Пише: Спомена Милачић
Био је то тоталитаризам са америчким ликом. Ултралиберално друштво са растућим конзумеризмом уз централизовану привреду и политички коректан строго контролисани јавни говор. Први значајни корак тог политички подобног јавног (па и приватног) говора отпочео је Тито својим громогласним (и са Американцима већ унапред договореним) дистанцирањем од Стаљина. Црвена армија је била заборављена (и у уџбеницима) а ми смо, премда несврстани (и заправо скупа са њима) постали земља под јаким америчким утицајем, не толико у унутрашњој политици (НКВД) колико када је реч о спољњој политици.
Након што нас је Црвена армија ослободила наш се владар окренуо америчким кредитима и та „сналажљивост“ убрзо је постала светски призната. Југославија, земља драгоцених пасоша. Био је то амерички сан на балкански начин, социјална сигурност и добар стандард, Керови пакети помоћи уместо суморних тачкица и софистицирана пропаганда, ни налик оној коју су Руси трошили. Радно време без тензије, јефтини кредити за викендице или за летовање у Дубровнику.
Али, овакав исход се није свима допадао. Србима из Црне Горе и Србије нарочито се није допадало овакво „преко ноћи“ напуштање дојучерашњих сабораца. А друг Стари морао је својим америчким пријатељима доказати да мисли озбиљно.
На Голи оток се стизало по анонимној пријави, никакво решење никада никоме није уручивано, претпоставка невиности била је искључена, а никакав суд ни у једном случају није био укључен. Преобраћање некадашњег храброг друга или когагод другог у „банду“ текло је уходаним путем.
Ко су били изгнаници? Често, као што можемо видети у Кустуричином филму (Отац на службеном путу) разлози слања на Голи били су сасвим аполитични. Могла је то бити завист, стари рачуни или напросто освета одбачене љубавнице. Сама сумња да је неко негде рекао неку позитивну реч о Стаљину могла је бити фатална – то је била највећа несрећа која је у то доба могла да задеси иједну породицу. Ни значајне претходне заслуге (јунаштво у рату, стаж предратног комунисте) нису биле од помоћи. Оптужба да си „банда“ била је муњевита и неумитна као прст црне магије. Само један лаки додир сумње и принц револуције нашао би се на трајекту који води ка каменолому.
Добродошлицу новодошлима уприличио је „топли зец“ (сви га ударају чиме год док пролази шпалир) или о врат обешена препуна кибла фекалија са којом је придошлица такође имао да прође шпалир. Никаква нада није могла постојати. Била је реч о злостављању тако дубоког нивоа да и доцније, на слободи, о томе се није могло ни говорити. Голооточани су махом ћутали (не сви наравно, редови оних који су о томе писали, како рече један свештеник, благословени су). Американци су помно пазили и на којавице совјетских дисидената али их за ломљење костију ИБоваца није било брига. Истина, Енглези су штампали дисидента Ђиласа, толико од њих. Анатомија једног морала није се наравно бавила Голооточанима, Ђиласовим ратним другарима, ни из далека. Ђиласово славно дело бавило се тананим патњама лепе младе жене у ондашњем елитном окружењу. Радња је смештена на безбедној физичкој, а нарочито психолошкој удаљености од Голог. Наравно да Ђилас никада није био дисидент ни налик громади једног Солжењицина али су Сакси установили да тај чир на Титовој харизми, за сваки случај, ипак вреди неговати. Тим више што је Ђилас јако добро знао шта се дешава са његовим дојучерашњим храбрим саборцима тј. напрасном „бандом“ и, у складу са демократским западним вредностима – помно је и поуздано ћутао. Дисидент за пожелети.
Ниоткуда помоћи у наступајућој голготи обесправљених неистомишљеника у земљи „меког комунизма“ – а ужаси су се дешавали.
Људи нису знали шта их је снашло. Након оптужбе да је „инфорбировац“ нико није знао ни зашто тачно ни на колико је осуђен. То међутим нимало није сметало процесу „ревидирања“. Било је самоубистава, не много, било је и спорадичних случајева неповратног душевног растројства. Али, опште гледано, сви су признали. Шта су признали? Па признавали су све за шта су их истражитељи-логорски чувари теретили. Признање међутим није било довољно, ондашња Југославија била је озбиљна држава унутар америчке сфере утицаја. Оптужени су након признања још месецима „финоклесирали“ (затворенички израз за једну етапу рада истражитеља). То су била потанка детаљна признања шта су коме где рекли, којим тачно речима су рекли, ко је био присутан (а није пријавио), јесу ли деца и супружници то знали …и све тако.
Ово је био само део казне. За то време породица је извођена пред шпалир тзв. самоуправљача, бивала пљувана, одрицала се оца, мужа…мајке су подстицане да се јавно одрекну синова (или кћери, сличан оток за жене такође је постојао) и каткада су то и чиниле, имајући у виду другу децу.*
Добродошли у Београд педесетих, партизанске пароле и најаве холивудских филмова, време метеорског успеха Вељка Булајића, хроничара свих Титових грандиозних офанзива, а нарочито ослобођења Београда (док је испред ишла Црвена Армија).
НАШИ ПРВИ ГОНДОЛИЈЕРИ И КАКО СУ НАС ПРЕВЕСЛАЛИ
Па ипак, у самом свом почетку, српски амерички сан имао је и другу, блиставу страну. Испочетка су то били Керови пакети, јасна порука која долази полугладном народу из земље снова и изобиља. Потом, Београд је отварао биоскопе, играо се твист и девојке су почеле да користе парфеме до тада неуобичајене. Најбољи опис и атмосфера ове долазеће западне чаролије налази се у роману „Фолиранти“ Моме Капора. Београд је напустио „тачкице“ и нека нова роба, сасвим чаробна, пунила је излоге Кнез Михаилове улице. Посебне продавнице су и даље постојале за комесаре али и обични људи облачили су се све западније. Комисиони су нас усхитили, Беба Лончар на веспи учинила је да вестернизација тако лепо изгледа.
Прва наша грађанска класа (партијци, наравно) одлазила је већ и на викенде у Венецију. Веома брзо након тога, раних шездесетих, готово сви врачарски трпезаријски столови имали су на сред среде велику бордо стаклену модернистички израђену посуду препуну вештачког воћа. Поморанџа, банана и јабука, израђени од сјајне пластике стекли су статус оновремене кућне иконе. Било је наравно и правог воћа и оно се такође износило на сто којом приликом би се поменуто вештачко накратко уклањало да би, након што се оброк заврши, убрзо било враћено. То пластично је напросто било тако фенси неодољиво. Кичерица која нам је по читаве дане била у видном пољу, хипнотишуће баш као перформанс у коме Марина Абрамовић неуморо пиљи у магарца и обрнуто. Први наш постмодернизам је отпочео.
Титови кредити заиста су били ефикасни и у домаћинства су почели да пристижу и телевизори. Ондашњи телевизори били су доста кабасти, а на њима су редовно стајале пластичне гондоле са гондолијером који светли у мраку (на батерије). То смо доносили из Венеције и тај гондолијер је био знак неспорног престижа у ондашњим нашим, тек зачетим, грађанским домовима. Речју, био је то наш историјски фењер и осветлио нам је пут напуштања филозофије паланке (која је онолико гушила безобалне космичке видике Радомира Константиновића).
Америчка читаоница, полутајне трибине о Катинској шуми, свепрожимајући енглески…Југославија је била сасвим спремна да утре пут новој западној елити. Открили смо Тенеси Вилијамса тих година али тадашња наша американизација није скрајнула ни Чехова ни Достојевског, црвена буржоазија их је задржала као меру престижа. Словенски корени су били дубоки. Студенти јесу одлазили у Америчку читаоницу али се Рјабина такође певала, а Српска Нова година није пролазила без руских песама. Али журке јесу биле комбинација Стоунса и Битлса, Дорса и много доцније Тома Вејтса. И, као што је и обећано, амерички кредити су несмањено пристизали у време у коме су Рускиње тек сањале квалитетан пар најлон чарапа. Како је изгледало, једино је беда царевала ван америчке сфере утицаја. West is the best. Summer time, when the living is easy. Одбацивање свих натруха традиције, у време успона западне идеологије, заиста јесте био величајан догађај.
А онда, на самом почетку осамдесетих, умро је Тито. Била је то холивудски дизајнирана сахрана са најелитнијим светским званичницима, речју Давос оног времена. И нешто мало доброг старог енглеског хорор хумора остављеног будућим генерацијама: Ко заиста обитава у Кући цвећа испод тешког брачког мермера? Након што су светске величине отишле и након што се Југославија (Београд нарочито) сити исплакаше, кренула је јава. Јутро после луде журке. Пар непар систем вожње, разне несташице, млевење кафе по кућама и сличне до тада невиђене ситуације. Креће додуше и озбиљнија рок сцена, сада смо већ увелико запечаћено подручје америчког утицаја. То наравно значи и хероин и овердозе и секте и прве ЛСД таблетице дизајниране као мали зечићи или марсовци, слатке и детињасте убице здравог разума.
Титово завештање јасно је показало да носилац политичког капитала јесте Југославија а, потом, републике које су збрзано формиране авнојевским границама. Београд као град српске престонице за запад нема значаја, унутар њега може бити подржаван само дух југословенства и прозападне агенде. Све то су Лондон, Вашингтон па и Москва већ одраније знали. За Србију нема ничега у тој подели. Устав из 1974. је последњи дар контроверзног комунисте Србима. Био је то последњи отровни правни жалац већ умирућег владара који је претходно био лобиста албанског наталитета и кум великог броја њихове деце. Све то у борби са наводним великосрпским хегемонизмом. Српски комунисти ондашњи, мали мишеви, ни деценију након Титове смрти нису успели да се ослободе страха од онога што су им проживели њихови голооточки другари. И после Тита Тито. Голи увек може опет да проради. Били су први у осуди тзв Меморандума САНУ.
ОТРЕЖЊЕЊЕ „МАРТИНОВИЋ“
Облатити предвиђања недовршеног Меморандума није било тешко, будући да су на томе радили готово сви. И ишло им је сјајно, увек са кључним аргументом „угледа Југославије у свету“. Чуј, Тито и Југославија. Ни речи о Србији, победници у два светска рата. Ни речи, никада након Јалте.
А онда је пукао случај Ђорђе Мартиновић. ”Устајала жабокречина“ (Џони Штулић) јавног наратива устукнула је а потом читав догађај негирала. Првог маја 1985. у селу Ливоч крај Гњилана, док је сејао пасуљ на својој њиви, радник Дома ЈНА у Гњилану, доживео је ствар нечувену од турских времена. Тешко је повређен тако што су непознати Албанци, кроз његов анус угурали флашу све до подребарног дела. Прве изјаве Мартиновића јасно и неопозиво указују да је реч о припадницима албанске народности који су се извесно време пре тога распитивали за њиву на којој се злочин и одиграо.
У читав случај је укључен од почетка сам врх косовске покрајине као и српске тајне службе и полиција. Косовски вештаци су дали мишљење да је реч о самоозлеђивању, вероватно изазваном „настраним“ поривима. Мартиновић је ипак, услед озбиљности унутарњих озледа, стигао до Београда где су експерти ВМА написали и потписали да нема говора ни о каквој настраности нити самопотврђивању те да је у једном периоду, док је још био у Гњилану, под притиском косовских власти, Мартиновић заиста дао такву изјаву али је она изазвана притисцима као и непосредном близином тешке трауме која се догодила.
Став о случају Мартиновић непогрешиво је поделио јавно мњење суседних република. Српска страна, са ставом да је Мартиновић био жртва монструозног злочина, била је прилично усамљена али, зачудо, и прилично истрајна, питања неких ондашњих новинара нису престајала.
У том часу нам стиже једно добродошло вештачење западних лекара. Услед многобројних компликација насталих прскањем стакла у абдоминалном пределу, Мартиновића пребацују у експертску Сент Џорџ лондонску болницу. Доктор Питер Холи, шеф лекарског тима, после операције, изјављује:
„Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну документацију. Насиље су извршиле најмање три особе“.
Овај необичан случај не добија простор у енглеској штампи али зато правдољубивом лекару ургентно стижу упозорења из југословенског врха, словеначког и хрватског пре свега. Они оптужују енглеског лекара да се умешао у унутрашње ствари једне (не заборавимо, тада на западу врло респектабилне) државе. И тако, Мартиновић се враћа у Србију таман на време да чује вести о увелико узаврелом Косову и Метохији (тада већ са учесталим и западно инструираним демонстрацијама, са децом у рукама на челу колоне) али такође и таман на време да чује Станета Доланца са ТВ Љубљана. „Полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса“. Словенија је била најгласније прозападна и уједно најгласнија у анулирању случаја Мартиновић. У истом интервјуу Стане Доланц ипак није одолео да ода извесну врсту морбидног признања Мартиновићу, знајући свакако шта јужној српској покрајини предстоји. „Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири“.
Американци чије интересовање за Косово је увелико било присутно медијски су ћутали готово годину дана. Након године, У Њујорк тајмсу, на једном не нарочито упадљивом месту Мартиновић јесте био поменут, у склопу све узаврелије ситуације на Косову, у једном прилично неразговетном краћем тексту. Ту су, сем Мартиновића (чији се случај релативизује) уденути и Добрица Ћосић (говори о прогону Срба, пар реченица) и економска ситуација на Косову и сиромашна албанска деца и све остало те да би се поентирало са опасним совјетским утицајем из суседне Албаније и узгред се напомиње да држава Југославија издваја недовољна средства за овај регион. Потпуно је јасно да је Американцима било веома важно да ојачају једну сопствену зону утицаја међу косовским Албанцима, насупрот „просовјетском“ Енверу Хоџи. И то је први пут било бачено у лице косовским Србима баш у случају Мартиновић.
Случај Мартиновић још једном оживљава у америчкој јавности, овога пута 1999. године, током бомбардовања. Упоредо са операцијом Милосрдни анђео извесна Патриша Мек Еван објављује (и за америчке прилике) необично неаргументован и пристрасан текст. Мартиновић у том тексту има запажену улогу окидача Србима иначе иманентног национализма. Текст се може погледати а посебан је по томе што се ауторка није чак ни потрудила да прочита најглавније исказе дате у истрази. Она наводи да је Мартиновић тврдио да је био жртва сексуалног злостављања косовских Албанаца. Сам Мартиновић никада ни о каквом сексу није говорио, говорио је о њиви коју су Албанци пре трагичног догађаја тражили да им прода. Патриша се међутим чврсто држи извесног случаја из Руанде са којим је нашла спасоносну паралелу и – тек онако успут наговештава да Срби са Косова ионако имају прецењену идеју себе (јер су одбили ислам) те тако заправо поменути догађај је сасвим у складу са нереалном проценом себе од стране самог Мартиновића. Речју, док бомбе падају све може да прође.
Перфидија операције Милосрдни анђео није само у наслову, није само ни у пропаганди ни у инструирању албанске стране. Реч је о перфидији која некрофилски спремно усисава сваки догађај, спремна да га преиначи у ментално разарајуће оружје.
СЛОБОДНИ ОД АМЕРИЧКОГ УТИЦАЈА – СРПСКА ЕНКЛАВА КРАЈ БОНДСТИЛА
Наравно, косовски Срби су то итекако добро разумели и Клинтона и Патришу и њихове милосрдне бомбе. Боље од Београда, нарочито од оног Београда који се стиди српских корена. Своје антиамеричко расположење они носе као традицију којој припадају. Скупа са наталитетом који истрајава, упркос свему. Косово, као и Црна Гора, није велико. Никаква недоучена Патриша ту никога ни у шта не може да убеди. Ђорђе Мартиновић иза себе је оставио три сина, ћерку и десеторо унучади. Сва три сина као и два најстарија унука били су у униформи за време НАТО агресије.
Чини се да је моменат везан за случај Мартиновић на Косову и Метохији био пресудан да свако евентуално проамеричко расположење буде дефинитивно заустављено. Упркос многим напорима америчке стране (посредовано и нашим властима) антиамеричко расположење далеко је доминантније, још од пре бомбардовања. Косовски Албанци здушно су се повиновали америчкој политици верујући да управо тиме њихова нација добија. Север Косова, енклаве, свуда где су Срби на Косову – заправо су територије на којима је амерички утицај непожељан и неприхваћен.
Косовски Срби, вероватно зато што нису били нарочито истакнути у комунистичким редовима, некако су измакли и суду хрватског каменолома. Можда због тога међу њима је још увек жива нада због које се под некадашњим југословенским руководством главом плаћало. Они немају то искуство одмазде, а јасно је да је тако нешто сада немогуће, знају да су најгоре прегурали и никаквог Бондстила више се не боје.
11. јули 2023.
Упутнице:
http://www.nin.co.rs/2002-11/21/26026.html
*Све побројано потанко је описано у књизи психолога проф Петра Костића „Психологија Голооточана“ објављеној 2002. год. Једно од посебно значајних сазнања односи се на уочавање црвене нити између голооточког система самоуправљања и потоњег тзв. радничког самоуправљања. Такође је веома упечатљива и аргументована Костићева тврдња да је сибирски Гулаг, са свом својом јасном и голом суровошћу по душе својих жртава био далеко мање погубан од Титове дубоко усађиване и дволичне „меке диктатуре“. Костићева оригинална теза у великој мери објашњава мапу суровости након пада Берлинског зида. Највећа крвопролића се нису догодила у оним земљама екс комунизма у којима је систем репресије био јасно и недвосмислено суров. Рат је био најкрвавији управо у земљи у којој је пре тога харала дволична манипулативност а западни политичари нису имали ни речи приговора везано за људска права. Баш као што је у малој Босни најкрвавије прошао народ из Титових братство-јединство енклава.
https://www.academia.edu/19831424/The_Martinovic_Affair_ms
www.nytimes.com/1986/04/28/world/in-one-yugoslav-province-serbs-fear-the-ethnic-albanians.html