Пише: Остоја Војиновић
Русија је данас држава жена. Према државној статистици има их за око десет милиона више него мушкараца, па зато оне возе трамваје, возове, раде као молери, лепе тапете, чисте снег…Жене у Русији су и образованије – од укупног броја жена чак 62 процента има високо образовање док је код мушкараца тај проценат само 50. Младу генерацију, не само у код куће, већ и на факултетима, васпитавају и образују припаднице лепшег пола. Међу професорима и предавачима на свим нивоима образовања, има их више од половине, а у медицини чак 80 посто. У малом бизнису их је такође више него мушкараца – око 65 посто.
Ипак, кад се говори о женама, а посебно последњих година, због „беле куге”, истиче се да је главни задатак жене био и остао да буде мајка. У СССР-у су мајке са много деце награђиване државним наградама „Материнска слава” и „Материнска храброст”, а данас их награђују орденом „Родитељска слава”. Све те награде руске мајке су и те како заслужиле јер су њихове обавезе далеко веће него код мајки у осталом делу света. Оне најчешће саме подижу и васпитавају децу. Мушкараца не само да има мање, него им је животни век краћи него женама, рано умиру, више него жене страдају у саобраћајним несрећама, а не треба занемарити ни традиционалну руску болест – алкохолизам.
Зато руска мајка, поред тога што мора да одгаји, треба и да васпита у сину мушкарца, што, без оца, није нимало лако. Неретко ће се у овом делу света чути примедбе да жене – мајке, тетке и баке, уче дечаке да поштују, да слушају и дарују жену, али заборављају да у њима одгаје и веома важну црту мушкости, која им касније често недостаје. Мушкарац ће вам у градском превозу врло често уступити место, никад вас неће гурнути или повредити на улици. На улицама руских градова често ћете видети мушкарце који жени помажу не само да понесе тежи терет, него јој носе и женску торбицу. И још букет цвећа без кога нема састанка.
Жена је та која носи највећи терет у животу руске породице. Али снага руске жене није само у томе што је стуб породице или велики професионалац на послу, већ и у њиховој лепоти. Руске лепотице почеле су да освајају свет још почетком XX века за време првих руских сезона које је у Паризу организовао Сергеј Ђагиљев. Захваљујући лепоти и женствености руских манекенки у Европи у првим годинама емиграције, после Октобарске револуције, постао је (и остао) модеран словенски тип лепоте.
Рускиња Наталија Вођанова једна је од најпознатијих светских манекенки данас. Руске жене су и најпознатије балерине на свету, и оперске певачице, и космонаути, и официри руске армије – више од 110.000 жена данас носи еполете, неке чак и генералске. На нижим положајима их је далеко више.
Гувернерка руске централне банке Елвира Набиуллина, прва је жена на таквој позицији у некој од земаља Г8. У Московској Думи 18 од 45 заступника/ца су жене, укључујући и председницу одбора за економска питања и финансије, ресора којим је традиционално председавао мушкарац. Много је предузетничких инкубатора намењених женама, који су заузврат покренули прави мали процват женског предузетништва.
Положај руске жене кроз новију историју до данас
Русија је прва велика држава света у којој су жене стекле право гласа. Једнака права са мушкарцима, упркос вековним традицијама које су биле дубоко укорењене у друштву, прокламована су у свим подручјима јавног живота.
Управо је бољшевичка револуција дала женама иста права као и мушкарцима. Тако је Владимир Илич Лењин 1919. писао: „У једној од најзаосталијих држава Европе совјетска власт је за само две године урадила више за женску еманципацију и дала женама исти статус какав има „јачи“ пол, него што су све напредне, просвећене, “демократске“ републике света постигле за 130 година.“
У наставку је Лењин поносно писао: „Просвећеност, култура, цивилизација, слобода у свим капиталистичким, буржујским републикама света… све ове лепе речи иду у комбинацији са злогласним, одвратним и бруталним законима у којима се жене третирају као подређена бића, законима због којих ванбрачна деца немају иста права као такозвана “легитимна“ деца, законима који дају привилегије само мушкарцима, и који понижавају и вређају жене. Совјетска Република, брзо је избрисала све ове законе и није оставила ни трага од буржујске неправде и лицемерја“.
Совјетски Савез је забранио било какав утицај Цркве на брачну заједницу. Ванбрачна деца су имала једнака права као и деца рођена у браку, а жене су стекле право да саме покрећу бракоразводни поступак.
Штавише, жене су добиле иста права као и мушкарци у погледу плата, плаћеног одмора и здравствене заштите на послу. Појам породиљско одсуство се први пут појавио у Совјетском Савезу. Онда се не треба ни чудити што је за само седам година (1923-1930) број запослених жена у СССР-у порастао са 423,2 хиљаде на 885 хиљада.
Жене су стекле и политичка права једнака мушкарцима. Двадесетих година прошлог века око 600 „Совјета“ (представничких тела власти) имало је жене председнице. А радикалну трансформацију улоге жене у Русији након револуције 1917. подржали су и медији, и, наравно, пропагандни плакати.[1]
У 20. веку руске жене су добиле толика права и слободе о каквим раније нису могле ни да сањају. Међутим, не треба мислити да је то био пут од „неслободе“ ка слободи, од куће до каријере и успеха у друштву. Еманципација је на много начина допринела жељама бољшевика да униште патријархални свет. Совјетска влада је у законским актима прописала да мушкарци и жене добијају исто за исти посао и да се забрањује свака дискриминација на основу пола.
До 1905. године у Руској империји није било никаквог изборног права, а након Октобарске револуције право гласа су добиле жене на равноправној основи са мушкарцима. Финансијски независне жене су слободно располагале својим новцем.
У раним годинама владавине бољшевици су такође активно промовисали сексуалну еманципацију. Конкретно, декрет „О грађанском браку, о деци и изменама аката цивилног стања“ дао је женама право на „пуно материјално, као и сексуално самоопредељење“, а такође им је било дозвољено и да саме изаберу своје име и место становања. Друштво је кључало, а покренуте су и иницијативе, које и данас изгледају екстравагантно. На пример, у Петрограду је у децембру 1918. године одржана парада голих лезбијки, под слоганом „Доле срамота!“.
Прва жена дипломата Александра Колонтај промовисала је идеју о сексу као органској потреби организма, образлажући то реченицом — водити љубав је исто што и попити чашу воде, и тако се и треба односити према томе .
Период практично потпуне слободе у односима мушкараца и жена завршио се прилично брзо. Држава је започела форсирану индустријализацију, а већ у првом петогодишњем плану доминирала је слика радне, запослене жене.
Врхунац равноправности догодио се за време Другог светског рата, када је око пола милиона жена отишло на фронт, а стотине хиљада њих преузело мушке послове и професије.
С друге стране, подржаване су и традиционалне породичне вредности. Жене су тридесетих и четрдесетих година биле стуб породице. Штавише, још више је била истакнута улога жене у совјетском друштву.
У касним осамдесетим, скоро 90 одсто радно способних жена је радило. Крајем седамдесетих, било је више жена са високим образовањем него мушкараца, али су мушкарци били плаћенији.
Према студијама, жене и данас у Русији доста раде. Подаци „Роструда“ показују да само 22 одсто Рускиња не ради, док бројке Међународне организације рада показују да у европским земљама не ради 48-49 одсто жена, а у САД — 44 одсто жена.
Просечна плата жена у Русији је и даље за око 28 одсто мања од плате мушкараца. Истовремено, 56 одсто Рускиња има високо образовање, а са истим се може похвалити само 44 одсто мушкараца. Међу незапосленима, удео жена износи 46,1 одсто. Представнице нежнијег пола самоуверено освајају и мушке професије — оне управљају путничким авионима, возе такси, али кућни послови, као и пре, остају на њима.
О почецима високог образовања жена у Русији
Крајем 19. века све више руских жена је желело високо образовање. С обзиром да им је било готово немогуће да га стекну у Русији, многе од њих су одлазиле у иностранство. Осим тога, број сеоских школа се повећавао, док постојећи број учитеља није био довољан. Цар Александар II се противио образовању жена али су га ипак убедили да дозволи оснивање универзитетске установе за жене.
Високообразовни курсеви за жене отворени су септембра 1878. године у Санкт Петербургу. Први директор школе био је Константин Бестужев-Рјумин, професор историје и братанац једног декабристе. Зато је школа била позната као “Бестужевљеви курсеви“, а студенткиње и дипломци које су је похађале као “бестужевке“.
Курсеви су на неки начин отворени захваљујући друштвеном ангажману активисткиње Надежде Стасове, која је предводила женски покрет у Русији и којој су жене из аристократских породица могле да буду захвалне на томе што су могле да раде и зарађују за живот. Она је била идол и узор за многе студенткиње Бестужевљевих курсева. Раније, 1870. године, она је такође извојевала отварање првих циклуса јавних предавања за жене и мушкарце у Санкт Петербургу под називом “Владимирови курсеви“.
Студенткиње Бестужевљевих курсева плаћале су школовање. Није постојао пријемни испит и, како бисте се уписали, морали сте да имате 21 годину и завршену средњу школу. Ако је интересовање било превелико, кандидаткиње су биране на основу завршних оцена у средњој школи. Младе жене које су долазиле из унутрашњости изнајмљивале су собе и често су их делиле како би уштеделе новац.
Прва жена која је завршила Бестужевљеве курсеве и касније постала професор у овој установи била је Надежда Гернет. Она је такође била друга жена-математичар која је у Русији стекла звање доктора наука. (Прва је била Софија Коваљевска, која је, како би стекла високо образовање, морала да склопи фиктиван брак и студира у иностранству).
Једна студенткиња Бестужевљевих курсева, Јелизавета Дјаконова, била је међу првим руским феминисткињама. Она се касније присећала да су многе девојке учествовале у јавном животу и постале блиске пријатељице слободномислећих и револуционарно оријентисаних студената универзитета. Многе од њих, додуше, нису биле инспирисане идеологијом, већ су само желеле да се удају.
Студенткиње Бестужевљевих курсева нису биле заинтересоване само за науку и политику, него и за уметност. Имале су и своје драмско аматерско друштво.
1886. године држава је преиспитала питање високог образовања за жене и током наредних неколико година Бестужевљеви курсеви нису примали нове студенткиње. Међутим, ова одлука је касније преиначена и упис студенткиња на Бестужевљеве курсеве је настављен.
1903. године на списку жена које су дипломирале на Бестужевљевим курсевима по први пут су се нашле хемичарке. (Исте године Марија Кири и њен муж су добили Нобелову награду за своју студију о радијацији.) 1911. године Николај II је дозволио дипломцима Бестужевљевих курсева да добију универзитетска звања, као и мушкарци. То је био велики напредак.
За само 40 година, колико су постојали, Бестужевљеве курсеве је завршило око 10 000 студенткиња. После Октобарске револуције Бестужевљеви курсеви су претворени у одељење Петроградског универзитета и касније су са њим потпуно спојени.
Прва високообразовна институција само за жене у Енглеској отворена је неколико година пре Бестужевљевих курсева: Гиртон колеџ на Универзитету Кембриџ отворен се 1873. године са само пет студенткиња. На Оксфорду први женски колеџ је отворен 1879. године.
У Америци жене су од 1853. године могле да добију високо образовање, у Француској од 1863. године, а Универзитет у Цириху је студенткињама отворио врата 40-их година 19. века. У Немачкој је тек 1896. године женама дозвољено да полажу испите за сведочанство у средњем образовању. А касније им је дозвољено и да похађају универзитетске курсеве. Право на високо образовање у Немачкој је женама званично признато тек за време Вајмарске републике 1923. године.[2]
Већ дуже време број жена у Русији значајно надмашује број мушкараца. Који су узроци овог демографског феномена?
Руска Федерална служба за државну статистику (Росстат) је 2018. године пребројала становништво за потребе свог извештаја „Мушкарци и жене у Русији”. Подаци до којих су дошли показују да у Русији живи 146,9 милиона људи, од чега 68,1 милион чине мушкарци (46%), а 78,8 милиона жене (54%).
Ова несразмерност у Русији је присутна већ више од једног века. Према попису из 1897. године, у Русији је било 32,1 милиона мушкараца (49%) и 33,8 милиона жена (51%), а надаље се разлика сaмо повећавала. Од 1959. до 1971. године Русија је имала 45% мушкараца и 55% жена, јер је Други светски рат однео животе преко 25 милиона војника.
Али, ако пажљивије погледамо број мушкараца и жена по узрастима, ситуација се мења. Међу становништвом млађим од 29 година има више мушкараца него жена, док међу људима старијим од 70 година на сваких 1000 мушкараца долази 2377 жена. Ова тенденција преовлађује у Русији, где има више старих жена него старих мушкараца. Међутим, има и региона са суровим условима живота у којима мушкарци чине већину популације, али само у руралним пределима. То су региони око Мурманска, на Чукотки, Камчатки и око Магадана, као и Јамало-Ненецки и Ханти-Мансијски аутономни округ. Сви они се налазе у Сибиру.
Како показује извештај Росстата, изгледа да у Русији жене воде земљу. 72% запослених у јавним установама су жене, док их у органима локалне самоуправе има чак и више: 76%. Само у једној категорији број мушкараца надмашује број жена, а то су челне позиције у државним установама (начелници одељења и сл), где они чине око 60% радне снаге.
Осим тога, међу радно активним становништвом Русије (узраста од 15 до 72 године), два пола су заступљена готово подједнако (37 милиона мушкараца и 35 милиона жена). Образовање, здравство и трговина су сфере у којима су жене знатно присутније.[3]
Ранија испитивања јавног мњења показују да је 8. март у Русији популарнији од Дана бранилаца отаџбине (23. фебруар) и Дана заљубљених, и њега слави више од 85 одсто Руса.
Дан жена је празник који се у Русији обележава од 1918. године, а од 1965. је нерадни дан. То је тренутни аналог „Дану мушкараца“ који се прославља 23. фебруара. Заправо, у Русији овај празник се не зове „Дан жена“. То је тако велики државни празник који се назива „8. марта“.
За разлику од остатка света где је празновање 8. марта готово заборављена традиција, у Русији је ово један од најважнијих и најсвечанијих државних празника. Доживљава се као празник жена, женствености, лепоте и пролећа, а мушкарци га са очигледним задовољством улепшавају цвећем, поклонима, комплиментима.
Док се на Западу, на овај празник, говори о еманципацији жена, у Русији мало ко то и спомиње.
“Ми честитамо женама празник зато су, пре свега, жене — мајке, сестре, ћерке, тетке, пријатељице… Зато што им се дивимо, зато што их волимо и поштујемо. Ако на Западу 8. март прослављају као празник еманципације — у том случају ја жалим њихове жене, а још више мушкарце“, написао је један Рус-форумаш, који је са својим суграђанима дискутовао о овом празнику.
Према свим анкетама, руске жене које имају породицу и децу сматрају да су њихови професионални планови на другом месту, мада се улога жена у привреди и политици повећава.
Главне разлике између руских жена и европских жена леже у самосвести и понашању. Рускиње су склоне самодискриминацији, често признају да се слабије разумеју у политику, не воле да доносе важне одлуке и одбијају да буду грубе и оштре. Другачије се односе и према свом изгледу. Потреба руских жена да буду лепе и да се улепшавају је вечна и непроменљива. Рускиње ће чак и на високим потпетицама ићи да баце смеће. Оне много више воде рачуна о лепоти, неговању и женствености него жене на Западу.
Донедавно, руске и европске даме су имале и потпуно различите ставове према старости. Рускиње су се чудиле времешним Немицама које активно купују по бутицима и путују по свету. Међутим, данас таквих разлика готово да нема. Однос Рускиња према њиховим годинама се мења, једним делом и захваљујући козметичком процвату.
Сада у пензију одлазе жене које су доста путовале, биле активне, динамичне. Оне не личе на своје совјетске баке. Све више имају сличности са Европљанкама. Извесно је да ће се еманципација руских жена наставити, а да ће се кроз генерацију-две руске и европске жене далеко боље међусобно разумети.
Марија Захарова, Наталија Поклонска, Валентина Матвијенко, Валентина Терјешкова…руске жене су међу најлепшима на свету, али оне су и космонаути, официри армије, најпознатије балерине и оперске певачице.
О првој жени портпаролу руског Министарства иностраних послова Марији Захаровој светски медији писали су пре свега као о још једној “лепој плавуши“ у руској политици. Тако се она придружила “групи утицајних“, у којој је у последње време најпознатија млада кримска тужитељка Наталија Поклонска.[4]
Жене у Русији данас све више освајају и високу политику, тако да их је све више у органима највише власти. Истина, за сада је то још увек недовољно, али међу њима има и министара, губернатора, помоћника председника државе, једна је прес-секретар премијера, друга министра иностраних послова.
У историји СССР-а и Русије, само су три жене биле амбасадори — прва је била Александра Колонтај, амбасадорка у Норвешкој, Шведској и Мексику, запамћена између осталог и по томе што је Лењину предлагала да на улицама совјетских градова направи киоске за вођење љубави јер је то, као и жеђ, физиолошка потреба, а вода се већ продавала на улицама. Друга је Валентина Матвијенко, садашња губернаторка Петербурга, а трећа — садашња амбасадорка на Маурицијусу Олга Иванова. Лидери свих политичких партија су мушкарци, али и они стално истичу да много што-шта (укључујући и свој долазак на овај свет) дугују жени, и не стиде се да то и покажу.
Иако их нема превише на највишим државним положајима, руске жене у руском друштву имају веома важну улогу. То ће свако, па и случајни туриста, моћи да примети такорећи на сваком кораку — улицама готово сваки мушкарац иде носећи цвеће у рукама, жени која корача поред њега носи не само тежак терет него често чак и ручну торбицу, а Осми март је један од најважнијих државних празника.
Владимир Путин често истиче да ће код жена “увек ценити оно што имају само оне — нежност, љупкост, привлачност“.
9. март 2023.
Упутнице:
[1] https://hr.rbth.com/povijest/82740-10-sovjetskih-plakata-o-zenskim-pravima
[2] https://rs.rbth.com/istorija-rusije/83754-prva-visoka-skola-zene-rusiji
[3] https://rs.rbth.com/zivot/85178-zasto-u-rusiji-ima-znatno-vise-zena-nego-muskaraca
[4] https://sputnikportal.rs/20180309/osmi-mart-zene-rusija-1114838865.html