Вуку Јеремићу треба одати признање због добровољног укључивања у дипломтско лобирање Београда против најављене Резолуције УН о Сребреници, ако ништа друго, онда због храбрости да води изгубљене битке.
Ако ништа друго, Јеремић има искуство са поразима на која се одговара дипломатским писмима. Слао их је у име тадашњег председника Бориса Тадића, онда када смо изгубили битку пред Међународним судом о питању проглашења независности Косова, на једно 40 до 80 адреса.
Пратили смо и онда помно гласања у УН, која земља је како гласала када је реч о упућивању суда да се изјасни.
Након свега, садашњи председник Вучић је Јеремићу и Тадићу у једно две три хиљада обраћања, љуто спочитао то што су „дозволили“ такво „идиотско“ питање пред судом, и што су после дали Косово, тако што су се преговори из УН-а, преместили у ЕУ, односно Брисел.
Ни у једном није поменуо и то да се Вук Јеремић као председник ГС УН-а усудио да на звачнином догађају у светској организацији буде изведена песма Марш на Дрину. Макар да Вучић то похвали као симболички гест, сада када на Резолуцију има само симболички одговор, а то је да се дигне глава и маше српском заставом.
Како Вучић најзад може сада, после свега што је изговорио и после свега што су његовом режиму блиски таблоиди избљували о Вуку Јеремићу и Јеремићевим везама са Хантером Бајденом и кинеским фирмама, тако безопасно по себе код бирача власти, да похвали Јеремића?
Само је један нажалост по Србију тачан одговор, а то је да спрам Вучићевих диктаторских лажи не стоји уравнотежена и поштена грађанска јавност, која треба да му заиста узврати и подигне политичку опозицију.
Напротив, ту је да опозицију сахрани још лажнијим митовима.Један од раширених је на пример тај, како су странке ДОС-а, пошто су се ујединиле, у кампању по Србији ишле лошим аутима, али непрекидно радећи на терену.
Треба само погледати неки стари снимак како је изгледало окупљање у седишту ДОС-а, у улици на почетку Скадарлије, па видети да тај возни парк није био ништа лошији него рецимо онај Мила Ђукановића, кад долази на преговоре у Београд, у Вилу Бокељка.
А свако ко је био у „раду на терену“ и онда и сада могао би да се увери како је „терен“ информисанији и од БИРН-а и од КРИК-а, како људи имају бољи преглед и сазнања о томе шта Вучићева странка тачно ради, колико се краде, узима, лаже, вара и сили над нејакима.
Оно што људима треба и што им неосетљива грађанска јавност стално ускраћује, јесте искрено убеђење да се може добити и изгубљена битка, и да није глупо и испод части, водити је, само је неконформно.
Source: https://www.danas.rs/kolumna/jasmina-lukac/pohvala-vuku-jeremicu/?utm_source=onesignal
16. април 2024.