Интегрална верзија текста објављеног у ИА РЕГНУМ
Недавном изјавом Милорада Додика да је Република Српска кренула на пут изласка из БиХ са ког нема повратка, ова тема је поново добила велику медијску пажњу. Он је своје обраћање у Скупштини Републике Српске 17. фебруара почео речима „Goodbye BiH, welcome RS exit“
Милорад Додик је том приликом изјавио и да „Излазак Републике Српске из БиХ нико неће моћи да заустави па чак ни САД јер сматрају да је Дејтонски споразум срушен, пре свега интервенцијом међународног фактора“. Међутим то није први пут како Додик изговара ове јаке речи, па може да се стекне утисак да је у питању само претња. Свакако, ситуација са Босном и Херцеговином је више него сложена. Ова држава је постављена на такве основе да не може да функционише без контроле спољног фактора. Уз то велики проблем представљају сталне међуетничке тензије између босанских Срба, Хрвата и муслимана.
Дејтонским споразумом је завршен рат у Босни и Херцеговини и земља је подељена на два ентитета (Босна и Херцеговина 51% и Република Српска 49%). Међутим, у послератном периоду је низ надлежности које су према споразуму припадале ентитетима, пренет на државни ниво.
Српски члан Председништва БиХ сматра да је најпогубнији пренос надлежности обављен од 2001. до 2006. године када је политиком управљао Младен Иванић јер су у том периоду формиране Оружане снаге, Управа за индиректно опорезивање и Високи судски и тужилачки савет. С друге стране, Партија демократског прогреса, чије је оснивач Младен Иванић, наводи чак 37 ставки преноса надлежности и формирања институција БиХ у којима је учествовала странка Савез независних социјалдемократа Милорада Додика. Међусобно оптуживање странака свакако не може да помогне решавању нагомиланих проблема.
Полазиште за анализу ситуације са Босном и Херцеговином свакако треба да буде вишеслојност проблема која обухвата спољни фактор и притиске који долазе одатле, међуетничке тензије три конститутивна народа и компетиција на нивоу два ентитета, као и унутрашњи проблеми сваког ентитета посебно.
Република Српска трпи велике притиске с врха и Милорад Додик у многим случајевима употребљава тему референдума као платформу за супротстављање овим притисцима. То се посебно односи на његов сукоб у вези са надлежностима суда у БиХ. Последња тврдња да је Република Српска кренула ка изласку из заједнице, управо је реакција на одлуку суда БиХ о Закону о пољопривредном земљишту Републике Српске. Наиме, суд БиХ је прогласио неуставним члан закона који се односи на власништво Републике Српске над пољопривредним земљиштем.
За опозицију у Републици Српској је много значајнији повод за конфронтацију био Програм реформи којим је дефинисана интеграција БиХ у НАТО. Опозиционе странке су окривиле Додика у децембру да је пристао на то да БиХ креће ка НАТО, иако за то нема консензус.
Питање је да ли је то можда разлог због ког се референдум о независности Републике Српске поново нашао у фокусу, како би се скренула пажња са питања која опозиција поставља?
С друге стране, у региону је заступљена криза у Црној Гори, изазвана одлуком црногорских власти да донесу Закон о слободи вероисповести који претендује на имовину Српске православне цркве. Милу Ђукановићу нарочито одговара да проблематика у БиХ засени дешавања у Црној Гори, која он не може да контролише. И трећи фактор је питање решења косовског проблема које је у завршној фази уз притиске западних сила да оно буде што пре окончано свеобухватним мировним споразумом између Београда и Приштине, који би подразумевао и признање такозване косовске независности од стране Србије.
Милорад Додик је већ раније питање решавања косовског проблема везивао за идеју о уједињењу Републике Српске са Србијом. Он је заправо представио план интеграције Републике Српске са Србијом и севером Косова, дајући тиме подршку идеји о такозваној подели Косова. Александру Вучићу је било од кључног значаја да добије подршку за план поделе који у суштини значи корекцију границе, јер ни о каквој подели западне силе не желе да разговарају. За њих је косовско питање одавно решено и оне само траже начин како да то решење (Ахтисаријев план о независности Косова), имплементирају. Корекција граница би дала могућност Александру Вучићу да потписани договор представи не као капитулацију, већ као заиста неки компромис у којем је и српска страна нешто добила. Разграничење је опасна идеја јер се њиме Србија одриче преко 15% своје територије и доводи у питање целу државну границу Републике Србије.
Међутим, везивање решавања косовског питања са идејом о интеграцији Републике Српске и Србије је још опаснија идеја. Пре свега, овакво решење је погубно за српске интересе јер поставља чињенице потпуно наопако. Наиме, по међународном праву и важећој Резолуцији 1244 СБ УН, територија Косова и Метохије је саставни део Републике Србије. Уколико се држава Србија сама одрекне своје територије, што би вероватно био незабележен случај у историји (говоримо о мировним условима, не о ратним) изгубила би право да потражује ову територију. Западне силе би то са одобравањем прихватиле. С друге стране, у Босни и Херцеговини оне подржавају преношење надлежности на државни ниво и унитаризацију државе уз слабљење српског фактора. Нема никакве логике да неко очекује под таквим условима да западне силе одобре прекрајање међународно признате границе Босне и Херцеговине и излазак српског ентитета из заједнице. Такође, нелогично је и наивно да неко помисли како би Србија могла да поклони територију Косова и Метохије, која јој по међународном праву припада, а да заузврат добије територију која по међународном праву припада другој сувереној држави. Ствар је у томе да Запад Србији спори и оно што јој припада, а да је наивно очекивати да ће јој поклонити нешто што јој де-факто не припада. Поред тога, лоше је да се идеја о уједињавању Републике Српске и Србије гради на несрећи српског народа који живи на Косову и Метохији.
Свакако Милорад Додик нема капацитета да се супротстави западним силама које имају потпуну контролу над тим простором, нити може да очекује подршку српског руководства које увек истиче како Србија, као потписница Дејтонског споразума, има обавезу да за њега гарантује.
Због свега тога, најава референдума о независности делује више као претња. Република Српска нема механизам да сама промени међународно признате границе без сагласности остала два конститутивна народа и подршке међународне заједнице, посебно земаља које су учествовале у реализацији мировног договора. Конститутивни народи у БиХ до сада нису могли да се сложе ни око једног питања, док је међународна заједница незаинтересована да поново улаже ресурсе у рекомпоновање ове и онако компликоване заједнице. На глобалном плану сада постоје много већи, озбиљнији и ургентнији проблеми, а актуелизација босанског питања не може да донесе у овом тренутку ништа позитивно, посебно не за српску страну. Због тога Босна и Херцеговина, иако је неодржива, мора да опстане као таква, јер не постоји ни унутрашња ни спољна воља (тренутно ни капацитет) да се то промени.
Посебно је питање којим путем би уопште ова заједница могла да се унапреди како би постала функционална.
За српски народ који живи расцепкан у различитим државама након распада Југославије, идеја уједињавања свакако има позитиван контекст. Идеја о обједињавању простора на којем живе Срби је актуелна још од времена османске окупације и почетка ослобађања.
Први такав програм познат је под називом Начертаније, тајни програм националне и спољне српске политике. Њега је израдио министар унутрашњих послова Илија Гарашанин 1844. године на основу идеја Чеха Франтишека Зака, који се залагао за стварање велике словенске земље која би била независна од Аустрије и Русије. Ипак, Гарашанин није до краја прихватио такве идеје и он се у спољној политици држао свог плана. Начертаније је подразумевало ослобађање свих Срба и припајање Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (у чијем саставу је била и Стара Србија тј. Косово и Метохија и данашња Македонија) – Србији. Ова идеја је касније прерасла у југословенску идеју, а и сам Илија Гарашанин је прихватио тај правац. Србија је због Начертанија, након јавног обелодањивања овог документа, била осуђивана за великосрпске идеје и пројекат стварања „Велике Србије“. Југословенска идеја је на крају остварена уз велике ратне заслуге и напоре српског народа, али је након Другог светског рата у њој Хрватска имала одлучујућу улогу, што је западним силама одговарало како би држале српски утицај под контролом.
У припреми распада Југославије поново је један други документ послужио за осуду наводних великосрпских идеја. Ради се о Меморандуму САНУ који је објављен 1986. године и који је наишао на осуду државног руководства због подстицања националних идеја. У самом документу није представљен план за стварање „Велике Србије“ већ су констатовани проблеми са којима је српски народ био суочен у Југославији. Многи учесници југословенског конфликта и дан данас тврде да је тај документ био повод за распад Југославије, па чак и да је тај документ проузроковао рат, што је потпуно бесмислено.
У време почетка распада Југославије, Српска радикална станка (СРС) и њен председник Војислав Шешељ, формулисали су страначки програм на идеји о „Великој Србији“, док је Српски покрет Обнове (СПО), који је потекао из истог језгра као и СРС, такође подржавао обнову националне идеје. Војислав Шешељ, Александар Вучић и други функционери СРС су тада иступали са паролом ”Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица”, односно описивали су географску линију „Велике Србије“ за коју се они залажу. Вук Драшковић, лидер СПО, формирао је паравојне јединице и држао запаљиве ратнохушкачке говоре. Овакве идеје и иступи су послужили западним силама као доказ да постоји српска агресорска политика, иако је за све то време српски народ био протериван из Хрватске, а одступао је и у другим подручјима.
Као закључак можемо да изведемо то да западне силе немају благонаклоност ка идејама српског уједињавања, већ да њима политички одговара расцепканост и разједињеност српског фактора, који они виде као реметилачки на Балкану. Срби имају дугу државотворну традицију и имали су јаку средњовековну државу. Суштина је у томе да западне силе Србију гледају кроз парадигму ширења руског утицаја, што њима ни у ком случају не одговара.
Због свега тога, опасно је да се лицитира идејом о српском уједињавању, посебно ако за остваривање такве идеје не постоје ресурси, механизми ни међународна подршка. Поготово је нелогично да се уз идеју о уједињавању везује подршка отуђивању Косова и Метохије од Србије.
Много је паметније да српско руководство одговорно ради на економској и културној интеграцији простора на којем живе Срби и да ради на изградњи друштвеног консензуса и јединства српског народа. Оваква иницијатива би свакако морала да потекне из саме Србије као матичне српске државе. Нажалост, то није случај, већ смо суочени са добром сарадњом политичког руководства Србије, Црне Горе и Републике Српске која је у колизији са одговорном националном политиком и државотворним интересима.
5. Март 2020.