Пише: Драгана Трифковић
Узрок сиријског сукоба
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
Крвави сиријски рат почео је у марту 2011. протестима против сиријског председника Башара Ал Асада. У Сирији су сукобљене регуларна сиријска војска са једне стране и побуњеници са друге, у чијим редовима се осим Сиријаца боре многобројни плаћеници, терористи, џихадисти, чланови Ал Каиде(4). У формацијама побуњеника налазе се и учесници ратова на простору бивше Југославије, односно муслимани из БиХ и Арбанаси са КиМ. Тема разматрања ситуације у Сирији, за оне који је добро познају, није улога Башара Ал Асада у њима. Свакако да његова владавина може да прими одређене критике (не оне које Запад намеће) и поред тога што има велику подршку народа, међутим рат у Сирији се не води због Башара Ал Асада, нити због унутрашњих проблема државе којом он влада. Америчка доктрина о заштити људских права је покриће за кршење људских права, односно средство за агресију над другим државама. Преузимање контроле над сувереним државама путем уклањања непослушних режима, врши се финансирањем, обучавањем и наоружавањем опозиционих снага, криминалних структура као и убацивањем страних плаћеника и терориста у редове побуњеника, а затим конструсањем неког догађаја као повода за интервенисање НАТО алијансе. Уз то још треба поменути политичку, дипломатску и медијску логистику свих фактора који су у служби Запада.
Сиријски сукоб је прекретница у прерасподели светских сила. Време хегемонистичке владавине САД, које је трајало од завршетка хладног рата тј. распада СССР-а, дефинитивно је завршено. Запад покушава вештачки да одржи своје позиције, иако економски и политички нагло слаби. Америчке војне интервенције немају више упориште и подршку, чак ни на западу. Због спољне политике Вашингтона, Америка је постала предмет мржње многих народа широм света. Након вишедеценијске примене силе над далеко мањим и слабијим жртвама, светској јавности је постало јасно зашто Америка спроводи своју дивљачки агресивну спољну политику. Разлог је економски и политички интерес Запада или интересних група које имају велики утицај на власт, а не заштита људских права.
Паралеле са Србијом
Сукоб у Сирији има много сличности са дешавањима у Србији, односно на простору бивше Југославије.
Рат у Сирији је наметнут као и у случају бивше Југославије. САД су имале припремљену стратегију за Југославију, много пре почетка рата на тим просторима .Откривена је улога страних обавештајних служби Запада у њима, о чему постоје бројни докази, извештаји, изјаве и сведочења званичника и разних службеника(5).
Запад је наоружавао и обучавао екстремистичке и терористичке групе у Хрватској и БиХ, као што то сада ради у Сирији. У Хрватској је приватна војна фирма Military Professional Resources Inc, коју су основали амерички генерали, обучавала хрватске снаге током рата 1991-1995(6). Без њихове помоћи и наоружања, Хрватска не би могла да изведе геноцид и протера око 200.000 Срба. У БиХ су наоружавали муслиманске снага, и конструисали ратна дешавања која су довела до војне интервенције (7). Касније су исте методе примењене за пројектовање српске “кривице” на КиМ и још једно бомбардовање Срба.
Важан податак је да су групе сиријских побуњеника прошле обуку на територији Косова и Метохије која је под контролом нарко-терористичких власти тј. управом НАТО алијансе и САД. За узврат, Сиријски побуњеници су обећали властима у Приштини да ће признати “независност” Косова уколико дођу на власт. О томе је говорио представник Русије на седници Савета безбедности УН, током које је изнео чињенице о повезаности исламских терориста и власти у Приштини. САД подстичу радикални исламизам и тероризам против хришћана (8).Посебно су угрожени православни хришћани што се показало у Југославији, а затим и на Блиском истоку .
Сарадници Запада у Сирији су терористи, плаћене убице, радикални исламисти и сл. чији карактер најбоље може да се види на језивом снимку(9), где припадник побуњеника распара тело убијеног војника сиријске војске, вади његово срце и једе га, шаљући истовремено претеће поруке Башару Ал Асаду. Хашим Тачи је један од блиских сарадника Запада, иако је УЧК коју је он предводио, била означена од стране западних обавештајних служби као терористичка организација која се финансира од трговине дрогом. Осим убиства, прогона, силовања и мучења, Тачи је умешан и у трговину људским органима. Можда би крвник који једе срце војника на снимку био премијер Сирије, да су се планови Запада остварили. Рат против «тероризма» заправо воде терористи. САД и ЕУ сарађују са најмонструознијим злочинцима који ваде, продају и једу људске органе, представљајући их као борце за “слободу”.
У циљу проналажења повода за интервенцију у Сирији, Запад је инсценирао неколико напада и крвопролића. Један од њих је убиство цивила у Хули и Хами, за које су западни званичници и медији одмах оптужили Башара Ал Асада. „Генерални секретар УН Бан Кимун и изасланик УН и Арапске лиге за Сирију Кофи Анан, издали су заједничко саопштење у којем су осудили „ужасан и бруталан злочин“ у којем је насумично коришћена непропорцијално велика сила а цео чин представља „флагрантно кршење“ међународног закона и кршење обећања сиријске владе да неће користити тешко наоружање или насиље“. У осуди су се придружили и западни званичници, па је британски министар спољних послова изјавио да ће тражити снажну реакцију „међународне заједнице“ за тај злочин. УН су након тога затражиле хитну интервенцију међународне заједнице исто као и сиријски побуњеници. Русија, Кина и остатак међународне заједнице је тражио доказе за такве наводе, међутим они су водили на супротну страну. Иако су медији оптужили званичну Сирију за употребу хемијског оружја, пре завршетка истраге, РФ је имала материјалне доказе о одговорности побуњеника за нападе хемијским оружјем. Русија је предала извештај на сто страна УН о налазима истраге и умешаности понуњеника у нападе.
И УН и западни званичници и медији и побуњеници играју у истом тиму. Том приликом су се толико заиграли да је BBC објавио фотографију масакра цивила у Ирака из 2003. године, са појашњењем да је на слици приказ тела деце у Хули пре сахране(10). Намера је откривена када је фотограф Марко Ди Лауро видео своју фотографију на телевизији. Овде морамо да се присетимо сличног догађаја који је познат као „злочин у Рачку“, и који је био повод за бомбардовање Србије. Тада су терористи УЧК који су убијени у обрачуну са полицијом представљени као цивилне жртве српских агресора. Медији су приказали фотографије, на којима су била тела убијених терориста, али је претходно уклоњено оружје, униформе и обележја УЧК. Вилијам Вокер, амерички дипломата који је радио у мисији OEBS на КиМ 1999. представио је фалсификовани догађај, а медијски џелати су без икаквог доказа извели смртну казну над Србијом, уз велики допринос западних званичника. Потпис аутора исти је као у Сирији (али и Ираку и Либији). Након агресије на Србију, појавили су се докази да је Рачак једна велика превара. Немачки фотограф, који је снимао наводни масакр у Рачку, дао је на увид немачкој јавности фотографије на којима се виде убијени терористи у униформама УЧК са оружјем (11).
Други пример је напад хемијским оружјем у предграђу Дамаска, за коју је Запад оптужио званичну Сирију, међутим испоставило се да су напад извели побуњеници. У Босни је 1995. успешно подметнут напад на Меркале српској страни, и он је послужио за бомбардовање српских положаја у Босни од стране НАТО-а . Приликом бомбардовања у Босни, западне силе су користиле осиромашени уранијум, који је такође употребњен 1999. У Србији. Заштитници људских права нису поставили питање подметања злочина и коришћење уранијумских их бомби, нити је ико одговарао за злочиначко бомбардовање Србије. Напротив, главни виновници су награђени економским привилегијама на окупираној територији.
Да је покушај напада на Сирију поновљени сценарио из Србије, схватили су и амерички новинари, који су на конференцији за штампу поводом Сирије (одржаној у августу ове године) у Стејт департменту поставили више питања на ту тему, али нису добили одговоре. Једно од питања је било „Да ли је одлука да се бомбардује Југославија 1999. била легална“ међутим Вашингтон није желео да пореди ситуацију у Сирији са Југославијом. Јасно је и због чега(12).
Српско-руски односи
У септембру ове године, када је напетост достигла врхунац, САД и Израел су лансирале две ракете на Сирију из Средоземног мора. Руско министарство одбране је саопштило да су забележили лансирање ракета. Обе ракете су завршиле у мору, а Пентагон је након тога издао саопштење да тестирање ракете нема везе са Сиријом(13). Изгледа да постоји још нешто између редова, што нисмо прочитали у штампи. Пре неколико дана, амерички носач авиона и разарач, који су били спремни за напад на Сирију, кренули су из Средоземног мора назад у базу. Америка је одустала од напада(14). Русија је главна снага поновног успостављања међународног правног поретка.
Србија није стала уз Русију и остале земље међународне заједнице које су се противиле агресији, већ је подржала намере Запада, и увела санкције Сирији (15). Тиме је индиректно подржала агресију, Меркале, Рачак, бомбардовање Србије, отимање сопствене територије, УЧК терористе, трговце људским органима, прогон и убиства. Чак ни српски народ, који је познат по праведности, није изразио протест против неправде коју је и сам доживео. Да ли је остало имало достојанства у Србији и свести о националним интересима?
Изостанак подршке Сирији најбоље говори о томе да држава не поседује суверенитет, и да марионетска власт брани интересе Запада. Уместо да Србија као жртва бомбардовања искористи промене односа снага у свету, и поведе политичку борбу против наметнуте кривице, српска власт даје легитимитет агресорима. У оваквој ситуацији једина сламка спаса може да буде инсистирање Русије на одбрани српских интереса. Однос између нове српске власти и Русије је дефинисан у кратком року. Ако празан маркетинг може да замаже очи српској јавности, руској власти никако не може. Погрешан је и сам покушај такве поставке.
Ево шта је о Сиријском сукобу изјавио руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин: „Радећи у Србији, састајући се са многим људима, добијајући последњих недеља много писама, факсова, електронских порука, видим како се овде доживљава ситуација око Сирије.
Она се обично доживљава из угла доскорашњег српског историјског искуства, када је као формални разлог за почетак бомбардовања Југославије од стране НАТО снага наведен веома споран инцидент. Отада се слични сценарио понављао више пута. Сећамо се и Ирака и Либије. У ситуацији са Сиријом били су предузети покушаји да се пође већ утабаним путем. Али то није успело. И то је добра вест“(16).
Ми смо у ситуацији да руски званичници говори у име српског народа, док српска власт ћути. Да ли Руси ипак морају да буду већи Срби од Срба? Србија је обесправљена у сваком погледу, а српска власт је успела и да је обесмисли. Русији није потребна сарадња са Србијом под колонијалном влашћу САД и ЕУ, већ суверена Србија као савезник. Србија не може да контролише токове у земљи, јер су све институције под контролом Запада, али је неминовно да ће геополитичке промене и поновно успостављање међународног права, утицати и на политичку ситуацију у Србији, ма колико послушничка власт бежала од тога. Јужни ток је велика инвестиција која ће променити безбедносну и економску позицију Србије, хтели то ми или не. Николићу,Вучићу и Дачићу се све више сужава простор за манипулацију, а на њој су заправо и засновали власт. Уместо ревизије историје, уследиће ревизија фалсификовања.
13. новембар 2013.
Упутнице:
(3)http://www.whitehouse.gov/sites/default/files/rss_viewer/national_security_strategy.pdf
(5)http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/CIA-Raspad-SFRJ-isplaniran-do-detalja/lat/134428.html
(6)http://www.pressonline.rs/info/politika/175985/americki-sud-prihvatio-srpsku-tuzbu-za-oluju.html
(7)http://serbian.ruvr.ru/2013_07_16/Balkanski-dnevnik-ruskog-novinara/
(9)http://www.youtube.com/watch?v=RFfnxK-YGGQ
(10)http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2013&mm=08&dd=29&nav_id=747681
(11)http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/206022/Nemci-priznali-zasto-su-bombardovali-Srbiju
(15)http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija-glasala-za-sankcije-siriji/24626490.html
(16)http://www.ruskidom.rs/sr/srbija-sirija-clanak-ambasadora-rusije/
