Говорећи на трибини у Даласу о украјинској кризи, средином маја 2022. године, бивши амерички предсједник George W. Bush неспретно је направио знаковиту омашку, ону која настаје кад је језик бржи од памети, односно кад се инерцијом несвјесно изговори истина која се нипошто не смије изговорити.
У намјери да осуди инвазију Владимира Путина на Украјину, Буш је појаснио како је то све ”одлука само једног човјека да покрене потпуно неоправдану и бруталну инвазију на Ирак”.
Одмах је схватио колико је погријешио па је изговорио: ”На Украјину”. Али и додао кроз осмијех: ”Ма исто је то као и Ирак”. Све је овим речено! Цијели говор, замишљен као подршка званичној политици, био је велико заваравање осим једне погрешне секунде пуне истине: Iraq, too, anyway!
Осим што су оба рата непотребна и што су се лако могла избјећи, постоји и логика и разлог да се од Ирака до Украјине повуче једна повезана линија, крвава, страшна и разарајућа, са загушујућим мирисом плина.
За свијет би било најважније да се та линија више не наставља, а да Ирак представља почетак, а Украјина завршетак једног доба лудила и морбидне жеље за сијањем смрти и уништавањем.
Одувијек је историја познавала ратове, развалине и смрт, али се посебно у посљедњих двадесет година кренуло у убијање суверених земаља као неизбјежна посљедица борбе за планине и ријеке долара, злата, нафте, плина и других богатстава.
Управо се навршило тачно двадесет година од другог америчког разорног напада на Ирак. Први је био седмомјесечни Заљевски рат од 1990. до 1991. године. Посебно крвав је био почетак 1991. године, кад је за вријеме операције ”Пустињска олуја”, током јануара и фебруара 1991. године, изведено 110 хиљада ратних авионских напада на Ирак и бачено 90 хиљада тона бомби на земљу без одбране.
Педантни статистичари су израчунали да је то четири пута више бомби него што су савезници бацили током цијелог Другог свјетског рата. На све то треба се додати четверодневна копнена акција, у којој је убијено најмање 200 хиљада ирачких војника.
Али најсликовитији прилог за оцјену карактера тог рата је податак да је током јануара 1991. године у Abu Ghraibu трипут нападнуто ирачко предузеће које производи млијеко у праху за бебе, једино тог типа у читавој регији.
Онда су дошли лажни мир и економске санкције у уништеној земљи. До новог напада 2003. године милион Ирачана – од чега су половина дјеца – умријеће како због лоше прехране тако и због болести узрокованих уништењем водоводног система, блокадом здравствене његе, а нарочито немогућности приступа лијековима.
Кад је новинарка Lesley Stahl 1996. године разговарала са некадашњом америчком државном секретарком Madeleine Albright оно што је одговорила савршено осликава свијет у којем живимо.
”Чули смо да је пола милиона ирачке дјеце умрло. То је више него у Хирошими. Мислите ли да је то вриједило?” упитала је новинарка.
”Тежак је то био избор, али ми мислимо да је вриједило”, кратко и хладно одговорила је Albright. Историја је запамтила ове нестварне ријечи једне жене којој смрт пола милиона дјеце не представља баш ништа.
Посебним ријечима један други амерички државни секретар, James Baker, испунио је обећање кад је свом колеги Tariku Azizu 1991. године казао: ”Уништићемо твоју земљу и катапултирати је у камено доба!”
Наставак претварања земље у камено доба слиједио је у прољеће 2003. године кад је почео општи напад на Ирак.
Није то био рат против Садама Хусеина и његових оружаних снага. Био је то рат против историје и против ирачког народа у цјелини и земље бескрајно дуже традиције од нападачеве. Америка је покушала раскомадати Ирак у више малих држава које би се држале у потчињеном стању и перманентном сукобу.
А цијела ирачка историја од памтивијека је велико свједочанство о срећном преплитању нација и конфесија које су потпуно у другом плану због искрене оданости држави. Овај феномен бисмо ми на Балкану требали дубље изучавати.
Они који познају историју и душу Ирака знају да Ирак није створен на етничком или религијском фактору већ на исконском државном бићу снажног била. Одавно су хришћани и муслимани поносни Ирачани. Они су само насљедници великих цивилизација тога тла које се у историографији зове ”колијевка цивилизације”.
Сви су Ирачани кћерке и синови историје Мезопотамије, простора гдје су Сумерани измислили писмо, Бабилонци закон, Асири уједињење, а Абасиди увели идеју ”државе свих грађана”.
Тако Ирачани доживљавају свој свијет па је можда то један од разлога што ће постати жртвом незнања, похлепе и силе. Специјални савјетник Буша и стратег инвазије на Ирак Paul Wolfowitz друкчије је доживљавао тај свијет.
У првим данима инвазије, 27. марта 2003. године, тврдио је да ”има овдје доста новца да би се све могло финансирати. Приходи од нафте могли би бити између педесет и сто милијарди долара. У земљи смо која може доста брзо финансирати сама своју реконструкцију”.
Нобеловац Joseph Stiglitz тврди да је на инвазију потрошено три хиљаде милијарди долара, што је, вели, шестина своте за миленијумске циљеве у цијелом свијету.
У савременом добу ирачким друштвом доминирала је средња класа. Седамдесет посто те класе живјело је у градовима. Са национализацијом нафтног сектора 1971. средња класа још више јача и расте.
Американцима је нарочито било стало да униште ту класу јер је она била главна насљедница ирачког јединства, дигнитета, културе и науке. Мањи је проблем што је процес уништења успио.
Најгоре је што су ту нестајућу средњу класу подчинили новофеудалној класи маргиналних политичара, заосталих религијских екстремиста, силеџија, криминалних банди односно разних господара рата који су се накотили током агресије.
Ескадрони смрти су свакодневно бацали на улице Багдада људска тијела која су носила ужасне трагове мучења. Нико од њих у вријеме Садама Хусеина није могао играти битну улогу у друштву.
Ирак је и земља у којој је почињен први геноцид у 21. вијеку. Запад о томе не говори и негира га јер има моћне медије. Кад би сутра у Уједињеним нацијама била предложена резолуција о геноциду у Ираку, и не само Ираку, она не би прошла. Али арапски свијет памти.
Док је био шеф UNHCR-a António Guterresви видио је у Ираку највећу хуманитарну кризу човјечанства. Он стоји иза извјештаја који помиње 1,45 милиона жртава и пет милиона сирочади, као и податак да скоро половина Ирачана живи у дубоком сиромаштву.
Уништено је 85 посто електричне производње па само двије од 20 електричних централа функционишу; више од пола од деветсто хиљада телефонских линија је уништено; осам главних брана је значајно оштећено; четири од седам главних водоводних постројења је уништено па 70 посто људи нема приступа води за пиће; бомбардовано је 139 мостова; само у Багдаду нападнуто је 25 џамија, а 31 у остатку земље; силоси жита и фарме су нападане по цијелој земљи, уништавајући више од 30 посто овчјих и говеђих стада док је производња перади потпуно уништена; бомбардовано је 38 болница и 52 здравствена центра, нападнуто је 676 школа, од којих је 38 потпуно уништено… Да не говоримо о одљеву мозгова.
Некад најнапреднија земља у регији, Ирак је био сведен, по основним економским и друштвеним показатељима, на ниво најсиромашнијих земаља Супсахарске Африке.
Да савјест станује на планети послије ирачких страдања 1991. и иза 2003. године, свијет би се, уз видање тешких рана, деценијама одмарао од рата због гриже савјести послије нехумане употребе силе и ланчане производње мртвих.
То се није догодило, а свијет је само још више срљао из рата у рат, из једног зла у друго. Ових је украјинских дана стигао у фазу генералне пробе за нуклеарни рат, не само због сукоба око Украјине већ онога што се све јасније назире, а што здрав разум не жели прихватити као могућност: америчко-кинески рат.
Ирак је морао постати ноћна мора планете и прегорјели осигурач који сигнализира да се Ирак не смије више нигдје поновити. Умјесто тога постао је само увод у опасне године убијања земаља и глобално унесрећивања сиромашних и безазлених људи.
Експлозија исте лажи и силе догодила се у Либији током 2011. године јер је требало убити не само вођу већ и земљу. Свемоћни Гадафи је своју смртну казну потписао кад је одлучио да уведе заједничку монету за чланице Афричке уније.
Сједиште централне банке требало је бити у Камеруну, а Либија је требала унијети 90 посто капитала. То би помогло земљама чланицама да се ријеше међународних дугова у доларима чиме би долар престао бити платежно средство у Африци. Али зна се, ко угрози долар, угрозио је себе и тако је Гадафи отишао под земљу.
Рат у Либији била је јавна пљачка банке. Најбољи начин да отплатиш дугове је да убијеш оног коме дугујеш и да већину државних богатстава које је контролисао покојник и давао народу узмеш само себи и отмеш од народа. Земља рајске диктатуре претворила се преко ноћи у паклено губилиште и ”грдно судилиште”.
Подијељена, осиромашена, опљачкана, земља без правде, закона и реда, Либија се претворила у своју супротност и лак плијен великих грабљиваца.
Исте године по истом принципу и истим лажима кренула је дуга сиријска агонија. Између рата око Украјине и ратова у Ираку, Либији и Сирији постоји једноставна повезница: плин, односно геополитика плина и снабдијевање Европе плином.
Иран, Ирак и Сирија су се договорили да ће изградити скоро шест хиљада километара дуг плиновод који би спојио Иран са Сиријом преко Ирака и ићи даље ка Европи.
Тај плиновод требао је помоћи Европи као алтернатива руском плину. Али Америци ни случајно не одговара да овисност о плину Европе буде везана за двије земље на злу гласу, Русије и Ирана.
Американци покушавају да окрену Европу према Катару и катарском плину. Да се свргнуо Башар ал-Асад, Катар би био главни извозник плина. То би удвостручило његов досадашњи извоз, што је мање битно, већ би угрозило ирански извоз, што је важније.
Уз то Американци усмјеравају тржиште нешто више на плин од шкриљаца и укапљени плин гдје би се они појавили као главни извозници.
Рат је очито постао доминантна форма економског развоја свијета, а дух рата и ратовања су повезани са доминирајућом економијом. Сви знамо да ниједно царство није вјечно, па ни оно долара, еура и трговаца горивом, али изгледа да крај тог царства није баш близу.
Свијет је некако преживио, премда уз велику цијену, двадесет опасних година, али у нових двадесет година није ушао кораком натраг који води ка стварању бољег свијета већ кораком напријед према новим конфликтима.
Већ дуго се у САД-у прича како је Кина највећи непријатељ јер онемогућава америчку превласт. Америчко јавно мњење много више слуша упозорења да је тај губитак превласти пријетња будућности Сједињеним Државама, а много мање слуша упозорења како би ратни занос и непрестане припреме за нове ратове могли заправо представљати кључни разлог америчког опадања.
Рат око Украјине завршиће се коначно само онда кад свијет научи како спријечити нове ратове. Свјетско памћење и духови милиона непотребно убијених људи висе над свјетским миром попут Дамокловог мача.
Претанка је нит која држи тај мач. И да је стопут јача у секунди би се пресјекла уколико избије сукоб двију најјачих сила на свијету, Сједињених Америчких Држава и Кине. Нисмо ваљда толико помахнитали?!
17. април 2023.