Пише: Милош Здравковић
Проћи ће још неко време пре него што ће се власт у Србији потпуно определити (народ се одавно определио) ком табору припада, а можда успе и избећи такво стање. Ипак, руски С-400 противавионски и противракетни системи су у Батајници били са разлогом, да својим громогласним лансирањем помогну званичном Београду да размисли о будућности, а свима другима да их чују. Они су овде у функцији разгласа руске спољне политике која задњих десетак година на светској сцени жели управо то, да се чује. У томе и успева где год да се поново појави, а поново је овде можда кључна реч.
Србија је војно неутрална држава. Што се Србије тиче: да ли је она својим проглашењем неутралности сада изван сваке могућности уласка у НАТО? Никако. На простору Србије делују јаке лобистичке, про НАТО снаге, све ово време. Нпр, од 2001. у Србији делује невладина организација под називом Атлантски савет Србије (Atlantic Council of Serbia), који упорно подсећа на још увек, јак економски утицај Запада.
Реално гледајући Русија никако не може Србији да надомести европско тржиште којем би Србија добила снажнији приступ у случају ЕУ чланства, али немојмо заборавити да Русија није сама када говоримо о „Истоку“. Ту је Кина, прва економска сила света, а сарадња између Кине и Русије је на високом нивоу. Кина је своју економску независност базирала на добрим односима са Русијом. Ту је и ускоро најмногољуднија држава на планети, Индија… Србија такође зависи од руског гаса и нафте (свакако није једина европска земља у том положају), а највећа српска нафтна компанија, Нафтна Индустрија Србије у већинском је власништву руског Газпрома.
Службени став Београда је да Србија жели улазак у Европску унију, али не и у НАТО савез. Неки сматрају како се Русија противи било каквим интеграцијама Србије у западне савезе, било да је реч о ЕУ-и или НАТО савезу. Ипак, потенцијално чланство Србије у Европској унији није нешто што би толико забрињавало Москву, али НАТО чланство је већ једна сасвим друга прича и Москва ће искористити сав свој утицај да до тога не дође.
Србија, свакако, има право да свој положај на тренутној геополитичкој сцени искористити примарно за своје интересе и да види како може све ово да претвори у властити профит. Да ли то виде они који воде Србију !? Они који одлучују морају имати на уму не само позитивне већ и потенцијално негативне исходе. Наиме, последња европска земља која је покушала да пребаци фокус са војне неутралности и пута ка ЕУ-а у опредељење према Русији, била је Украјина, а знамо што се тамо догодило.
У случају Србије не би смело да буде тако. et Јасно је да руски утицај у Србији, иако велики, није ни приближно онакав какав је у суседној Украјини. Такође, САД никада нису бомбардовале Украјину, нити јој одузеле део територије.
Време које долази могло би бити врло повољно по руски геополитички утицај. Ако се амерички утицај заиста повлачи са светске позорнице (видећемо како ће завршити ова епизода у Сирији), руски ће експоненцијално јачати, не само у Србији, већ и на целом Балкану и шире. У овом случају, могли би смо се ускоро суочити са једним историјским ривалом којем је Балкан пуно ближе него САД-у, Турском (опет, развој ситуације у Сирији рећи ће нам нешто и по том питању).
Чак и као несврстана, Србија може према једној страни бити „боља“, а Русија свакако жели да она буде та страна. Сједињене Америчке Државе такође. ЕУ као битног играча више нико озбиљан и не перципира. Златно доба Европе је за нама.
Свакако, данас сама евро-атлантска конструкција не стоји баш најбоље. Пре неколико дана скоро је избио војни сукоб између најмоћније и поприлично моћне НАТО чланице, односно између САД-а и Турске. У исто време Европска унија се налази пред губитком једне велике чланице, Велике Британије (Борис Џонсон, премијер Уједињеног краљевства, каквог би сваки Србин пожелео Енглезима, је издејствовао изборе за 12. децембар).
Србија је, с друге стране, оштро подељена по питању чланства у Европској унији и чланства у НАТО-у. Погледајмо резултате већих анкета (од прошле године). На референдуму за улазак у ЕУ 52% становника Србије гласало би „за“ улазак у Европску унију док би свега 24% било „против“ (остали су неодлучни). Другим речима, Србија би без већих проблема ушла у ЕУ, вероватно би на крају резултат био сличан какав је био и у Хрватској где је 66% становништва гласало на референдуму за улазак у ЕУ. Када је пак реч о уласку у НАТО, чак 84% испитаника у Србији противи се таквом сценарију. То би свака српска власт морала да зна.
Макронов вето на почетак приступних преговора за Албанију и Северну Македонију (држава која је зарад неизвесне европске будућности била принуђена да промени и име) још једном је показао да улазак у ЕУ не зависи искључиво од реформи које су земље кандидати спремне да спроведу и ураде на европском путу, већ од добре воље и интереса једног или више појединаца који одлучују о томе.
Имајући то у виду могло би се рећи како Русија нема разлога за бригу, али очито има. Заправо могло би се лако аргументовати да су сви велики актери (Русија, САД, ЕУ, а све више и Кина) скептични према Србији (тј. српским политичарима) и њеној неутралности.
За Русију је НАТО еквивалент главног непријатеља и Београд би се јако замерио Москви када би прешао у редове такве алијансе. Наиме, и Москви је савршено јасно да на крају дана, без обзира на историју и савезништва, оно што ће се највише рачунати је економска ситуација, а на том аргументу се заснивају понуде земљама бивше СФРЈ и бившег Источног блока у оквиру евро-атлантских интеграција. Другим речима ако народ Србије једног дана колективно већински закључи да је то једини пут према перципираном економском просперитету, изабраће власт која ће их водити тим путем.
Како претпостављамо, аргументи су готово идентични као и они који су се износили за време дебате око уласка Хрватске, Словеније или Мађарске у НАТО пакт (вероватно су идентични били и у другим земљама). Свакако, увести Хрватску у НАТО било је пуно лакше него што би било Србију, не само због историјских околности 90-их, већ и због традиционално добрих односа између Београда и Москве.
Неки ће рећи како је немогуће очекивати да ће Србија икада приступити НАТО савезу, позивајући се на НАТО бомбардовање Србије 1999. као и на улогу НАТО-а на Косову. Иако то можда тако изгледа данас, за време власти председника Александра Вучића, ипак нема никакве гаранције да ће то бити трајан став власти у Београду.
Пре нешто више од десетак година тврдили су и да Црна Гора да никада неће приступити НАТО савезу, узевши у обзир руски утицај и у тој земљи. Ипак, данас је Црна Гора пуноправна чланица НАТО савеза. Тамо је суверено владао и још увек влада (упркос катастрофалној економској ситуацији и никада већој подељености у народу) Мило Ђукановић.
Вето француског председника Емануела Макрона на самиту Европске уније на почетак приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом још једном је потврдио тезу да је за ЕУ процес проширења завршена ствар. Македонски премијер Зоран Заев још један је у низу политичара издатих од стране Запада, а који су се искрено борили за европску перспективу, да би потом били остављени на цедилу. Овде, пре свега, мислим на грчког премијера Алексиса Тсипраса који је два пута за две кључне одлуке начинио заиста велике уступке, прво за финансијску кризу у Грчкој и друго за Преспански споразум, због тога је изгубио изборе, функцију и власт.
П.С.
„Живот је састављен из малих симбола, а ја сам говорио пред српском скупштином пре тачно десет година, 20. октобра. Од тада се наши односи нису променили“, изјавио је руски премијер Дмитриј Медведев, 20. октобра, 2019. у Скупштини Србије, јасно алудирајући да је Русија имала изванредне односе и са бившом влашћу.
1. Новембар 2019.