кина је такође помогла Србији. Многи тврде да се последњих година у Србији појавио велики број присталица развоја кинеског смера у српској спољној политици у вези са ширењем утицаја Кине у југо-источној Европи. Желео бих да знам ваше мишљење о томе. Мислите ли да заговорници јачања српско-кинеске сарадње могу нанети штету руским интересима у Србији?
Србија развија добре односе са Кином, што је за нас веома значајно. Кина је све више економски присутна у Србији. Стратешки гледано, за Кину је продор на европско тржиште везан за пројекат „Један појас, један пут“. Историјски гледано, не постоје никакве препреке у развоју српско-кинеских односа. Мислим да је немогуће поредити српско-кинеске и српско-руске односе, јер су то потпуно другачије релације. Заправо, српско-руски односи су јединствени, као и приврженост наших народа. Нас везује заједничко порекло, историја, култура, религија, савезништво у свим ратовима и велика блискост. Кина је за Србе далека и непозната земља, а кинески народ је по менталитету сасвим другачији од нашег. То наравно не значи да не можемо да се поштујемо и сарађујемо, то је пожељно и потребно.
Ако говоримо о томе да ли српско-кинески односи могу да наруше наше партнерство са Русијом, обратила бих пажњу на чињеницу да се економско присуство Кине у Србији фаворизује од стране српског режима. Као пример навешћу тендер за куповину већинског власништва рударско-топионичког басена Бор где је Русија дала најбољу понуду, али је победила нижа кинеска понуда. Русија је у лошијој економској позицији и у односу на западне компаније наравно, као и на арапске и турске које су последњих година све више присутне на нашем простору. Србија би требало да посвети посебну пажњу на развој економских односа са Русијом, због повољних трговинских уговора. Нажалост, то до сада није био случај.
Корона вирус остаје главна тема дана у свим медијима. Главно питање које Европљане занима је шта ће се десити након пандемије са економијом ЕУ? Да ли ће Европска унија, која се суздржала да помогне својим пријатељима, бити у стању да задржи свој углед?
Како ће изгледати свет после короне, није једноставно рећи. Сигурно је да ће он бити другачији, али како, то ће зависити од много различитих и промењивих фактора. Европска унија је постала нестабилна много пре короне, а верујем да ће је ова ванредна ситуација још више дестабилизовати. Основни проблем је то да је ЕУ створена као сателит САД, а нова администрација Доналда Трампа има сасвим другачије приоритете. ЕУ се због тога не сналази најбоље у новонасталој ситуацији, и долази до све већег неразумевања са САД. Односи у самој Унији су од раније напрегнути, јер не постоји превише солидарности и разумевања у њој. Чланице ЕУ нису већ дуже време у стању да се усагласе око многих питања, а мото ЕУ је заједничка политика. Још једна отежавајућа ствар је то да је политика канцеларке Меркел довела до радикализације проблема са мигрантима и сукоба међу државама чланицама. Посебно је тај сукоб изражен између Вишеградске групе и централне власти у Бриселу. У овој кризној ситуацији Италија је добила највећу помоћ од Русије и Кине, док је помоћ из матичних организација ЕУ и НАТО, изостала. То доводи у питање читав бриселски систем који остаје на климавим ногама. Од безбедносног до спољнополитичког. Мислим да ЕУ губи међународни значај и сопствени кредибилитет. У ЕУ све више јачају оне снаге које се залажу за суверенизам и Европу нација. Садашња наднационална управа ЕУ подсећа на комунистички модел у коме комесаре поставља партија, а грађани немају контролу над тиме ко њима управља.
18. април 2020.
