Рио Тинто, истраживање и ископавање литијума, предвиђено усвајање нових закона који би требало да омогуће отимање приватних поседа и целокупна актуелна проблематика која је Србију довела на ивицу грађанског рата, представљају само кап у мору проблема са којима се држава суочава. Та кап прети да буде она која је прелила чашу. Ово питање је много веће и значајније него што може просечан грађанин и да претпостави.
Ово је питање безбедности, заштите тајних података од интереса за Републику Србију, питање којим су се тајни подаци предали страној компанији због чега, уколико постоји држава, неко мора да одговара за издају.
Да покушамо тумачећи правне регулативе да потврдимо ове тешке речи.
Пише: Горан Раичевић
Безбедносни ризици – последица обесмишљавања и формализације обавештајно-безбедносних служби
Институт за европске послове у Београду је крајем јануара организовао дебату под називом “Колико су грађани безбедни?”.
На дебати је учествовала Драгана Трифковић, председник Савета за спољне послове Двери и директор Центра за геостратешке студије.
Остали учесници су били: председник Савета за стратешке политике и бивши министар одбране Драган Шутановац, војни аналитичар Александар Радић, народни посланик Мариника Тепић, бивши заменик начелника Ресора државне безбедности Зоран Мијатовић. Модератор дебате била је Оља Бећковић.
Dragana Trifkovic REGNUM
НАТО је заинтересован да стави читав Балкан под своју контролу и у том циљу предузима низ активности. Управо је идеја о НАТО интегрисаном Балкану кључна за војно-политичке циљеве алијансе. Суштински, поједине државе бивше Југославије по својој снази и свом положају не би требало да буду предмет интересовања алијансе, али ако их посматрамо кроз идеју интегрисања целог простора, јасно је због чега НАТО показује толико интересовање. Прва бивша југословенска република која је приступила НАТО била је Словенија 2004. године, а затим Хрватска 2009. Пут до пуноправног чланства одвијао се кроз сарадњу ових држава са НАТО кроз разноразне програме.
Пише: Драгана Трифковић
Иницијатива за стварање одбрамбених снага ЕУ покретана је више пута, али до сада није дошло до њене реализације. Педесетих година прошлог века ЕУ је покушала да оснује војну структуру кроз Европску одбрамбену заједницу односно западноевропски војни савез, али такав план није успео. Безбедносна и одбрамбена политика ЕУ се стратешки ослоњена на НАТО, а на формирање нових посебних војних структура се гледало као на дуплирање капацитета и умањивање улоге НАТО. Након Другог светског рата постављени су темељи безбедносне архитектуре Европе, где је НАТО заузео кључну улогу. Та улога је временом добијала на значају, паралелно са проширењем ЕУ повећавао се и капацитет НАТО. Већина земаља чланица ЕУ истовремено су чланице и НАТО организације, односно само шест од двадесет осам чланица ЕУ нису чланице НАТО. Оно што морамо да имамо на уму када говоримо о безбедности ЕУ јесте то да Америка, као водећа земља НАТО-а, има кључну улогу у европској безбедности. Управо су САД биле кочничар стварања војних структура ЕУ независних од НАТО, али и Велика Британија.
