Пише: Милош Здравковић
У време великих промена међународног поретка, процес у којем се помно прате одлуке Вашингтона, Москве и Пекинга, међу неколико осталих актера, не треба заборавити да у овој игри постоји још један играч, не тако видљив, али због тога не мање утицајан, турски председник Реџеп Таип Ердоган.
Након убиства Хашогија у саудијском конзулату у Истанбулу, дошло је до оштрих речи у односу Турске и Саудијске Арабије, али они само указују на међусобно занимање између две државе. Ривалство између њих је очито. И Ријад и Анкара боре се за утицај не само на Блиском истоку, већ у целом исламском свету (Турска као историјска сила која је у прошлости водила муслимане и краљевина без икакве историје и традиције, настала на највећим залихама нафте на свету). Истовремено, Турци и Саудијци одржавају срдачне односе из чисто прагматичних разлога, који су им омогућили да се свака криза успешно преброди.
Фото: АФП
Нису баш све карте стављене на сто, али многе јесу. Однос између Турске и Саудијске Арабије до пре којих десетак дана није била тема од великог фокуса ( Западног света пре свега, ривалство је гурано под тепих, као две веома важне савезнице држава НАТО-а), но сада је управо тај однос кључан у разумевању и прогнозирању исхода велике Хашоги афере.
Саудијска краљевина би требала да плати високу цену за овај најновији злочин, али остаје да се види хоће ли их било која западна влада држати одговорнима за убиство Хашогија или било који други злочин саудијске владе. Сједињене Државе би барем требале осудити убиство и санкционисати саудијске дужноснике ( чак до самог краља) који се могу повезати с њим, а ако Трампова администрација не учини овај корак, онда би Конгрес требао да делује, као и парламенти других западних земаља. Блокирање све даље продаје оружја и повлачење подршке за рат у Јемену већ би биле праве ствари, а овај злочин даје члановима западних парламената још један разлог за хитно извршење такве одлуке, као што је то храбро и одлучно направила Канада.
Западни стручњаци требају престати говорити о Саудијској Арабији као „савезнику“ и признати да је то регионална ( веома вероватно и светска) претња која постаје још репресивнија него у прошлости. У идеалном случају, западни „фан клуб“ Мохамеда бин Салмана (принц престолонаследник, фактички владар) распао би се и његови поборници би се морали извинити светској јавности због неоправданог ентузијазма за окрутну и неспособну диктатуру.
Саудијски принц престолонаследник Мохамед бин Салман описао је убијеног новинара Хашогија као „опасног исламисту“ након његовог нестанка пре месец дана, објавили су амерички медији.
Наводни телефонски разговор са зетом америчког председника Џаредом Кушнером и саветником за националну безбедност Џоном Болтоном у којем је то рекао догодио се пре него што је Саудијска Арабија јавно признала да је Хашоги убијен у конзулату у Истанбулу.
Цитарајући људе који су знали за позив, Њујорк тимес и Вашингтон Пост објавили су да је Бин Салман тада рекао да је Хашоги припадао Муслиманском братству, покрету који су Саудијска Арабија и њени арапски савезници забранили, те позвао Кушнера и Болтона да очувају савезништво Вашингтона и Ријада.
Заправо, Хашогијева оданост својој земљи никад није била упитна. Био је дугогодишњи помоћник принца Туркија ал-Фаисала, саудијског шефа обавештајне службе и касније амбасадора у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама. Његове критике о политици своје земље увек су биле исказ разочарања након промене власти и доласка Мохамада бин Салмана на место престолонаследника. Хашоги је живео у прогонству у Сједињеним Америчким Државама од када га је Саудијска Арабија упозорила да престане да критикује принца.Заправо критика било ког члана Саудијске краљевске породице је и законом забрањена. Његов посљедњи чланак за Вашингтон Пост говорио је о главној спољнополитичкој иницијативи Мохамеда бин Салмана, рату у Јемену. Као нови, свега 29-годишњи министар обране у 2015. години, принц је донео одлуку да се изврши агресија на Јемен, изврши најстаршнији геноцид против хутијевских побуњеника и шиитских Зајдија. Овај рат је требао да оснажи позицију саме феудалне краљевине и самог принца, ипак резултат је поражавајући. Принц је познат по одбијању било какве критике, но посебно га је узнемирила критика његова рата која је створила највећу хуманитарну катастрофу у свету. Агресија на Јемен ослабила је краљевство и етички срозала Саудијску Арабију, нарочито у њеном настојању сузбијања иранског утицаја на ширем Блиском истоку.
Шта ће се догодити следеће?
Ако је Турска донела одлуку да неће извести девастирајући ударац на америчко-саудијско савезништво, онда се прича овде, барем за неко време, завршава. Оно што ће се догодити је третирање целог инцидента на начин да исти полако склизне у заборав. Можда буде ту још каквих бизарних детаља, а и тело убијеног Хашогија вероватно ће ускоро бити пронађено. Но, у ширем политичком смислу то више неће имати већих последица.
Шта је Ердоган договорио са Американцима, ако јесте, а чини се да јесте?
О томе се сада може само нагађати, но потенцијалног простора за договоре има много.
Цела афера Хашоги се, како се и очекивало, претвара у ситуацију која ће се окончати договорима на највишој разини између низа „опскурних актера“ из Ријада, Вашингтона и Анкаре.
У чланку је Хашоги позвао Саудијце да одмах престану са борбом и прихвате национално примирје. Предложио је да Ријад треба постати активан учесник разговора о миру у Таифу, који остаје као оквир претходног саудијског посредовања. Требало би радити с Хутијима, јужним јеменским сепаратистима, Хадијевом владом и свим јеменским политичким снагама да би пронашли политичко решење за рат. На коцки, тврди Хашоги, јест саудијско „достојанство“ и саудијска улога вође у исламском свету. Три и више година рата и блокаде показали су праву слику саудијске монархије, која се с правом посматра као неучинковити насилник и силеџија. Рат Саудијске Арабије отуђује људе широм света, укључујући кључне извознике оружја Вашингтон и Лондон, писао је Хашоги. Широм муслиманског света, саудијски бренд је оштећен, на Западу дотучен, подржавају га само корумпиране политичке елите. Хашоги је рекао да се краљевство све више морално не разликује од сиријског председника Башара ал Асада у бруталности ратова у Сирији (притом је у предратној Сирији постојао вишепартијски систем, за разлику од Саудијске Арабије где су политичке партије законом забрањене а бирачки списак уопште и не постоји). То је врло јака оптужница, ако се зна да долази из земље која је главни финансијер крвавог грађанског рата у Сирији.
Уз то, Саудијска Арабија наставља своју репутацију отклањања дисидената изван земље, но јачина притиска је повећана последњих година. Заправо, откако је краљ Салман засео на саудијски трон, најмање два саудијска принца ( политиком се баве искључиво чланови 20000 – члане краљевске породице, краљ Абдул Азиз је имао 150 – оро деце) су отета у иностранству и депортована у Саудијску Арабију. Не треба заборавити ни прошлогодишње хапшење саудијских принчева, чланова краљевске породице и високих чиновника у ријадском хотелу Риц Карлтон. Неки од њих још увек нису на слободи, а бивши прстолонаследник Мухамад бин Најеф и даље је у кућном притвору. Женски дисиденти су такође затворени, а једна од њих чека смртну казну. Важна верска особа је такође пред претњом због велеиздаје ( предвиђена смртна казна) јер се опире бојкоту Катара.
Но, увек када говоримо о амбицијама на Блиском истоку исте се у коначници директно везују уз једно савезништво, једну „одскочну даску“ која увек постаје кључна, однос са САД-ом. Тешко да иједна земља може да постане права сила са великим утицајем уколико на својој страни нема САД. Најдаље по том питању догурао је Иран који заиста има итекако велик утицај све до Медитерана, но због недостатка (икакве) америчке наклоности стално му прети америчка агресија, а Трамп се већ спрема да уведе тоталне санкције на Ирански извоз нафте (под условом да кроз идућих десетак дана аферу Хашоги помету из крупног плана, јер је за тако нешто неопходна сарадња Саудијске Арабије).
Та чињеница на Блиском истоку је јасна још откако је египатски председник Садат 1972. протерао совјетске војне саветнике како би земљу оријентисао према САД-у. Не може се рећи да је Египат „велика сила“, али је итекако утицајан у арапском свету, а савезнички однос са Вашингтоном одржао се, уз мање „штуцавице“ (Мохамед Морси, свргнути председник из редова муслиманског братства), све до данас.
Саудијска Арабија у неку руку је слична прича с тим да су њене амбиције биле негде у рангу египатских. Турска је пак заправо све до недавно била искључена из неких већих религијско идеолошких напора јер је била бастион секуларизма уз војну гаранцију истог. Задњи пут када је војска покушала да силом спречи де-секуларизацију Турске, а то је било недавно, у лето 2016., али овог пута, за разлику од бројних пута раније, није им успело. Државни удар није успео те је, како смо већ и тада писали, створио још моћнијег Ердогана који ће се још жешће залетети у неоосманским сновима блискоисточних идеологија и амбиција.
И шта сада може да учини Ердоган?
Једино што му реално преостаје, у овој епизоди рата са Мухамедом бин Салманом, је да објави снимак Хашогијевог убиства, јер да није било турске интервенције и снимака са улаза у конзулат свет не би ни сазнао за овај гнусан злочин. Ако ипак то не учини, под притиском Америке, готово је, Мухамед бин Салман побеђује, Саудијска Арабија иде даље, амбициозно, а за месец дана Џамал Хашоги спомињаће се колико и данас Сергеј Скрипал (мало и нимало), а Ердоган ће морати да припази на све нервознију домаћу економију те да сноси последице заоштрења односа са Саудијском Арабијом и Мухамедом бин Салманом који ће можда бити на власти још деценијама након што Ердогана (64) не буде ни на власти ни у животу.
8. Новембар 2018.
