Саопштење Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
Хапшење Златана Алексића из Ајноваца, велике српске месне заједнице код Косовске Каменице на граници са општином Бујановац, је само врх леденог брега у прогону и терору над Србима од стране сепаратистичке владе Аљбина Куртија. Месна заједница Ајновци је позната по томе што се Срби одатле не селе и највероватније да ово хапшење треба да процес одласка Срба поспеши.
Иначе, због исконструисаних наводних ратних злочина Срба у албанским казаматима на Косову и Метохији налазе се Милорад Ђокић из села Витомирица код Пећи, па Зоран Колић из Добротина Код Липљана, па Ненад Арсић из Чаглавице код Приштине, па Душан Арсић из Матичана, Горан Станишић из Словиња, Зоран Ђокић из Пећи, Златан Крстић из Неродимља, Гаврило Милосављевић из Истока, Драгиша Миленковић из Грачанице, Слађан Трајоковић из Косовске Митровице.
Принцип за хапшење Срба је следећи- „двојица без душе, трећи без главе“. Или у преводу, албанске тајне службе проналазе лажне сведоке који због наводних ратних злочина оптужују Србе. Шта тиме председник сепаратистичке владе добија? Прво, да се нико од Срба, нарочито оних који су `99. године били војно способни, не врати на Косово и Метохију. И други разлог, да ови који живе на Косову и Метохији имају пример да ако и даље буду ту шта може да их снађе. Рецепт албанских сепаратиста у хапшењу, прогону и малтретирању невиних Срба је преузет из Хрватске. А он се своди – протерати Србе у масовном броју, као што су урадили и Хрвати и Албанци, а онда их прогоном, терором, малтретирањем, хапшењима спречити да се врате у родни крај.
Интересантно је да се сва ова недела према Србима одвијају под кишобраном тзв. демократске Европе која ову тиранију и одобрава. Оно што је још необично да се један део тих хапшења обавља на административним прелазима, на тзв. интегрисаној граници како је странци зову у присуству на мање од пет метара српске полиције која то мирно посматра.
Међутим, оно што је чудно да је реакција званичног Београда и председника Александра Вучића више него бешумна. Овај српски суверен затвара очи пред егзодусом српског народа на Косову и Метохији и једина реакција су јалова и празна саопштења Канцеларије за КиМ.
На несрећу Срба од `99. године више од стотину Срба је хапшено под оптужбама за ратне злочине, људи се годинама држе у затвору, а да нема ниједне правно ваљане пресуде него се људи ако преживе после неколико година без обештећења и извињења пуштају на слободу.
Једини начин да се овај егзодус Срба заустави јесте оштра и снажна реакција званичног Београда. Он мора да тај проблам изнесе пред Савет безбедности. Мора хитно да алармира представнике ЕУ уз јасан наговештај да ће и Београд да крене реципрочним мерама према Албанцима јер је то изгледа једини пут да се заустави насеље над Србима. Али таквог одговора званичног Београда нема и зато се Србима ова хапшења дешавају. Нажалост, ни реакција СПЦ није много енергичнија. Изгледа да је и за српског председника Александра Вучића и патријарха Порфирија важније да спрече долазак кошаркаша Николе Миротића из Барселоне у Партизан него да се баве спречавањем насиља над Србима.
Али оно што пре свега спутава председника Србије да изнесе овај проблем пред његовим западним пријатељима јесте начин на који он влада Србијом. А он је прожет корупцијом, криминалом, лоповлуком, енормним личним богаћењем где се добар број његових бизнис сарадника и политичких савезника налази на америчким црним листама. Из тог разлога као и због његове кооперативности и флексибилности по питању Косова и Метохије, што се огледа у прихватању француско-немачког плана који у ствари значи независност јужне српске покрајине, председник Србије ћути над српским жртвама а његови западни пријатељи ћуте над злоделим његове власти у Србији.
Comment nous avons travaillé si Dieu nous a aidé.
3. август 2023.