Интервју водила Драгана Трифковић
Василиј Дударов: мајстор спорта у боксу, победник шампионата СССР-а у боксу (1991.),
победник и учесник првенства у Москви (1992-1994), шампион Русије у боксу (1994),
Добитник је Отвореног боксерског купа Москве (1997).
Завршио Московску државну академију физичке културе, Факултет за теорију и методологију бокса, специјалност – боксерски тренер
Ви сте освојили титулу шампионата СССР у боксу 1991. године у веома критичном периоду за земљу. Какав је то био осећај доживети тако велики успех у време распада СССР? Како је таква политичка ситуација утицала на Ваш успех?
Титулу шампиона освојио сам 1991. године, за млађе јуниоре. Имао сам тада 14 година, то је било последње првенство СССР. У јулу се одиграло првенство, а у августу земља више није постојала. Те 1991. године није било златних медаља, с друге стране ми смо оджали првенство СССР-а. Наградили су нас дипломом, а ми који смо дошли на првенство, спавали смо у студентском дому. Време је заиста било тешко, мензе су све биле затворене. Мени је са тог првенства СССР остала диплома која сведочи о томе да сам победио на првенству СССР у боксу. Више ништа сем тога није остало, али за то што сам ја победио на првенству СССР, мени су дозволили да пређем у категорију за одрасле у боксу. Много сам се радовао, ипак победити на првенству СССР за мене је било важно.
Био сам веома расположен, то ме је надахнуло, одмах сам почео да учествујем на турнирима. Следеће године сам учествовао на шампионату Русије за јуниоре и победио сам и на том шампионату. Све је било некако неорганизовано, хаотично, гомила учесника, била је нека ужасна врућина, већ тада се осећало да нам предстоји тешко време.
Дакле у то време нисте имали могућност да путујете по свету и прикажете славу? Данас су шампиони, као што је Хабиб рецимо, познати целом свету.
Ми смо освајали титулу шампиона на првенству СССР, затим на првенству Русије и ту се све заустављало. Ми даље нисмо ишли на првенство Европе, нису се одржавале никакве припреме. Последње добре припреме биле су организовано пред првенство СССР, мада Летонија, Естонија и Литванија већ тада нису учествовале у такмичењу.
После тога освојили сте неколио титула на првенству Русије. Која је Ваша омиљена титула шампиона?
Првенство Русије 1993. године се одржавало у Липецку, тамо сам ја имао четири меча, победио сам и то је за мене била добра година. Прво сам освојио првенство Москве, потом првенство Централне Русије. Свугде се играло по четири меча, било је прилично напорно и на крају освојио сам и првенство Русије. Али исто тако чим смо победили на првенству Русије, на томе се све и завршило. Играли смо неке турнире унутар земље, нисмо нигде путовали у иностранство, али то је такође било добро. За те победе добио сам звање мајстора спорта. То је било супер, чак су ми поклонили дрес репрезентације. Дали су ми дрес, боксерске рукавице и значку са натписом „мајстор спорта“. Наравно и документ којим се потврђује моје звање.
Када и како сте почели да се бавите боксом и шта је било одлучујуће да се посветите том виду спорта?
На бокс су ме уписали родитељи када сам имао десет године, јер сам био ситан. Био сам тежак 30 килограма. Испочетка сам се бавио гимнастиком, такође ме је отац одвео на гимнастику, затим сам се бавио скоковима у воду и када сам имао десет година почеле су свакакве туче, отац је схватио да ја у тим тучама увек губим и одвео ме је на бокс. Тада сам почео активно да тренирам, може се рећи да сам се више времена посвећивао боксу него школи. Сви су сањали о томе да постану професионалци и оду у Америку. Ето такве снове смо ми имали (смех). Како сам почео са десет година да тренирам бокс, тренирам до дана данашњег. Последњи меч одиграо сам са 25-26 година.
Када Вас је отац одвео на бокс, он је вероватно имао у виду да су тешка времена и да дечак треба да уме да се заштити, али сигурно се Вама тај спорт допао?
Да, допао ми се и тренер који нас је тренирао је био много добар. Има таквих тренера код којих дођеш, а он те одмах стави да тренираш у пару и разбију ти нос. Наш тренер нас је добро припремао са свима је много радио, имали смо укупно три тренера. Мени самом је све то постало интересантно. Када сам почео да побеђујем осетио сам такав адреналин, тада ми је постало још интересантније да тренирам. У све то сам се уклопио.
Пред Вама су се отвориле разне могућности?
Да, многе могућности, много је добрих људи у том боксу.
Кога Ви уважавате од боксера? Ко је за Вас ауторитет у том спорту?
Тајсон наравно, ако он не буде давао изјаве против наше земље, он ће и остати за мене ауторитет. Уколико почне да даје изјаве против Русије, изгубиће сваки ауторитет за мене. Мухамед Али покојни, Рој Џонс наравно који је узео руско држављанство. Вероватно то су три главне фигуре за мене у боксу. Од наших боксера вероватно Валериј Попенченко, то је стари боксер. У његову част биће приказан филм. Зове се „Нокаут“.
Какве филозофије се придржавате у спорту?
Љубазност, култура, не дирати слабијег, тренирати друге људе тако да они не користе ту врсту спорта тамо негде на улици у уличним тучама. Учити младе генерације да не пију, не пуше. Мој син тренира бокс од ујутру до увече. Он се уписао на академију. Дакле вероватно је то филозофија да тренирам људе, да се они баве спортом, а не глупостима.
Осим освојених титула у боксу, Ви сте такође стекли високо образовање на Московској државној академији физичке културе. Колико тешко је било градити спортску каријеру и паралелно студирати?
То је било могуће, ја сам се у то време бавио боксом и одлазио сам на факултет прилично ретко. Ишао сам на праксу, слушао сам нека предавања. Основне предмете као шта је биомеханика, то што је везано за тренерско умеће, то нисам пропуштао. Тако да сам прошао кроз студије, некако лако и неприметно. Када сам стекао диплому, одмах сам почео да радим као тренер. Што се тиче Факултета физичке културе где се проучава техника бокса, они постоје у Москви, Санкт Петерсбургу и Новосибирску. У принципу било где на територији Руске Федерације, може да се стекне високо образовање у домену физичке културе, не мора то обавезно да буде Москва или Петербург. Зашто многи долазе у Москву, због тога што они ту уписују факултет и при томе играју за град Москву. Зато се за многе овде отвара више могућности. Ако су негде у Новосибирску, тамо немаш где да играш, овде су главни клубови ЦСК, Динамо, зато су на гласу московски факултети. Али ја знам многе момке који су студирали у другим градовима и успели су у послу.
Какав значај има универзитетско образовање и звање мајстор спорта у вашем тренерском раду?
У принципу ако ја не планирам да будем чиновник и члан олимпијског комитета, онда за мене то образовање није толико важно, важнија је пракса. А ако временом хоћеш да напредујеш у каријери, онда је важно и то што си мајстор спорта и што имаш диплому из области физичке културе и тренерско искуство. Али ја такве планове за сада немам, 2003. године сам завршио факултет, а од 2006. године тренирам људе. Немам амбиције да радим у некој репрезентацији, мене интересује управо фитнес.
Често боравим у Русији и знам да држава много улаже у развој спорта. Мислим да је то веома важно јер бављење спортом позитивно утиче на здравље људи. Колико се данас у Русији инвестира у спорт? Да ли Ви мислите да се боксу поклања довољно пажње?
У принципу граде се нове спортске хале. Сада на истоку Москве у кварту који се зове Бируљова, гради се огроман четвороспратни комплекс. Тамо деца могу бесплатно да тренирају. Тамо имам много различитих спортова, пливање, борилачке вештине, тамо тренери добијају плату од државе. Треба рећи да то није мала плата. Деведесетих година такви комплекси се нису градили, двехиљадитих се мало шта градило, почело је да се гради негде од 2005. године. Онда су почели да воде рачуна о спорту, Валујев се стално за то залаже, Наталија Рогозона такође. У принципу мени се допада што се поклања пажња спорту.
Рекли су ми да је хокеј национални бренд Русије, када је у питању спорт. Међутим бокс је такође цењен и популаран, посебно на Кавказу и у Татарстану. Шта Ви као професионалац мислите о популарности бокса у Русији, да ли је он заиста популарнији код кавказских народа и Татара, више него код Руса?
Да, бокс је популаран на Кавказу, у Татарстану у Башкирији, али мислим да је он једнако популаран по целој Русији. Када путујеш на различита првенства у Русији, тамо долазе боксери из Централног федералног округа и из целе Русије. Наравно долазе и са Кавказа, али такође и из Сибира, са Урала, такмичари долазе из многих крајева Русије. Не могу да кажем да представника неког одређеног народа има више од других. Бокс је популаран у целој Русији. Рвање је популарније на Кавказу. То је некако њихов национални вид спорта. У сваком граду постоји школа бокса. Најважније је сада да бокс остане међу олимпијским спортовима. Постоје неке гласине да бокс могу да избаце из олимпијског програма. Уколико се то деси, Олимпијада неће бити популарна као раније. Ево видите колико дуго руски спортисти учествују на Олимпијади без химне и заставе. Стално нам праве проблеме због допинга, мада се често и не утврди да ли је заиста коришћен допинг или није.
Ево на последњој Олимпијади ми смо заузели девето место по броју медаља и људи кажу па добро, девети смо, није то више као некад кад су сви седели испред телевизора и навијали за своје спортисте. Сад се више ништа не зна, на пример наш спортиста освоји златну медаљу, а после три месеца му је одузму. Досадали су нам већ више ти двоструки стандарди.
Какву нову алтернативу могу да понуде друге земље као Русија, Кина, Индија, тј. каква нова платформа може да се осмисли уместо Олимпијаде?
Русија, Кина и Индија, то је већ пола света. Ни Олимпијада није увек постојала, можда је тај формат већ превазиђен. Можда треба задржати Олимпијаду али са неким другим правилима.
Хвала Вам на разговору.
19. новембар 2022.