De la défense et de la sécurité

Предизборни мигови и митови

Пише: Драгана Трифковић

 

У недавно завршеној америчкој изборној кампањи, Русија и руски председник су били тема дебате председничких кандидата, али и тема америчких званичника и медија који су износили тврдње да се Русија меша у изборни процес САД. На питање новинара упућено председнику Руске Федерације да прокоментарише такве тврдње, он је у свом оригиналном стилу одговорио да је Америка велика држава а не банана република. Неоспорна је чињеница да је Русија постала важна међународна тема, посебно у предизборним кампањама, као и то да су кандидати у многим земљама почели да се оцењују као „про-руски“ или не. Ако узмемо у обзир да Русија као држава пропагира оне вредности које је Запад маргинализовао (традицију, културу, породичне вредности, јаку државу итд.) из све већег отпора ка наметнутим вредностима у европским земљама (људска права, мултикултурализам, права мањина и сл.) произилази позитиван однос ка руској политици. Због тога расте популарност оних политичара и партија које се позитивно изјашњавају о Русији, посебно о политици Владимира Путина.

Многи политичари користе такву ситуацију и прилику да освоје гласове на про-руској реторици, што их касније углавном ничим не обавезује да покажу у пракси добар однос ка Русији. Односно, у свему томе има много манипулације.

Српско друштво је наклоњено Русији далеко више него било које западно друштво, па је „коцкање“ на руску карту код нас, свакако паметна одлука. Наравно из перспективе оних политичара који јавности желе да се представе као про-руски. С друге стране јавност у Србији углавном не уме реално да процени ниво српско-руских односа, посебно што се тиме манипулише како у позитивном, тако и у негативном светлу. Свему томе треба додати и пренаглашене емоције које у нашем јавном, политичком и друштвеном животу играју посебну улогу.

Узмимо пример последњег договора између Србије и Русије око куповине односно поклањања коришћеног наоружања, који је изазвао буру реакција.

С једне стране имамо власт, приватну (Вучићеву) опозицију и дворске аналитичаре који преувеличавају значај набавке половног наоружања, а са друге стране део про-НАТО опозиције, аналитичаре и медије које контролише директно запад, и који на све могуће начине покушавају да дискредитују овај договор. Највећи проблем у свему је што српска власт није јасно ставила на увид јавности какви договори су направљени и под којим условима, што је иначе постала уобичајена пракса „демократских“ власти Србије, а такву околност додатно погоршавају медији са својим спекулацијама. У медијима се уз посету премијера Вучића Москви помињао договор по којем Русија поклања Србији шест борбених авиона МИГ 29, али ће Србија платити њихов ремонт. Наводно ће тај посао бити обављен до марта 2017. године. Уз борбене авионе помиње се и тридесет  тенкова Т-72, као и тридесет борбених возила BRDM-2. Ангажовани друштвени радници и маргиналне организације, који у свему виде мудрост Александра Вучића, прогласиле су овај потез „неоспорним и беспрекорним достигнућем владе“. Да пођемо од тога да је бесмислено прихватање нечије донације назвати достигнућем а тек на то додати и придев „беспрекорно“, али је то очигледно опробана техника манипулације, која даје резултате. Што више бесмисла окићеног придевима, то је ефекат бољи. Поред величања Вучића, велича се и војска за коју је и сам СНС говорио како је уништена захваљујући НАТО „реформама“ које је спровела претходна власт. Без обзира што је са НАТО договорима (који подразумевају и наставак „реформи“ као и уништавања „вишкова“ оружја), СНС власт отишла много даље од претходне власти, то више није тема критике тј. самокритике. Питање је како је уништена војска преко ноћи постала силна, набавком наоружања које не мења значајно војну силу српске армије.  Далеко од тога да сматрам да нам наоружање није потребно, међутим ако истовремено уништавамо „вишкове“ оружја (што је обавеза према плану сарадње са НАТО) и набављамо мање количине коришћеног оружје (случајно баш пред изборе) ту се не може говорити о стратешком јачању војне силе, напротив.

Суштина је у томе да нам је потребна модернизација наоружања односно набавка нових система (пре свега ПВО) и да нам је потребно стратешко јачање војне силе које подразумева и побољшање статуса војника. Положај војске је толико деградиран и о њему најбоље сведочи штрајк, што се није дешавало ни у време ратова и санкција, те се у први план ставља питање егзистенције. Набављено руско оружје је добродошло, али то није ни приближно довољно за решавање питања борбене моћи српске војске. Док се с једне стране преувеличава значај договора о предизборним миговима, у чему предњачи (дез)информер с насловима:  Путин шаље Србији моћно оружје, Са новим миговима имаћемо најјачу војску на свету, Ускоро стиже и атомска бомба на поклон из Русије и сл. с друге стране НАТО аналитичари износе другу врсту дезинформација: авиони су прескупи, тенкови нам нису потребни, српски тенкови су квалитетнији од руских и сл. Интересантни су били коментари да је тенк М-84  (који се не производе од 1992. године) квалитетнији од руског тенка Т-72 по чијој лиценци је и рађен југословенски М-84 што само по себи нема логику. Да смо којим случајем добили на поклон Армата тенкове, верујем да би исти аналитичари и њима нашли озбиљне замерке.

Потребно је споменути и један део русофила, који такође не сагледава реално ситуацију, и не може да разуме због чега Русија подржава власт која наноси озбиљне штете државним и националним интересима Србија, иако сама пропагира сасвим супротну политику. Пре свега Русија као озбиљна и одговорна земља мора да гледа сопствене интересе, а њен интерес није конфронтација, већ сарадња. Русија није дужна да решава туђе, већ своје проблеме и нереално је очекивати да ће Русија да „спашава“ Србију . У том смислу проблем може да буде српска инфериорност и небрига за сопствену судбину по принципу „Бриго моја пређи на другога“. Нити ће наша брига прећи на другога, нити ће неко други да се бори за српску слободу. Погледајмо пример Украјине. У земљи је извршен државни удар, и на власт су дошле западне агентуре, које воде политику супротну интересима државе и народа који заступају. Русија није предузимала агресивне контрамере (иако је оптужена за то), већ је инсистирала на мировном процесу и политичком решењу проблема. Народу у Донбасу, који је решио да се бори за своју судбину, Русија јесте помогла. И хуманитарно и политички и свакако другачије. Због тога је потпуно нереално очекивати да наша анестезираност може да инспирише било коју спољну силу да се забрине за нашу судбину више него што то ми чинимо. Или укратко „слобода се не добија, слобода се осваја“.

На крају, распиреним патриотским илузионистима нису сасвим јасне следеће чињенице (или не желе да их виде):

  • Руси знају ко је Александар Вучић, и немају никаквих илузија да је он нешто друго до онога што јесте.
  • Власт Александра Вучића је предузела низ анти-руских потеза али није отишла толико далеко да заради непријатељски статус, посебно у условима када је Русији потребно да од непријатеља направи пријатеље.
  • Русима је добро познато какве договоре је власт Александра Вучића склопила са НАТО пактом.
  • Многобројне договоре са Русијом, Србија склапа само формално, без озбиљне намере да их спроведе у дело.
  • Александар Вучић није испунио ништа од онога што је преко Ненада Поповића обећао руским колегама.
  • Обећање које је Николић дао руским колегама, а тиче се додељивања дипломатског статуса запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, није испуњено због обавеза српске власти према Западу.
  • Русима је познато да су приче о црногорском државном самоудару и учешћу руских грађана у покушају дестабилизације на Балкану, пласиране по налогу запада.
  • Запад преко режима Ђукановића и Вучића покушава да дискредитује српско-руске односе и да ускрати руску подршку Србима.
  • Србија је осудила добровољце из Донбаса према захтеву Запада, претходно пославши емисаре у Донбас која су имали за циљ да дискредитују Србе.

Имала бих овде још доста тога да додам, али ћу нешто оставити за наредну прилику, када ме Вучићеви патриотски фанови опет испровоцирају да напишем нови текст. Како год, мигови ће вероватно стићи пред изборе, јер је познато да не памтимо ништа ружно, посебно не пред изборе. Нађе се тек по неко да квари срећу и распршује снове, потпуно беспотребно. Лепше је с лажима.

5. јануар 2017.

Стање Ствари

Упутнице:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tajni-pakt-vuciceve-vlasti-sa-nato-paktom.html

 

auteur d'avatar

À propos de Центар за геостратешке студије

Centre pour les études géostratégiques est une organisation non-gouvernementale et à but non lucratif de l'association, fondée à Belgrade à l'assemblée générale constitutive tenue le 28.02.2014. conformément aux dispositions de l'art.11. et 12. La loi sur les associations ("journal Officiel de la Rs", non.51/09). pour une période de temps indéterminée, afin d'atteindre les objectifs fixés dans le domaine de la recherche scientifique, des relations géostratégiques et la préparation de documents stratégiques, de l'analyse et de la recherche. L'association développe et soutient des projets et des activités visant à l'etat et aux intérêts nationaux de la Serbie, a le statut d'une personne morale et qu'il est inscrit dans le registre conformément à la loi. La mission du Centre d'études géostratégiques est: "nous sommes la construction de l'avenir, parce que la Serbie mérite: les valeurs que nous représentons sont établies par le biais de notre histoire, de la culture et de la tradition. Nous croyons que sans passé il n'y a pas d'avenir. Pour cette raison, afin de construire l'avenir, nous devons connaître notre passé et à chérir nos traditions. Les vraies valeurs sont toujours mis à la terre, et l'avenir ne peut être construit dans une bonne direction, sans que de la fondation. Dans un moment de perturbations sur les changements géopolitiques, il est essentiel de faire les bons choix et prendre les bonnes décisions. De laisser aller de toutes imposées et déformé les idées et artificielle des pulsions. Nous croyons fermement que la Serbie a suffisamment de qualité et de potentiel afin de déterminer son propre avenir, peu importe les menaces et les limites. Nous nous engageons à la position serbe et le droit de décider de notre avenir, en gardant à l'esprit le fait que, historiquement, il ya eu de nombreux défis, les menaces et les dangers, que nous avons surmonté. “ Vision: le Centre d'études géostratégiques aspire à devenir l'une des plus importantes organisations mondiales dans le domaine de la géopolitique. Il veut aussi devenir une marque locale. Nous allons essayer d'intéresser le public à la Serbie dans les questions internationales et de rassembler tous ceux qui s'intéressent à la protection de l'état et des intérêts nationaux, le renforcement de la souveraineté, de la préservation de l'intégrité territoriale, la préservation des valeurs traditionnelles, le renforcement des institutions et de l'état de droit. Nous allons agir dans le sens de trouver des personnes partageant les mêmes idées, à la fois en interne et dans le monde public. Nous mettrons l'accent sur la coopération régionale et la mise en réseau des organisations non gouvernementales, à la fois au niveau régional et international. Nous allons lancer des projets au niveau international pour soutenir le repositionnement de la Serbie et de la préservation de l'intégrité territoriale. En coopération avec les médias, nous allons mettre en œuvre des projets qui mettent l'accent sur ces objectifs. Nous allons organiser l'éducation du public intéressé par des conférences, des tables rondes et des séminaires. Nous allons essayer de trouver un modèle pour le développement de l'organisation qui permettrait le financement des activités du Centre. Construire ensemble notre avenir: Si vous êtes intéressés à collaborer avec nous, ou pour aider le travail du Centre d'études géostratégiques, veuillez nous contacter par e-mail: center@geostrategy.rs

Laisser un commentaire

Votre adresse e-mail ne sera pas publiée. Les champs obligatoires sont indiqués avec *